Procenjivanje ekonomskog prisustva Rusije u Srbiji

Moskva; Foto: Tanjug / /AP Photo/Alexander Zemlianichenko

Dva su faktora koja čine osnovu pojačanog ruskog prisustva u Srbiji, podrška Srbiji u vezi sa nepriznavanjem jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i ugovor iz 2008. kojim je Gazprom preuzeo Naftnu industriju Srbije (NIS), navodi se u izveštaju Centra za studije demokratije o ruskom ekonomskoj uticaju u Srbiji.

Ekonomski upliv Rusije u Srbiji nije velikiog obima i obuhvata oko 10% srpske ekonomije, dok, na primer, u Crnoj Gori, ruske direktne investicije čine oko trećinu bruto domaćeg proizvoda. Međutim, od četiri zemlje obuhvaćene studijom (BiH, Makedonija, Crna Gora i Srbija), „ruski ekonomski uticaj u Srbiji je najveći u pogledu prihoda ruskih kompanija kao udeo u ukupnom prometu svih srpskih preduzeća“, navodi se u izveštaju ukazujući na to da je „korporativno prisustvo Rusije, mereno obimom prihoda i imovinom koju kontrolišu ruske kompanije u Srbiji, čak veće nego u Crnoj Gori“.

Prema rečima autora, iako je u poređenju sa ukupnom razmenom koju Srbija ostvaruje sa Evropskom unijom rusko ekonomsko prisustvo u Srbiji znatno ograničenije, ono je ograničeno na nekoliko kritičnih strateških sekora koji imaju uticaj na celu ekonomiju zemlje.

Srbija u energetskom sektoru u potpunosti zavisi od Rusije, koja dominira srpskom domaćom proizvodnjom nafte i gasa preko vlasničkih udela u NIS-u, i kontroliše tržište goriva kroz Gazprom neft i Lukoil. Naime, prema podacima iz analize, Srbija iz Rusije uvozi oko 65 odsto svojih potreba za prirodnim gasom i više od 70 odsto svoje potrošnje sirove nafte.

„Ruske državne i privatne naftne i gasne kompanije poseduju skoro sve domaće rezerve nafte i gasa, kontrolišu polovinu veletrgovina i maloprodajnih goriva, a indirektno utiču na finansijsko upravljanje i korporativno upravljanje državnog proizvođača gasa Srbijagas, kao i svojih važnih industrijskih klijenata. Ruske kompanije su takođe glavni poslodavci u zemlji, koji direktno zapošljavaju oko 2% ukupne radne snage i indirektno zapošljavaju oko 5% (ukupno oko 70.000 ljudi ukupno).“

Sporazum iz 2008. goidine, kojim je ostvarena prodaja kontrolnog paketa akcija NIS-a Gasprom Neft-u, takođe je podrazumevao izgradnju gasovoda Južni tok i podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru. Iako je izgradnja Južnog toka otkazana krajem 2014. godine, prema rečima autora, njegova dominacija nad energetskom agendom Srbije u protekloj deceniji usporila je ključne projekte diversifikacije, napore liberalizacije tržišta i implementaciju kritičnih energetskih obaveza prema EU.

„Štaviše, Rusija je efikasno reinkarnirala projekat Južni tok kao Turski tok, na koji može da se gleda kao na nastavak pokušaja da se Srbija zaključa u asimetričnom energetskom odnosu“, navodi se u tekstu.

Uz to, čini se da je dalekosežni ugovor iz 2008. godine podstakao Rusiju da širi proširi svoj ekonomski uticaj i u drugim oblastima, na primer u sferi finansija i ulaganje u infrastrukturne projekte. Iako nije veliko, rusko prisustvo i sektoru finansija, bankarstva i osiguranja je značajno prošireno kada su se na tržištu pojavile tri ruske banke, Sberbank, VTB i Expobank. Ipak, „njihov tržišni udeo je minimalan, jer nisu ni među deset najvećih banaka u zemlji“.

Ako izuzmemo energetski sektor, ruske direktne investicije u Srbiji nisu obimne i, tokom vremenskog perioda obuhvaćenom studijom (od 2005. do 2016. godine), iznosile su u proseku godišnje svega 4 posto od svih stranih direktnih investicija u Srbiji. Iako istraživanje pokazuje da su NIS, Lukoil i Sberbank, između ostalog, ulagali u Srbiju preko posredničkih država kao što su Austrija i Nizozemska, realnija procena ukupnih ruskih investicija (uključujući i indirektne investicije) iznosi oko 2 milijarde dolara ili 6 odsto BDP-a Srbije, što i dalje nije visok postotak ruskih investicija.

Ekonomski uticaj Rusije je ojačao i kroz direktne kredite koje je jedna vlada omogućila drugoj. Primer je traženje zajma od Moskve tokom fiskalne krize 2012-2013. kako bi se pomogao budžet Srbije, što autori vide kao napore da se izbegne pomoć MMF-a, koji bi zahtevao strukturne reforme.

Pored ekonomskog uticaja, Rusija je dalje radila na jačanju političkih veza, što je postalo još značajnije nakon 2008. godine i koncentrisanja spoljne politike Srbije na sprečavanje daljeg priznavanja nezavisnosti Kosova. Brojne posete na visokom političkom nivou doprinele su jačanju političkih veza i uveravanju javnosti da je Rusija vrlo značajan akter u međunarodnim odnosima i saveznik, dok je jaka medijska potpora omogućila konstantnu promociju sadržaja koji, sa jedne strane, favorizuje Rusiju, dok sa druge strane učvršćuje anti-EU i anti-NATO narativ.