Na ovogodišnjem Beogradskom bezbednosnom forumu imali smo priliku da čujemo razmenu mišljenja o trenutnoj saradnji Srbije i NATO-a između zamenice Generalnog sekretara Roze Gotemeler i premijerke Srbije Ane Brnabić. Sa obe strane istaknuto je da se odnosi i saradnja Srbije i Alijanse odvijaju na visokom nivou, kao i da postoji razumevanje NATO-a da Srbija trenutno nema aspiraciju za članstvom, ističući da je to suverena odluka jedne države u koju se NATO neće mešati. Ovakva saradnja predstavlja veliku razliku u poređenju sa odnosima koji su postojali tokom devedesetih godina prošlog veka.

Odnosi između Srbije i NATO-a od raspada SFRJ do danas bi mogli da se opišu kao burni, od neprijateljskih do današnje bliske saradnje i jačanja odnosa bez otvorenih političkih pitanja. U vreme kada su su počinjali ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, a država se raspadala, došlo je do usvajanja novog strateškog koncepta NATO-a na samitu u Rimu krajem 1991.godine. Usvajanjem tog dokumenta, značajno je proširen okvir delovanja ove organizacije, koja je dobila ulogu obezbeđivanja stabilnog bezbednosnog okruženja u Evropi. U kontekstu raspada Jugoslavije ovo je bila najava za ono što će se kasnije dešavati u pogledu regulisanja regionalnih bezbednosnih prilika. Prema članu 5 Vašingtonskog sporazuma NATO nije imao ovlašćenja da deluje izvan teritorija članica, međutim novi strateški koncept je bio uvod za kasnije odluke da vojno deluje i van teritorija država članica, iako one nisu bile ugrožene.

Istoriju odnosa Srbije i NATO-a možemo podeliti na period sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, a to je sve do potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u čuvenom šatoru u vojnoj bazi NATO-a nadomak Kumanova i period od petooktobarskih promena u Srbiji nakon kojih dolazi do utvrđivanja novih spoljnopolitičkih ciljeva zemlje. Ti ciljevi su podrazumevali evropske i evroatlantske integracije i povratak zemlje na međunarodnu scenu nakon perioda izolacije. Na početku jugoslovenske krize, NATO je izrazio zabrinutost zbog mogućnosti prelivanja sukoba u regionu, ali najviše zbog ljudskih žrtava i dalje eskalacije sukoba. NATO je prvi put delovao van teritorije država članica u BiH radi podrške važećim rezolucijama UN, a nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma na sebe je preuzeo zadatak garantovanja implementacije Dejtona, posebno odredaba koje se odnose na vojne aspekte ugovora.

Druga aktivna uloga NATO-a tokom devedesetih vezuje se za kosovsku krizu, kad je prvo reagovao SB UN koji je osudio preteranu upotrebu sile srpskih snaga nad civilima, a istovremeno osudio i akte OVK kao terorističke. Kako se situacija na Kosovu pogoršavala, tako je i NATO bio bliži intervenciji, pa je krajem 1998. godine Savet NATO-a odobrio aktiviranje naredbe za vazdušne napade. U zadnji čas odlučeno je da se pruži poslednja šansa diplomatskim naporima da se mirnim putem dođe do razrešenja krize. To je podrazumevalo povlačenje srpskih snaga sa Kosova i Metohije. Tačku usijanja i prekretnicu predstavljali su  događaji u selu Račak i neuspeli pregovori u Rambujeu, nakon čega NATO bez mandata Saveta bezbednosti otpočinje vazdušne napade na SRJ.

Sklapanjem Kumanovskog sporazuma između Međunarodnih bezbednosnih snaga KFOR-a (snage za održavanje mira pod vodstvom NATO-a) i srpskih oružanih snaga i usvajanjem rezolucije 1244 uspostavljeno je međunarodno vojno i bezbednosno prisustvo na Kosovu pod nadzorom UN i uz vodeću ulogu NATO-a u očuvanju mira i bezbednosti, a bombardovanje je okončano.

Padom režima Slobodana Miloševića dolazi do preorjentacije zemlje i usmerenja ka evropskim i evroatlantskim integracijama. U novoj klimi tokom 2002. godine postavljena su tri konkretna spoljnopolitička cilja, a to su: zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, učlanjenje u Savet Evrope i pristupanje NATO programu Partnerstva za mir.

Partnerstvo za mir je političko – vojni program NATO-a osnovan 1994. godine, zasnovan na posvećenosti demokratskim principima kako bi se povećala stablinost i izgradile veze između partnerskih zemalja i NATO-a, kao i između samih država. Članstvo u Partnerstvu za mir ne podrazumeva članstvo u NATO-u, iako je veliki broj država kasnije pristupio Alijansi. Reformski kurs i snažna želja za produbiljivanjem saradnje sa NATO-om dovela je do zvaničnog podnošenja kandidature za članstvo u Partnerstvu za mir 2003. godine. Od tada je u središtu partnerstva podrška Srbiji u njenim institucionalnim, demokratskim i odbrambenim reformama.

Vrlo je zanimljivo istaći da je i podrška javnog mnjenja za članstvo u NATO-u bila mnogo veća početkom novog milenijuma, nakon bombardovanja i oktobarskih promena, nego što je to slučaj danas. Razlog tome se može tražiti u tadašnjoj želji ne samo vladajuće političke elite, već i građana da ponovo postanu deo međunarodnih organizacija i institucija nakon izolacije i ratova, i krenu putem integracija u EU i NATO, što se dešavalo i u drugim državama regiona. Međutim, ubistvom Zorana Đinđića i dolaskom nove vlade na čelu sa Koštunicom dolazi do usporavanja procesa reformi. Vlada na čijem čelu se nalazio Koštunica menja i svoju ideološku agendu približavajući se desnom nacionalnom polu što postepeno dovodi i do približavanja Rusiji.

Uprkos udaljavanju od Zapada, istovremeno dolazi do pristupanja programu Partnerstva za mir i Savetu evroatlatskog partnerstva koji predstavlja politički okvir za saradnju NATO-a sa partnerskim zemljama. Time je Srbija izrazila spremnost da preuzme odgovornost za održanje stabilnog i trajnog mira u regionu, učestvovanje u mirovnim operacijama sa mandatom UN, kao i da dostigne interoperabilnost oružanih snaga sa snagama država članica NATO.

Krajem 2006. godine, NATO otvara Vojnu kancelariju za vezu u Beogradu koja podržava reforme u sektoru odbrane i olakšava učešće Srbije u aktivnostima vođenim u sklopu programa Partnerstva za mir, dok naredne godine Srbija pristupa Procesu planiranja i revizije Partnerstva za mir (PARP) kojim se usmerava i meri napredak u transformaciji odbrambenog i vojnog sektora.

Narodna skupština 2007. godine donosi Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije u kojoj se u tački 6 ističe odluka o proglašenju vojne neutralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna odluka po tom pitanju. Na drugoj strani, Strategijom nacionalne bezbednosti iz 2009. godine predviđeno je dalje unapređivanje odnosa sa NATO-om. Saradnja se nastavila odlukom Srbije da otvori Misiju RS pri NATO-u.

Ono što je manje poznato jeste da je Srbija od 2007. godine aktivni učesnik NATO programa Nauka za mir i bezbednost (SPS), koji omogućava saradnju po pitanjima od zajedničkog interesa za jačanje bezbednosti članica i partnera NATO-a.

„Program Nauka za mir i bezbednost služi da se unapredi saradnja izmedju NATO-a i država partnera, a svi zainteresovani u Srbiji mogu da se obrate našoj kancelariji. Voleo bih da vidim više naučnih institucija i univerziteta, jer je ovo prilika za njih“ istakao je nedavno Ćezare Marineli, šef NATO kancelarije za vezu u Beogradu, za naš portal.

Vodeći ljudi Alijanse su na samitu u Velsu 2014. godine iskazali podršku evroatlantskim integracijama zemalja Zapadnog Balkana i pozdravili napredak Srbije u uspostavljanju snažnog partnerstva. Ali, za razliku od drugih zemalja Zapadnog Balkana, Srbija ne teži pristupanju Alijansi, već produbljivanju dijaloga i saradnje po pitanjima od zajedničkog interesa.

Januara 2015. godine Srbija i NATO usvajaju Individualni akcioni plan partnerstva (Individual Partnership Action Plan – IPAP), koji predstavlja zajednički usaglašen okvir unutar kojeg država partner izlaže ciljeve svojih reformi, a NATO može biti podrška u ostvarivanju tih ciljeva. Njegovo stupanje na snagu predstavlja veliki pomak u međusobnim odnosima i okvir za dalje jačanje saradnje i unapređenje političkog dijaloga. Na isti način IPAP vidi i šef NATO kancelarije Marineli, istakavši da je „IPAP dobro napravljen okvir za unapređenje saradnje između Srbije i NATO-a“.

Dalji razvoj odnosa Srbije i NATO-a prati ratifikacija Sporazuma o statusu snaga (SOFA) na osnovu čega NATO u Srbiji ostvaruje slobodu kretanja i može da koristi kompletnu vojnu infrastrukturu. Iste 2015. godine Srbija i NATO potpisuju Sporazum za podršku i nabavku o saradnji u oblasti logističke podrške. Prema tom sporazumu pripadnici NATO-a imaće iste privilegije i imunitet koji sleduje diplomatama po Bečkoj konvenciji.

Obuka predstavlja važan deo saradnje sa NATO-om jer omogućava pripadnicima srpskih snaga da se bolje osposobe za efikasno delovanje unutar misija UN i EU u kojima aktivno učestvuju. Ipak, reforma sektora odbrane i bezbednosti nalazi se u središtu ove saradnje. Grupa Srbija-NATO za reformu sektora odbrane osnovana je kako bi srpskim vlastima davala savete u vezi sa reformom i modernizacijom oružanih snaga kako bi se izgradila moderna odbrambena struktura pod demokratskom i civilnom kontrolom. Ministarstvo odbrane Srbije učestvuje i u Programu NATO-a Izgradnja integriteta (BI) zarad jačanja integriteta, transparentnosti i odgovornosti, ali i smanjivanja rizika od korupcije u bezbednosnom sektoru.

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg je novembra 2015. godine posetio Srbiju istakavši značaj saradnje Srbije i NATO-a, ali i žaljenje za sve žrtve i stradanja civilnog stanovništva tokom NATO bombardovanja. Tom prilikom je ponovio da NATO poštuje suverenu odluku Srbije o vojnoj neutralnosti, naglašavajući da nikada neće insistirati na članstvu neke države dok ona sama ne bude odlučna i spremna da pristupi Alijansi.

Šef NATO kancelarije za vezu u Beogradu je optimista po pitanju dalje saradnje Srbije i NATO-a pogotovo ako imamo u vidu da je od „posete Generalnog sekretara Stoltenberga 2015. godine potpisan Sporazum o statusu snaga (SOFA), povećana aktivnost i saradnja, ali da i dalje ima mesta za njeno unapređenje“.

Već naredne godine, premijer Vučić je posetio sedište NATO-a, što je ujedno bio i prvi zvaničan susret predsednika Vlade Srbije i Severnoatlatskog saveta, što govori o iskoraku kad je reč o jačanju odnosa i saradnje između Srbije i NATO-a. Poslednja poseta visokog zvaničnika NATO-a, zamenice Generalnog sekretara Roze Gotemeler, dogodila se tokom trajanja ovogodišnjeg Beogradskog bezbednosnog foruma, gde je još jednom istaknut značaj saradnje u cilju održavanja mira i stabilnosti u regionu. „Svaka zemlja ima pravo sama da bira. I sa drugim vojno neutralnim zemljama imamo odliču saradnju, treba da gledamo kako da proširimo saradnju koju imamo kao partneri“ poručila je zamenica Generalnog sekretara NATO-a.

Međutim, ono što nije moguće videti u mejnstrim medijima jeste obim saradnje između Srbije i NATO-a. Komentarišući prisustvo NATO-a, Marineli ističe da je „problem u medijskom okruženju i vestima koje prosto nisu tačne“.

Samo količina donacija je neuporedivo veća kad je reč o NATO-u i SAD-u, kao i broj zajedničkih vojnih vežbi nego onih sa Rusijom, ali iz razloga vojne neutralnosti ili želje političkih elita, saradnji sa Rusijom se poklanja neuporedivo više pažnje u medijima. Tako je prilikom nabavke ruskih migova to bila glavna vest u srpskim medijima, ne dovodeći u pitanje svrsishodnost takve nabavke.

Međutim, sledeće godine biće održana i prva vojna vežba sa zemljama članicama NATO na teritoriji Srbije što bi moglo predstavljati novi iskorak u saradnji sa Alijansom.

Komentarišući odnose Srbije i NATO-a,  zamenik šefa misije SAD-a u Srbiji Kurt Doneli za naš portal kaže da vidi napredak i povećanje u razumevanju ljudi kad je reč o NATO-u, kao i da su ljudi ovde otvoreni i mogu da razmišljaju o pozitivnim načinima kako Srbija i NATO mogu da sarađuju. Optimističan je po pitanju dalje saradnje, ali da „ukoliko želimo da budemo odgovorni i pričamo o pozitivnim stvarima, možemo ispitati načine gde Srbija može da gleda u budućnost.“ „Postoje pozitivne stvari koje NATO može da ponudi u saradnji sa Srbijom“, naglašava Doneli.

Uprkos svim podelama kojima svedočimo od 2000. godine do danas, deluje kao da saradnja sa NATO-om ima svoj kontinuitet i da je usklađenost i stadardizacija vojske Srbije sa snagama NATO-a dovedena do maksimuma saradnje koja je moguća bez članstva u Alijansi. Naravno, ostaje na političkim elitama da li će ovaj odnos nastaviti da se bazira isključivo poštujući vojnu neutralnost ili će pak Srbija redefinisati svoje stanovište po tom pitanju i prvi put usvojiti strategiju spoljne politike kako bi se jasno definisali i kodifikovali njeni ciljevi.