*Tekst je prvi put objavljen na sajtu Centra za evropske politike, a povodom izlaganja predsednika Evropske komisije Junkera o stanju Evropske unije u 2017

Veliki značaj ima najava predsednika Evropske komisije u govoru o stanju Evropske unije (i pratećim dokumentima) o tome da će EK tokom 2018. godine pripremiti  „Strategiju za uspešno pristupanje Srbije i Crne Gore kao najnaprednijih kandidata sa Zapadnog Balkana”, a u perspektivi napretka EU do 2025. godine.

Ovim se jedan od najviših predstavnika Evropske unije – 14 godina od samita iz Soluna, skoro 8 godina od podnošenja zahteva Srbije za članstvo u Uniji i 4 godine nakon odluke o otvaranju pristupnih pregovora EU-Srbija – po prvi put u zvaničnoj formi izjasnio o mogućem okvirnom datumu budućeg proširenja EU.

Time su tekući pregovori o proširenju, sa nejasnim rokovima, bar za nijansu postali određeniji i vremenski fokusiraniji. Istovremeno, Junkerova najava demantovala je bar delimično brojne Neverne Tome u zemlji i inostranstvu, koji neretko iznose procene da Srbija  uzalud pregovara o članstvu u EU, odnosno da su pregovori o proširenju samo neka vrsta predstave bez kraja- na turski način.

Junkerov govor potvrdio je osim toga, ono što se već tokom poslednjih meseci moglo konstatovati – da je Evropska unija ponovo „u pokretu” i da su perspektive za dalju pozitivniju evoluciju evropske integracije, uključujući i proširenje u godinama pred nama, nešto poboljšane. Pomak u stavu predsednika Evropske komisije, koji je do sada uglavnom bio pamćen po izjavi da „proširenja neće biti” tokom njegovog mandata, ima i druge razloge poput nastojanja da se stabilizuje hronično rovito stanje i očuva uticaj EU na Zapadnom Balkanu – posebno u uslovima dodatnih geopolitičkih napetosti (pojačanog delovanja Rusije i drugih spoljnih činilaca) i da se dugoročnije odgovori na pitanje o budućnosti proširenjima u okolnostima pregovora o bregzitu i najave da će pregovori o članstvu Turske u EU možda biti (ponovo) suspendovani ili čak otkazani.

Junkerova najava je i neka vrsta delimičnog odgovora na zahteve iz našeg regiona da se načelna i kako vreme protiče, nekako sve mutnija perspektiva članstva zemalja Zapadnog Balkana dodatno konkretizuje, precizira i/ili ubrza. Podsetimo da je još pre nekoliko meseci, početkom jula 2017. godine novoizabrani predsednik Srbije Aleksandar Vučić zatražio od visokih zvaničnika EU da se odredi „bar okviran datum” za kraj pregovora, a nešto ranije (u aprilu) govorio je o 2020-2021. godini kao mogućem datumu članstva.

Nakon Junkerove najave, predsednica Vlade RS Ana Brnabić je izjavila da će Srbija nastojati da pregovore o proširenju završi (tj. da zatvori sva pregovaračka poglavlja) do 2020. godine kada će zemlja biti pripremljena za članstvo. Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović istakla je da je Junkerov stav „realan” i da se bitno ne kosi sa planovima Srbije.

Osim Junkerove najave i neki drugi koraci učinjeni tokom poslednjih meseci ukazuju na činjenicu da se politički činioci u zemljama EU sa više pažnje koncentrišu na stanje i perspektive Zapadnog Balkana, odnosno da je proširenje, kako je naveo crnogorski ministar Andrija Pejović, ponovo u fokusu”.

U tom okviru, možemo pomenuti i ovogodišnju (mart 2017) balkansku turneju visoke predstavnice za spoljnu politiku Federike Mogerini kao i najave iz nemačkih krugova o mogućnosti dodatnog finansijskog paketa za balkanske zemlje pod šifrom „Berlin plus”. Najzad, najava predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska (u pozivnom pismu od 21.9.2017. za neformalni sastanak Evropskog saveta) da će tokom bugarskog predsedavanja u maju 2018. godine biti organizovan samit EU sa zemljama Zapadnog Balkana – prvi put posle samita u Solunu – uklapa se vremenski u rok za pripremu nove strategije proširenja prema Srbiji i Crnoj Gori (koja bi trabalo da bude objavljena u februaru 2018).

Pregovori o pristupanju EU predstavljaju verovatno najsloženiji proces uključivanja jedne države u neku međunarodnu organizaciju – zasnovan u prvom redu na političkim ciljevima, ali istovremeno ispunjen različitim tehnokratsko-birokratskim sadržajem i uslovima (zakonodavne i upravne reforme itd.). On je postao još složeniji i sporiji od kada je Evropska unija proklamovala „novi pristup” u pregovorima o proširenju koji u prvom redu znači (1) više (pred)uslova od strane EU za otpočinjanje i tok pregovora i (2) sporiji proces pregovaranja (poput otvaranja i zatvaranja poglavlja i dr.) uz dodatne međukorake u procesu.

Mogli bismo sadašnju fazu u pregovorima o proširenju Srbije  i Crne Gore uporediti sa situacijom zemalja centralne i istočne Evrope (CIE) u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, odnosno pre tačno dvadeset godina (1997) – uz sve očigledne razlike u političkim okolnostima. Tada je Evropska komisija objavila tzv. Agendu 2000strateški dokument u kome su se razmatrale finansijske i druge posledice proširenja, kao i mere za dalje produbljivanje integracije u EU. Pregovori o (petom) proširenju EU sa zemljama CIE bili su nakon toga ubrzani, prošireni i završeni u toku sledećih pet godina. Paralelno EU je tada prolazila i kroz važnu fazu internih reformi (Ugovor iz Nice, stvaranje evrozone).

Pregovori o petom proširenju EU su konkretno trajali od 1997 (odnosno 1999) i završeni su krajem 2002. godine; ugovori o pristupanju su bili potpisani u aprilu 2003 godine, a deset država su postale članice EU u maju 2004. godine. Izuzetak su bile Rumunija i Bugarska koje su uključene u EU tri godine kasnije (2007). Slično situaciji u momentu Agende 2000, pristupni pregovori sa Srbijom i Crnom Gorom trebalo bi, ukoliko traju još oko pola decenije, da se završe tokom narednog mandata Evropske komisije 2019-2024, tj. najkasnije u 2023. godini a možda i ranije, kako bi članstvo nastupilo najkasnije do 2025. godine (imajući u vidu uobičajeni razmak od godinu i po između potpisivanja ugovora i ratifikacije).

Naravno, ovde se radi samo o radnim hipotezama buduće dinamike pristupnih pregovora, imajući u vidu nepredvidivost političkih zbivanja na Balkanu i u svetu, kao i sve promene koje čekaju EU tokom narednih godina (izlazak Velike Britanije iz EU 2019. godine, reforme evrozone, zajedničke politike bezbednosti i odbrane, politike imigracije itd.), tj. činjenicu da EU više nego ikada predstavlja pokretnu metu.

Moglo bi se ipak očekivati da Strategija za Srbiju i Crnu Goru neće biti samo ponavljanje birokratskih vežbi od strane Evropske komisije tipa „još malo onog istog“, nego da će sadržati neophodne nove i inovativne instrumente za pripremu i ubrzanije pristupanje zemalja Zapadnog Balkana u kontekstu obnovljene i fleksibilnije organizacije Unije. Biće u prvom redu važno da Strategija (slično nekadašnjoj Agendi 2000) uvaži i finansijske aspekte ulaska Srbije i Crne Gore, imajući u vidu i usvajanje finansijskog okvira EU (tj. višegodišnje projekcije budžeta) za period 2021-2027.

Prilikom nedavnog susreta sa liderima Zapadnog Balkana tokom Generalne skupštine UN visoka predstavnica F. Mogerini i komesar za susedstvo i pregovore o proširenju J. Han  naglasili su potrebu daljih reformi Zapadnog Balkana u oblastima pravosuđa, vladavine prava, osnovnih prava, kao i razvoj dobrih regionalnih odnosa. Uz pomenute oblasti, ključno pitanje u godinama pred nama biće sposobnost zemalja Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, da postignu viši ekonomski rasti i obezbede  poboljšanje standarda stanovništva, kao i smanjenje siromaštva.

Bez daljeg snaženja srpske privrede ona teško može da realno podnese uslove konkurencije u EU i zahteve koje podrazumeva preuzimanje aquis-a Unije. Ostvarivanja značajnih stopa ekonomskog rasta – iznad proseka u EU – treba da bude glavni cilj, kako bi se smanjivale duboke ekonomske i socijalne razlike koje dele zemlje Zapadnog Balkana, ne samo od najrazvijenijih zapadnoevropskih zemalja, nego sve više i od nama bližih zemalja i suseda u centralnoj i istočnoj Evropi. Bez ostvarivanja ovog cilja, ni ubrzanija integracija u EU ne bi imala mnogo smisla.