Priznavanje genocida u Srebrenici – neophodan uslov pomirenja na Zapadnom Balkanu

BEOGRAD – „Srbija okreće glavu od genocida u Srebrenici, radi se na umanjenju razmere tog zločina, a suštinska razlika između priznavanja tuđih žrtava ne postoji nigde u regionu“, rekao je Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo prilikom gostovanja na televiziji N1.

U Memorijalnom centru u Potočarima (BiH) danas se obeležava 23. godišnjica od zločina u Srebrenici, okupljanjem predstavnika vlasti i građana. Komemorativne manifestacije i protesti se održavaju i u Beogradu, a Stjepanović je tokom svog gostovanja ocenio da je da se od reči „genocid“ u Srbiji uporno beži, čime se „beži od istine“.

„Trudeći se da smanjimo razmere tog zločina, (da negiramo) karakter tog zločina, odgovornost rukovodstva Republike Srbije, trudimo se da minimiziramo ono što se desilo“, naveo je Stjepanović i dodao da je „paradoks“ da se na polju procesuiranja ratnih zločina najviše učinilo, ali da to nije imalo uticaja na društva u regionu, „koja su i dalje u poricanju“.

Ocenio je i da je da je danas na delu „cementiranje narativa“ da se u Srebrenici nije dogodio zločin velikih razmera, da nema odgovornosti tadašnjeg rukovodstva Republike Srpske i generala Ratka Mladića, kao ni odgovornosti Srbije za sve što se desilo.

Na pitanje kakav odnos druge države Zapadnog Balkana imaju prema srpskim žrtvama rata, Stjepanović je rekao da ne vidi neku suštinsku razliku i da svaka strana insistira na „herojima“, dok se o žrtvama ne priča i dodao da region „mora da izgradi čvrste temelje za pomirenje, jer kosturi iz ormana stalno iskaču, i stalno uzrokuje strašne potrese“.

Na neophodnosti pomirenja insistira i Evropska komisija, koja je rešavanje pitanja iz prošlosti stavila u svoju poslednju Strategiju kredibilnog proširenja na Zapadni Balkan. Iako su tokom juče završenog samita u Londonu premijeri država uključenih u Berlinski proces potpisali tri zajednicke deklaracije (o regionalnoj saradnji i dobrosusedskim odnosima, o nestalim osobama i o ratnim zločinima tokom ratova devedestih godina u bivšoj Jugoslaviji), osnivanje REKOM-a se nije našlo na dnevnom redu tog samita.

Nataša Kandić, koordinatorka Koalicije za REKOM (Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine) je u intervjuu za sarajevske vesti ocenila da je to „velika politička sramota“, s obzirom na to da je od svih inicijativa o kojima se diskutovalo u Londonu „samo ona poticala s područja bivše Jugoslavije“.

„Iako načelno verbalna podrška postoji, bilo je potrebno da vlade Srbije, Crne Gore, Kosova i Makedonije donesu odluke da će Deklaraciju potpisati njihovi premijeri, ali se to nije dogodilo“, navodi Kandić i dodaje da se pokazuje da „mi imamo političare koji nisu odgovorni u trenutku kada treba da pokažu kako taj proces pomirenja kod nas ipak nije na mrtvoj tački“.

Ovom prilikom Kandić je podsetila da je osnivanje REKOM-a podržalo 580.000 građana širom regiona i da je za sada nepotpisana Deklaracija o REKOM-u trebala da bude dokaz spremnosti lidera postjugoslovenskih država da se zajednički bave nedavnom prošlošću, utvrđivanjem činjenica o raznim zločinima i žrtvama, i kao poziv preostalim postjugoslovenskim državama (Hrvatskoj, BiH i Sloveniji) da „zajednički ponesu teret prošlosti i doprinesu izgradnji kulture saosećanja i poštovanja svih žrtava ratova devedesetih godina“.