*Otvoreno pismo koje je glavni i odgovorni urednik i osnivač novina „Vranjskih“, Vukašin Obradović, objavio povodom njihovog gašenja.

Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji, posle mnogo razmišljanja, odlučio sam da od danas počnem sa štrajkom glađu.

Ovo je moj lični čin i odluka da pokušam još jednom, zapravo poslednji put, da skrenem pažnju pre svega novinarima i novinarkama, ali i svim građanima, na sav besmisao borbe za slobodu medija koju vodimo u poslednjih tridesetak godina.

Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da, u isto vreme zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bih se osećao kao čovek, kao ljudsko biće.

Novinarstvo i Vranjske ne mogu da odvojim od ostatka svog života, ne želim da se jednostavno okrenem na drugu stranu i nastavim dalje, mirno gazeći po onom za šta sam se sve ovo vreme, u granicama svog znanja, umeća i vere, borio pokušavajući da makar za milimetar pomerim granice slobode i demokratije, u Vranju, u Srbiji.

Nisam, na žalost, imao mnogo uspeha u tome. Ni vi ni ja.

I vreme je da se suočimo sa tom činjenicom.

Nemam ni iluzija da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji.

Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega, jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece. Ali, još je veća bojazan da nikako ne mogu da im pomognem.

Ne tražim ničiju ni pomoć, ni podršku. Čak ću takve ponude smatrati licemernim. Jer, onda kada je to bilo smisleno, nailazio sam na zatvorena vrata.

Ja sam samo očajan čovek, novinar, otac i suprug, nemoćan da se suočim sa realnošću sa kojom polako svikavamo da živimo.

Upravo iz straha da i sam ne potonem u tu besmislenu svakodnevicu i izgubim ono što mi je jedino ostalo – ljudsko i profesionalno dostojanstvo – odlučio sam se na ovaj korak.