*Tekst je objavljen kao reakcija na tekst Stefana Surlića Dometi unutrašnjeg dijaloga, objavljen na našem portalu 26. septembra.

Strategija predsednika Vučića da najavi unutrašnji dijalog o Kosovu u maju mesecu, bez ikakvih polaznih tačaka, bez utvrđenih okvira, bez učešća u njemu, uspela je u potpunosti, i uskoro će od potencijalnih sagovornika preostati samo on, što je i najudobnija pozicija za njega.

Eliminacija potencijalnih sagovornika ide po utvrđenom planu: predsednica Vlade odabrala je da bude moderatorka, ministarka Mihajlović eliminisaće SPC, a SANU je toliko izjeden unutrašnjim podelama da nije u stanju da se bavi svetom oko sebe.

Preostali potencijalni sagovornici, opozicija, nevladine organizacije i misleći pojedinci sa stavom eliminišu sami sebe. Veliki deo opozicionih stranaka i lidera je odmah na početku odustalo od razgovora na ovu temu, jer treba da se razgovara sa Vučićem što je izvan njihove komfort zone, pa će oni prespavati. Hvala im na tome, jer idejama Boška Obradovića (koji bi tenkovima vratio Kosovo), Vuka Jeremića (koji se protivi autoputu Niš-Priština da ne bi Albanci kupovali nekretnine u Nišu) i Saše Jankovića (koji bi od Srbije napravio takvo mesto za život da bi svi Albanci hteli da žive u Srbiji, samo da mu neko da vlast) nije mesto u bilo kakvom ozbiljnom dijalogu. Jedini koji je odbio da razgovara, a da je istovremeno ipak ponudio neku vrstu stava je Saša Radulović koji nam je u autorskom tekstu objasnio kako nije problem u nama (Srbima), nego u njima (Albancima i zapadnim zemljama), i da njega zanima samo da se poštuju ugovori. On u svom tekstu zapravo naširoko objašnjava kako ga nikakva realnost ne interesuje, pa tako ilustruje svoje razumevanje motiva za NATO intervenciju “zbog vlaženja predsednikovog spolovila” (misleći na predsednika Klintona, pretpostavićemo).

Nakon što su sami sebe diskvalifikovali, navedeni opozicioni lideri su krenuli u proces diskvalifikacije i defamacije onih koji o kosovskom problemu žele da razgovaraju i sa Vučićem, Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka, pa čak i Dragana Šutanovca koji želi o tome da razgovara sa ovom dvojicom. Jovanović i Čanak u suštini imaju zajedničku poziciju o Kosovu, nepromenjenu od koalicije koju su na tim osnovama napravili 2007. godine. Čanak je tu politiku kandidovao i na predsedničkim izborima u aprilu, i jedini u kampanji insistirao na temi Kosova. Jovanović je zbog svog stava o Kosovu u prethodnih 15 godina izrastao u veću personalizaciju izdajnika od Vuka Brankovića.

Ovaj kratak pregled političke scene je neophodan radi kontekstualizacije Surlićevog teksta, i njegovog pokušaja da diskvalifikuje onaj deo pojedinaca i organizacija koji imaju hrabrost da izreknu neke istine koje američki ustavotvorci opisuju kao samoočigledne.

Surlić u svom tekstu imenuje grupaciju “koja bi još pre dijaloga pristala na više nego što Srbija može da prihvati”, i opisuje je kao ekstremnu, i još dodaje da ta grupacija učestvuje u sprečavanju otvorene i slobodne diskusije. Lično se prepoznajem u ovoj grupaciji, ali se takođe osećam da je meni otvorena i slobodna diskusija vrlo direktno Surlićevim tekstom uskraćena, nego da je bilo kome uskraćujem. U dobroj veri, pokušaću da ponudim odgovore i zamerke Surlićevim zaključcima, smatrajući da niko nema pravo da drugoga isključi iz rasprave, i verujući da je odgovornost svih nas koji se na bilo koji način bavimo javnim interesom da o ovoj temi konačno razgovaramo na ozbiljniji način.

Tri modela koje je Surlić izdvojio, i (opravdano) po kratkom postupku odbacio, su u realnom svetu arhivirana još 2006. godine ili ranije, i istovremeno su izuzetno štetna. Ono što je zajedničko ovim modelima i ostatku društvenog diskursa o Kosovu jeste apsolutna negacija istorijskih događaja i činjenica koji ne idu u prilog “srpskoj stvari”, kao i aktuelne društveno-političke situacije na Kosovu.

Govoreći o modelima i potencijalnim rešenjima kosovskog problema, Surlić se kao i mnogi drugi ponaša kao da: a) kosovski Albanci ne postoje, odnosno neće se pitati ništa i nametnuće im se svako  rešenje koje stigne iz Beograda, b) su kosovski Albanci monolitna grupa okupljena oko zajedničkog neprijatelja – Srbije. Oba stanovišta su podjednako netačna, i ukoliko predstavljaju polaznu premisu, sigurno je da će zaključak, odnosno predloženo rešenje, biti neodrživo i nemoguće.

Takođe, automatsko odbacivanje priznanja nezavisnosti Kosova kao opcije, nakon 10 godina faktične nezavisnosti, jednostavno nije ozbiljno. U 2017. godini, svaki monolog/dijalog o Kosovu koji pretenduje da ponudi rešenja koja će biti primenjiva u realnosti mora počivati na stvarnom, a ne poželjnom trenutnom stanju. Pretpostavljam da je ovaj stav povod za epitet ekstremiste, i nekoga ko onemogućava dijalog. Ne ubij glasnika, Kosovo je nezavisna država 10 godina, to je gotovo stoprocentni stav svih koji na Kosovu žive (uključujući i Srbe i druge etničke manjine), kao i mnogih koji na Kosovu ne žive. Prebrojavanje tipa: SAD su priznale Kosovo, Rusija nije, Britanija jeste, Kina nije – osim što će se veoma brzo i nepovoljno završiti po one koji vide Rusiju i Kinu kao najbliže prijatelje i partnere Srbije, potpuno je irelevantno u kontekstu unutrašnjeg dijaloga, u kojem pokušavamo da učestvujemo.

Na kraju, dolazimo do stava koji je glavni povod za ovaj odgovor: “nerešena pitanja raseljenih lica i njihove imovine, neosuđeni ratni zločini počinjeni nad Srbima kao i civilne žrtve NATO bombardovanja bili bi legitimizovani odlukom Beograda da prizna nezavisnost Kosova.”

Ova vrsta propagande koja kao jedine žrtve rata na Kosovu i NATO intervencije opisuje Srbe je više mejnstrim od Bijonse i Rijane zajedno. Naša bliska prošlost nije švedski sto sa kojeg možemo da uzmemo činjenice koje nam odgovaraju pa da od toga sastavimo obrok-narativ po želji. Umorni od trajne kampanje izvrtanja činjenica, Inicijativa mladih je priredila hronološki pregled događaja i zločina koji su doveli do NATO intervencije, povlačenja Srbije sa teritorije Kosova i naknadno proglašenja nezavisnosti Kosova. Verujem da je ova vrsta pregleda nešto što može biti korisno za razumevanje situacije u celosti.

Zaključak koji se po mom mišljenju sam nameće, mada ga je gotovo nemoguće čuti u javnosti je vrlo jednostavan. Odluka Beograda da prizna nezavisnost Kosova bi istovremeno značio priznanje da je politika aparthejda koja se sprovodila na Kosovu krajem 80ih i 90ih godina, koja je kulminirala angažovanjem celokupnog srpskog državnog aparata u cilju etničkog čišćenja Kosova 1998. i 1999. godine bila duboko pogrešna i u svojoj suštini zločinačka. Takođe bi značilo da se Beograd te politike odriče, i da kosovske Albance smatramo ravnopravnima. Zbog toga smatram da bi to bila ispravna odluka. Ne verujem da će to biti zaključak ovog unutrašnjeg dijaloga, ali se iskreno nadam da ćemo kao društvo takvu odluku doneti pre nego što žrtvujemo još nekoliko generacija ljudi na oltaru kukavičke politike samozavaravanja.

Nažalost, čini mi se da se predsednik Vučić slaže sa Surlićevim stavom da ovakvoj vrsti argumentacije nije mesto u unutrašnjem dijalogu. Previše je teška za svariti i kratkoročno garantuje svakojake rizike, ne samo u trenutnoj popularnosti. Ipak ne mislim da to opravdava sve one koji politiku i ozbiljna društvena pitanja selektivno posmatraju – pa sve što je teško zanemari, i nastavi da se pretvaraš da živiš u Diznilendu.

Nasleđe naše prošlosti je užasno teško, kao generacija mladih kojoj pripadamo i Surlić i ja nismo ga ničim zaslužili, ali nas to ne oslobađa obaveze da budemo odgovorni prema generacijama koje dolaze posle nas ukoliko biramo da se bavimo javnim poslom. Preduslov za tu odgovornost jeste sagledavanje činjenica kakve jesu, a ne kakve bismo mi želeli da budu i spremnost na iskorak iz postojećih modela u kojima funkcioniše naša celokupna javnost – i mediji, i političke partije, i nevladin sektor, ali i akademska zajednica. To je jedini način da se prošire dometi unutrašnjeg dijaloga, i jedini način da počnemo sa izgradnjom neke perspektivnije budućnosti.