Portal European Western Balkans imao je prilike da razgovara sa Milanom Antonijevićem, direktorom Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) nakon objavljivanja sažetka Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije.

European Western Balkans: U sa
žetku Izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije primećeno je da je organizovana javna debata o izmenama Ustava pre nego što su predlozi poslati Venecijanskoj komisiji na ocenu. Da li smatrate da EU uvažava činjenicu što je organizovana javna rasprava iako preporuke javnosti većim delom nisu usvojene?

Milan Antonijević: Činjenica da u sažetku ima određenog nivoa priprema ili da se mali napredak vidi u određenim delovima, govori o tome da je ovaj izveštaj uzdržan, odnosno da nije previše pohvalan. Takođe, kada govorimo o političkom uticaju na pravosuđe, sama ocena da je to zabrinjavajuće i da predstavlja određenu pojavu koja je izuzetno negativna, možemo reći da je to zaista nešto što mora najozbiljnije da se shvati od strane Srbije – ne samo u procesu evaluacije odluka već i u svetlu izmena Ustava koje očekujemo i namere države tj. Ministarstva pravde da nekako ne da mnogo daha pravosuđu, već naprotiv da neke procese zatvori i da samo odlučivanje ipak ostane podosta u rukama politike a premalo u rukama struke.

EWB: Kako ocenjujete usaglašeni nacrt amandmana na Ustav?

MA: To je jedan korak napred, jedan nazad, ali kada pogledate koliko je početna pozicija bila negativna, onda je to i dalje ostalo negativno, naročito je veliki pritisak na samo tužilaštvo i na njihov rad koji će biti podosta podložan pritiscima i nekim političkim uticajima, prvenstveno zbog toga što će se tužioci birati u Narodnoj skupštini, a ne kao što je prvim nacrtom bilo predviđeno od strane Državnog veća tužilaca. To je negde dalo korak nazad. Mislim da je to jasna namera da se više kontroliše njihov rad. Takođe, ostala je mogućnost ministra pravde da pokreće disciplinske postupke, što je bilo zamereno u prvobitnoj verziji. Još neka pitanja su nesrećno formulisana, a ono što možemo dati kao pozitivnu ocenu je odustajanje od „zlatnog glasa“ koji bi bio dat onima koji ne dolaze iz reda sudija u Visokom savetu sudstva, ali to nije dovoljno da se da neka pozitivna ocena o drugom revidiranom nacrtu, već naprotiv.

EWB: Da li smatrate da postoji trend nazadovanja vladavine prava u Srbiji?

MA: Postoji uzlazni trend razgovora o vladavini prava unutar društva. Mislim da je to pozitivno. Međutim, kada gledate efekte i ono što se pokušava uraditi ovakvom izmenom Ustava, zaista se beži od vladavine prava i odgovornosti same izvršne vlasti za stanje koje imamo a problemi se prebacuju na drugu stranu. Mora se mnogo jasnije videti politička volja unutar izvršne vlasti u prvoj liniji, a potom i unutar parlamenta, da se vladavina prava u svakom slučaju poštuje, da zakoni budu nešto što se sprovodi u svakom konkretnom slučaju. To dugujemo EU, njima smo to obećali u akcionom planu, nečemu o čemu građani ne razumeju mnogo. Međutim, ono što oni sigurno razumeju je to da su i prava građana ugrožena ukoliko ne mogu da se ostvare zakoni koji važe jednako za sve, jedanko u svakom sudu, bez obzira da li je to u Subotici, Nišu, Zaječaru ili u nekom drugom mestu. Nejednaka sudska praksa je nešto što nas zaista vodi korak unazad.

EWB: U Strategiji Evropske komisije o proširenju EU na Zapadni Balkan, posebna pažnja posvećena je vladavini prava. Da li mislite da će EU zahtevati od vlasti da se više posveti problemima vladavine prava?

MA: Siguran sam da hoće. Ni jedan kontakt koji su evropski zvaničnici imali sa našim izvršnim vlastima i uopšte sa državom unutar ovog pregovaračkog procesa nije zaboravio da pomene vladavinu prava. Ne vidim razlog da sumnjamo da je ta namera iskrena. Zaista verujem da Evropska komisija ta koja prati i koja je na ovakav način formulisala određeni napredak, ali i mnogo više skrenula pažnju na ono što su problemi. Verujem da je to pravi put da se Srbiji jasno stavi do znanja da su to preduslovi zatvaranje poglavlja 23. Prerano je govoriti o tome, još nismo doneli ni sve zakone, a tek onda ulazimo u proces praćenja sprovođenja tih zakona. Tu Srbija mora da pokaže spremnost i volju, ne samo pravosuđa, već i svih državnih organa da su sposobni da sprovedu zakone koje usvajaju i da politička volja ne može da se pokaže kao prepreka za sprovođenje zakona.

EWB: Da li onda smatrate da u EU imate odgovarajućeg sagovornika po pitanju ove oblasti? Kako ocenjujete saradnju sa institucijama?

MA: Saradnja postoji, oni zaista osluškuju svake detalje na koje civilno društvo ukazuje, kako kroz Nacionalni konvent o EU, tako i kroz druge vidove komunikacije same EU sa organizacijama civilnog društva. Mislimo da se ta saradnja i osluškivanje problema se vidi i u izveštaju koji je objavljen, ali se vidi i kroz neke od jasnih poruka koje smo dobijali tokom pregovora. Videćemo kako će deo sa izmenom Ustava biti propraćen, ali ono na šta je neophodno skrenuti pažnju jeste da je pravosuđe, odnosno sudije i tužioci sa svoje strane, jasno reklo koji su njihovi zahtevi. Moram priznati da takvu odlučnost i saglasnost civilnog društva i strukovnih udruženja nismo odavno videli. To daje neku nadu da će se i ta treća grana vlasti – koliko god da je ona građanima najdalja od pojma vlasti, imati svoju ulogu i preuzeti ono što joj pripada po Ustavu i da na taj način možemo ostvariti punu podelu vlasti.

EWB: Među civilnim društvom se neretko javlja dilema na koji način organizacije mogu da kritikuju proces evropskih integracija Srbije a da na taj način ne ugroze put ka EU ili da ga dodatno uspore. Kako naći odgovarajući balans?

MA: Organizacije imaju pun legitimitet da ukazuju i na probleme tokom evropskog puta. Mislim da naša uloga ovde nije državotvorna. Srbija je formirana kao država i mi je nećemo ugroziti ni na koji način ako otvoreno govorimo o problemima koji ovde postoje. Jedino što možemo ugroziti otvorenim razgovorom o svim problemima je pogrešna slika koju država pokušava da predstavi EU. Mi nikoga nećemo prevariti da bismo ušli u EU i ne treba ta prevarna namera bilo gde da bude vidljiva, već da bude zaista namera unapređenja kvaliteta života svakog građanina, bez obzira ko joj političkoj, manjinskoj ili nekoj drugoj grupi pripada. To treba da bude imperativ i ono što se od države traži. Ako vi ugrožavate svojim građanima ekonomska i socijalna prava, kako ćete se tek ponašati prema drugima, prema susedima?

EWB: Da li smatrate da bi Srbija mogla da postane članica EU do 2025. godine, imajući u vidu dosadašnji tempo otvaranja poglavlja i zatvaranja poglavlja, ali i sporvođenja akcionih planova?

MA: Godina 2025. nije godina koja je blizu. Ako želite da pokažete da možete da sprovedete određene zakone mislim da je to sasvim dovoljan period. Međutim, ono što je bitno istaći jeste da Srbija u ovom trenutku nema pravo ni na jednu grešku. To se mora jasno staviti do znanja državnim organima – da se ovde ne radi o tome da treba da sačekate da vam istekne mandat ministra, pomoćnika ministra, već da zaista u tom periodu morate dati konkretne rezulate, da svi zakoni koje smo obećali da ćemo usvojiti budu usvojeni i da ćemo onda kroz Narodnu skupštinu i kroz razne forume uspeti da pokažemo da se svi zakoni sprovode. Podsetiću samo na obavezu Narodne skupštine da prati sprovođenje zakona – to nisam video poslednjih godina, da se unutar skupštine vodi jasna i objektivna debata o tome kako se pojedini zakoni sprovode i koliko tu postoji spremnosti da svaka od grana vlasti tome doprinese.

EWB: Da li je kod nas postala praksa donošenje zakona po hitnom postupku i koliko je to štetno za Srbiju?

MA: To će sigurno biti jedna od tačaka unutar Izveštaja koji je Evropska komisija objavila. Ta praksa je izuzetno negativna. Ona sprečava uvid građana u to šta se donosi i koji su novi zakoni, ali i mogučnost da se utiče na to kako zaista zakoni izgledaju. To je pogrešna slika i pogrešna poruka Narodnoj skupštini, takođe. Oni nisu samo mašina za hitno glasanje, već su tamo da bi otvorili raspravu, da bi se preispitalo da li je to najbolja politika i da li je Vlada ispravno uradila svoj posao. Po broju amandmana, svaki od tih zakona koji se podnose, rekli bismo da je Narodna skupština efikasna – kada podnosi 400 amandmana, ali kada pogledate da su samo četiri od tih 400 amandmana usvojeni, onda govorimo o izigravanju demokratije. To su politički kriterijumi kriterijuma iz Kopenhagena koji moraju jasno da se očitavaju u svakoj od politika. Moramo mnogo više navići na dijalog i svoje izabrane predstavnike i one koji su se sa pravom ili greškom našli na nekim visokim pozicijama, bez prevelike podrške. Dijalog je zaista neophodan i niko ne može da spočitava kritiku jer ona zaista dolazi od nekoga ko je dobronameran. Mislim da je ceo ovaj proces pokazao da je civilno društvo i zrelo i dobronamerno da ukaže na probleme i da zarad građana neke stvari izmeni.


Projekat „Otvoreno o pregovorima: Monitoring pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji“ realizuje se u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“, uz podršku Švedske.