Foto: Pixabay

Dan kada će Nemci izaći na izbore se bliži. U našoj zemlji miholjsko leto prolazi i jesen polako stiže, sa svojom umirujućom monotonijom. Na neki način, izbori u Nemačkoj oslikavaju ovu jesenju monotoniju u političkom smislu. Prošle zime svet je bio suočen sa šokom zvanim Donald Tramp. Desni populista, milijarder i rijaliti zvezda postao je predsednik SDA ratujući sa protivničkom Demokratskom partijom ali i sa svojim Republikancima. Mnogi su očekivali (drugi su pak strepili) da će taj populistički talas zapljusnuti Francusku i Holandiju. Međutim Gert Vilders je podbacio na holandskim izborima dok je Emanuel Makron do nogu potukao Marin Le Pen u Francuskoj. Sa pobedom Makrona utihnule su zebnje od nacionalističkog buđenja u Evropi i nakon burnog proljeća dolazi nam mirna nemačka jesen.

Mirna nemačka jesen

Ono što jeste odlikovalo sve pomenute izbore jeste emotivna nabijenost samih utakmica. Skandali su bili sveprisutni i žestoko propraćeni od strane medija. Birači su bili polarizovani a kandidati neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima do usijanja. Osim toga ishodi svih navedenih izbora bili su izuzetno neizvesni, što je možda zapravo i razlog takvih izbornih atmosfera.

Nasuprot tome u srcu u Evrope, na obalama Rajne, Majne i Dunava sve je mirno. Pobednik se već zna i neprikosnovena Angela Merkel će još jednom sesti na mesto kancelara Savezne Republike Nemačke. Muti se tako pridružuje Vladimiru Putinu, kao evropskom lideru čiji politički vek nema kraja. Drugo mesto je takođe znano.

SPD Martina Šulca gravitira oko 22%, mada je pre nekoliko meseci izgledalo kao da može da ugrozi CDU/CSU koaliciju. Dvoje kandidata za kancelara i koalicionih partnera učestvovali su u samo jednoj televizijskoj debati koja je bila u najmanju ruku, neinspirativna. Dvoje kandidata i dve partije sve više liče jedna na drugu, toliko da izgledaju kao levo i desno krilo jedne partije. Ako imamo u vidu da su od proteklih 12 godina CDU i SPD bili 8 godina zajedno u vladi onda ova simbiotička veza uopšte ne čudi. Narodski rečeno, dve partije i dvoje lidera liče kao jaje jajetu.

Pre 7 godina, obraćajući se omladini svoje partije u Potsdamu, Angela Merkel je izjavila: „Multikulturalizam je propao, potpuno je propao.“ U to vreme CDU/CSU je vodila desno-centrističku vladu u koaliciji sa FDP. Velika koalicija CDU/CSU-SPD formirana je 2013 i polako obe stranke su se sve više pomerale ka centru. Kada se Nemačka suočila sa prilivom od bezmalo milion izbeglica/imigranata/azilanata i kritikama domaće javnosti odgovor kancelarke Merkel bio je „Wir schaffen das (mi to možemo)“.

Nemačka vlada ponovo je prigrlila ideju multikulturalizma, otvorila svoje granice i založila se za integraciju milion novih pridošlica, ma koliko koštalo. Napadi koje je koalicija trpela od drugih zemalja EU, opozicije pa i sestrinske stranke CDU iz Bavarske CSU, su samo još više ojačali vezu dve stranke.

Oko većine bitnih pitanja dve stranke imaju slične stavove. Obe stranke podržavaju jaku EU i smatraju da je Nemačka primarni dobitnik EU integracija. Obe stranke podržavaju migracije, mada žele da otklone uzroke samih migracija koliko je to moguće. Cinici bi rekli da je nemačka auto industrija već dobila dovoljno potencijalnih jeftinih radnika, pa se stoga stav CDU polako menja ka kontrolisanoj migraciji.

Obe stranke žele da kazne UK zbog Bregita i obe stranke podržavaju sankcije prema Rusiji zbog aneksiranja Krima i mešanja u sukobe u Donjecku i Lugansku. Trzavice svakako postoje i najočigledniji su na primeru Erdogana, gde je CDU otvoreniji za saradnju dok je SPD više kritičan. Sa druge strane SPD trpi salve kritika zbog činjenica da je bivši lider stranke Gerhard Šreder postao član upravnog odbora Rosnjefta, ruske firme koja se nalazi na evropskoj crnoj listi kompanija pod sankcijama. U tom duhu, debata je više ličila na prijateljski razgovor dvoje partnera, sa svega par nesuglasica.

Rat za Bronzu

Upravo ovo stapanje SPD i CDU u centru dovelo je do odlivanja glasova ka partijama na polovima. Najveći dobitnik pomeranja CDU u levo, migrantske krize, krize evrozone i opšte krize evropskog projekta jeste svakako AFD. Partija ekonomskih konzervativaca koja se zalagala za vraćanje marke i ukidanje pomoći siromašnim članicama vremenom je evoluirala (ili možda metastazirala) u propisnu nacionalističku stranku.

Nakon ostrakizovanja Frauke Petri iz vrha AFD, stranku je preuzeo dvojac Alis Vajdel i Aleksandar Gauland. Alis Vajdel, kao lezbejka sa partnerkom iz Šri Lanke i dvoje usvojene dece, jeste taj savremeni deo dvojca. Vajdel je samo jedna u nizu LGBT osoba koje se pojavljuju u samom vrhu desničarskih stranaka i pokreta (Pim Fortuyn, prethodnik Vildersa u Holandiji, Milo Yianopulis, Bill Murray i drugi), kao neka vrsta zaštite protiv napada za političku nekorektnost, seksizam, islamofobiju i homofobiju.

Vajdel takođe privlače mlađe nemačke nacionaliste, koji su socijalno dosta liberalniji od starijih generacija. Aleksandar Gauland je pak propisni nacionalista starog kova koje ne preza od koketiranja sa fašizmom. Drugi dobitnik sjedinjavanja SDP i CDU jeste FDP, na čelu sa harizmatičnim liderom Kristijanom Lindnerom, koji nastupa sa liberalnih/libertarijanskih pozicija. FDP je ispao iz parlamenta 2013, ali sve su prilike da će se partija trijumfalno vratiti u Bundestag.

Die Linke je već etablirana antisistemska partija ekstremne levice u Nemačkoj, sa jakim uporištem u istočnoj Nemačkoj i ona je takođe doživela blagi rast podrške, mahom od razočaranih socijaldemokrata. Zeleni su takođe etablirana partija levog centra, fokusirana na pitanja životne sredine, socijalna pitanja i pitanja mladih, koja je doživela pad podrške u poslednje vreme.

Prava borba se odvija upravo između ove 4 partije, što je bilo očigledno u Borbi u petoro (Funfkampf) televizijskoj debati gde su se predstavnici ove četiri stranke i predstavnik bavarske CSU sukobili. Bitka je bila jednako napeta i u toku debate na engleskom jeziku na DW Conflict zone pod dirigentskom palicom voditelja Tima Sebastiana. Ovde vredi malo razrešiti pojmovnu zbrku koja vlada u evropskom javnom diskursu pa i našem. Termin populizam je jako često korišten i poprimio je značenje supstituta za nacionalistu-desničara.

Zapravo populizam je mnogo opštiji i Kembridžov rečnik ga je definisao na sledeći način: „Populizam obuhvata političke ideje i aktivnosti koje su usmerene ka zadobijanju podrške običnog naroda, dajući im ono što oni žele.“ Ako recimo 60% Amerikanaca želi besplatno fakultetsko obrazovanje i ako 70% Nemaca misli da Islamu nije mesto u Nemačkoj, partije koje ove popularne želje naroda pretvore u program i politiku (koje su mahom teško izvodljive) jesu populističke. U tom smislu Berni Sanders, Džeremi Korbin su jednako populisti kao Donald Tramp i Marin Lepen.

Die Linke i AFD su nemačke populističke stranke, što dovodi do nekih zaista zanimljivih programskih poklapanja. Iako se dve partije dijametralno suprotne po pitanjima migracije i EU, obe stranke su izolacionističke i zalažu se za prisnije odnose sa Rusijom i ukidanje sankcija. Die Linke recimo se zalaže za iseljenje svih NATO vojnih baza u Nemačkoj koje mogu biti korištene protiv Rusije.

AFD sa druge strane podržava aneksiju Krima i smatra referendum koji je na Krimu održan legitimnim. FDP sramežljivo pokušava da kapitalizuje na podršci ukidanju sankcija u Nemačkom javnom mnjenju, te se Kristijan Linder zalaže za „trajno provizorno rešenje“ kad je u pitanju Krim. Dakle de jure ne priznati Krim kao deo Rusije, ali de fakto da, kako bi se ponovo otvorila vrata plodonosne ekonomske saradnja, za šta se FDP kao pro-biznis stranka svakako zalaže. Politika FDP prema Krimu tako liči na politiku Zapadne Nemačke prema Istočnoj ili Srbije prema Kosovu. Ostale partije su za održavanje sankcija prema Rusiji dok se Krim ne vrati u okrilje Ukrajine.

Po pitanju migracija AFD je pak na pozicijama zaštite granica, zaustavljanju ilegalnih migracionih tokova ka Nemačkoj i smanjene legalnih migracija. AFD je takođe otvoreno kritična prema Islamu. Aleksandar Gauland je na konferenciji za štampu, nedelju dana pre izbora izjavio: „Rastuća islamizacija Nemačke predstavlja izazov njenom društvenom i državnom poretku, kulturnom identitetu i unutrašnjem miru.“

Die Linke na suprotnoj strani je protiv bilo kakve gornje granice za prijem imigranata. Ostale stranke se zalažu za neki oblik kontrolisane imigracije sa sistemom kvota i gornjim granicama primljenih po godini. Po pitanju EU, sve partije osim AFD podržavaju EU i njenu dalju integraciju, mada tu opet postoje nijanse. FDP se zalaže za jaču EU ali ne toliko centralizovanu EU, odnosno protive se ideji Sjedinjenih Evropskih Država koja je jako primamljiva CDU i SPD. Die Linke i Zeleni žele podržavaju EU ali žele da je suštinski promene u jedan solidarniji i egalitarniji politički subjekt. Po pitanju Turske AFD i FDP su za zaustavljanje procesa pridruživanja EU, SPD i Zeleni su za zamrzavanje procesa a CDU i Linke za nastavak razgovora.

Pitanje Balkana pored, migracija, krize evrozone, Bregzita, Trampa, Rusije, islamističkog terora, Turske, digitalizacije, krize nemačkog obrazovanja i stambene krize jednostavno nije bilo bitno pitanje za nemačku štampu, javno mnjenje i partije u toku ove kampanje.

Kako stvari stoje iz ove borbe za bronzu AFD izlazi kao pobednik, sa oko 12%, ako verujemo anketama. Jak rezultat AFD će praktično primorati Angelu Merkel da ponovo formira veliku koaliciju. U tom slučaju AFD očekuje uzlazna putanju kao vođe opozicije i nove zvezde evroskeptične Evrope. Ako pak FDP ostvari dobar rezultat, stara desna koalicija CDU/CSU i FDP iz 2009 bi ponovo bila moguća.

Ovakav razvoj događaja bi bio idealan za obe velike partije, jer bio rasteretio centar i omogućio CDU i SPD da povrate svoje identitete. Vlada desnog centra i opozicija levog centra bi verovatno dovelo i do opadanja podrške populističkih partija. U svakom slučaju, na nemačkim izborima bronza sija kao zlato i ona partija koja bude treća, sudbinski će odlučivati o krojenju nemačke politike, pa posledično i evropske.

Slađan Rankić