Građani Srbije dočekali su 9. decembar, Dan borbe protiv korupcije, sa brojnim nerešenim aferama, među kojima je najpoznatija afera o trgovini oružjem u valjevskoj fabrici “Krušik”. Ovo je bio kontekst našeg razgovara sa potpredsednikom Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije, Miroslavom Milićevićem, o radu Saveta, odnosu sa sadašnjom i prethodnim vladama Srbije, kao i aktuelnim trendovima i temama u suzbijanju korupcije.
European Western Balkans: Savet za borbu protiv korupcije je ekspertsko telo koje je osnovala Vlada Republike Srbije, međutim čini se da rezultati njegovog rada nemaju potreban odjek u javnosti. Da li Vlada u dovoljnoj meri sluša savete Saveta i kako ocenjujete odnose sa aktuelnom Vladom Srbije?
Miroslav Milićević: Nakon samog osnivanja Saveta za borbu protiv korupcije 2001. godine, prva potencijalna koruptivna opasnost bila je privatizacija. Savet je počeo da se bavi tom „visoko-naponskom“ korupcijom, kada se postavilo pitanje kakva može biti komunikacija između Vlade i Saveta. Ni jedna Vlada nikada sa nama nije imala dobru komunikaciju, nismo bili omiljeni ni u jednoj vladi jer smo smatrali da onaj ko ima najveća ovlašćenja ima i najveću odgovornost za borbu protiv korupcije. Događalo se da iako su naše kancelarije u zgradi Vlade, ispod kancelarije premijera da po dve, tri godine premijer ne želi da komunicira sa nama. Na sastancima koji su održavani dolazilo je do oštrih reči jer Savet nije hteo da popusti u viđenju problema korupcije.
Do sada Savet je napisao više od 60 izveštaja o ključnim problemima u zemlji. Kada izradimo izveštaj i dostavimo Vladi, dajemo im „grejs period“ od 10 dana, da nam ukažu na netačnosti u izveštaju, odnosno da nas pozovu da im predstavimo naše stavove, što se dogodilo jednom u prethodnih 10 godina. Ne znam zašto Vlada ne želi da komunicira sa svojim Savetom. Mi nismo nepogrešivi i spremni smo uvek da razgovaramo o našim izveštajima. Naši izveštaji se baziraju na javnim podacima, nikada na neproverenim činjenicama. Ako ovo o čemu pišemo ukazuje na potencijalnu korupciju na osnovu zvaničnih podataka, onda je to nešto o čemu treba razgovarati.
EWB: Posle grejs perioda, kako ste ga nazvali, ukoliko Vlada nema primedbe, vi objavljujete izveštaj?
MM: Tako je. Savet je ranije izveštaje objavljivao na konferencijama za štampu, ali se a tim prestalo, jer dolaze novinari koji žele da rasture konferenciju, ne daju drugima da postavljaju pitanja te se u radu oslanjamo na naš veb sajt.
EWB: Savet za borbu protiv korupcije trenutno broji 7 od 13 predviđenih članova i takva situacija postoji od 2017. godine. Da li ste Vladi predložili lica za imenovanje na ovu funkciju? Kako se okrnjeni sastav Saveta odražava na njegov rad?
MM: Savet godinama predlaže kako ovoj tako prethodnim vladama ugledne ljude. Razumem da Vlada ima prava da ne postavi ljude na naš predlog, to nije tragedija, međutim mi nailazimo na ćutanje. Ja trenutno vršim funkciju potpredsednika Saveta, a po statutu imam sva prava predsednika Saveta. Od smrti prethodne predsednice Verice Barać nisam želeo da se predsednik bira u krnjem sastavu, jer to ne smatram moralnim. Dva člana Vlada je postavila, mimo pravila, to jest da ih mi nismo predložili.
EWB: Gde vidite najveći problem u sistemu borbe protiv korupcije? Prevenciji korupcije, represiji korupcije (rad policije), u radu tužilaštva i pravosuđa ili je problem na političkom nivou?
MM: U svim navedenim nivoima je problem. Borba protiv korupcije je niz odnosno lanac, mi se često zavaramo da ako donosimo adekvatne zakone da smo time rešili borbu protiv korupcije. Svako u tom lancu mora da uradi svoj deo. Ključni igrači su tužioci i sudovi. Moje lično mišljenje je da je karika koja najviše nedostaje jeste politička volja, ali ne kažem politička volja vlasti za vladavinom prava, koja ne mora biti izražena, već da politička volja jednog zrelog naroda za vladavinom prava mora biti dominantna poruka koja se šalje svakoj vladi. Kada se uključi javnost u borbu protiv korupcije, kada ljudi znaju šta se događa, onda je je stvoren jedan mnogo produktivniji teren za borbu protiv korupcije, ljudi se mnogo manje plaše da govore.
Osnovna greška koju smo napravili je što smo smatrali da kada se pređe iz autoritativnog režima u demokratski da borba protiv korupcije postaje laka. Naprotiv, u autoritativnom režimu korupcija je privilegija pojedinaca, a sada je ona biznis za mnogo ljudi koji smatraju da je došlo njihovo vreme.
EWB: Indeks percepcije korupcije Transparensi Internešnal ukazuje već treću godinu za radom na pad sa 72. mesta 2016. godine na 87. mesto 2018. godine, a slične trendove beleži i Fridom Haus. Primetio sam da Vi često govorite javno i upozoravate na istraživanja međunarodnih tela, ali izgleda da se na njih političari retko osvrću. Mislite li da donosioci odluka ozbiljno uzimaju u obzir istraživanja uglednih organizacija i da rade na popravljanju ranga naše zemlje?
MM: Najteži deo borbe protiv korupcije je sagledavanje uspeha borbe protiv korupcije. U takvoj situaciji moramo da koristimo iste kriterijume koji koriste svi drugi u svetu. Ne možemo reći da Fridom Haus ne zna šta se događa u Srbiji niti da Vorld Džastis Prodžekt ne zna da li postoji vladavina prava. Ako to važi u drugim zemljama onda treba da važi i kod nas. Problem je što mi stalno mislimo da se nešto posebno događa kod nas, da neko nešto nije dobro razumeo ili uočio. Ako vam neko jedno te istu stvar kaže 5 puta treba da se zamislite šta treba da se preduzme.
EWB: Nacionalna Strategija za borbu protiv korupcije je istekla 2018. godine kao i Akcioni plan za njeno sprovođenje, a najveći broj aktivnosti iz Akcionog plana za njeno sprovođenje ostao je neispunjen. U čemu je problem? Da li preambiciozno postavljamo ciljeve, da li nemamo objektivno kapaciteta za ispunjavanje ili je nešto drugo u pitanju?
MM: U borbi protiv korupcije procenti ne znače ništa, vi ste ili uspeli da dođete do nekog stepena vladavine prava ili ste uložili trud koji nije dao očekivani rezultat. Osnovni problem u tome je što u nekim stvarima ste možda preambiciozni, pa neka rešenja ne mogu da se ostvare u postojećim ustavnim okvirima, a sa druge strane imate situaciju da nešto što može da se uradi ne uradi, a nekada je i slaba koordinacija između aktera, u krajnjoj liniji suviše vremena trošimo na uobličavanje tih dokumenata. Međutim, čak i kada dobro uobličite dokumenta ako vam institucije ne funkcionišu u punom kapacitetu, to ostaje mrtvo slovo na papiru.
EWB: Savet se bavi slučajevima sistemske korupcije. Kako sistemsku korupciju da razlikujemo od individualne korupcije i da li bi afera “Krušik”, ako se navodi pokažu kao istiniti, bila čin sistemske ili individualne korupcije?
MM: Savet za borbu protiv korucpije se ne bavi individualnom korupcijom. Iako smo otvoreni da primamo od građana saznanja i upućujemo ih nadležnim institucijama. Sistemska korupcija je ona koja je omogućena postojanjem sistemskih rešenja. Naš najveći problem u borbi protiv korupcije i procesuiranje korupcije iz prošlost je u tome što su postojale razne uredbe i druga rešenja koja su omogućavala koruptivna delovanja što nije koristilo široj zajednici.
Sistemska korupcija je ona koja može da proistekne iz sistemskih rešenja, a koje se ne primeti, ne procesuira ili se jednostavno ne može lako identifikovati. Međutim, i u sistemskoj korupciji uvek je reč i o individualnom činu, jer je taj čin uvek neko pojedinačno osmislio i sproveo.
Što se tiče Krušika, ne volim da govorim o situacijama koje su u toku postupka. Ono što Savet govori jeste da je sasvim irelevatno da li je neko uzbunjivač ili nije, jer po našim zakonima, ako neko otkrije korupciju radeći u nekoj od državnih firmi ili društava kapitala gde je država dominantna, on je obavezan da korupciju prijavi. Ako ovo što je prijavio gospodin Obradović nije istina, onda se postavlja pitanje zašto je u zatvoru, jer neistina ne može biti poslovna tajna.
Drugo pitanje je šta su poslovne tajne, jer je to je nivo tajni koje proglašava samo preduzeće i tu se krije jedan veliki koruptivni potencijal. U slučaju javno-privatnih partnerstava ćete štiteći inostranog partnera iako imate većinski kapital morati da ćutiti o stvarima, a onda država preuzima odgovornost za to šta se u toj firmi događa.
EWB: Savet je 2015. godine izradio izveštaj o vlasničkoj strukturi i kontroli medija gde je izdvojeni određeni sistemski problemi. Četiri godine kasnije u kom pravcu se kreće situacija u medijima?
MM: Situacija u vezi medija je počela da se pogoršava još za vreme prošle vlasti, odnosno 2008 -2009. godine. Danas je trend isti, pravac kvarenja je isti, a mediji su jedna od glavnih opstrukcija u efikasnoj borbi protiv korupcije jer permantno se lansiraju razne priče, od kojih sve ne mogu biti istinite.
Mi smo još 2008. – 2009. godine signalizarali da dolazi do promena u medijskoj sferi, a 2011. godine smo uradili prvi izveštaj o medijima u kome smo jasno pokazali da promena vlasništva, netrasparentna privatizacija medija, gde se ne zna ko će biti vlasnici medija, će bitno uticati na način na koji će mediji raditi.
Od tada se naš pristup medijima bitno smanjuje, te nismo mogli da dopremo do javnosti. Mi smo od početka od svakog direktora Radio televizije Srbije tražili termin da komuniciramo sa građanima da se otvorimo u bilo koje vreme, ma ko da je bio na vlasti to nije dozvoljeno Savetu. Takođe smo izradili još jedan izveštaj 2014. godine gde smo pokazali da situacija postaje alarmantna jer još veći broj medija, a mislim prvenstveno na medije sa nacionalnom pokrivenošću, ulazi pod kontrolu novih vlasnika, koji ne shvataju suštinu medija već to doživljavaju kao svoje platforme za širenje svojih informacija. Tada smo ukazali da je njihovo finansijsko poslovanje netransparetno i da se javlja nešto što je jako štetno, a to je cenzura i autocenzura novinara. Smatramo da autocenzura novinara u Srbiji nije psihička već egzistencijalna kategorija, jer mladi ljudi u ovoj profesiji pokušavaju da prežive.
Kako se medijska scena pogoršavala dali smo 2015. novi izveštaj gde smo pokazali da postoje suptilni mehanizmi pomoću kojih sredstva iz javnih preduzeća, iz javnih prihoda kanališu novinarima i vlasnicima medija, tako da se održavaju neki mediji u kojima kvalitet rada nije kriterijum. U takvoj situaciji ne možemo da komuniciramo sa javnošću i jedino radimo preko našeg sajta i preko nekoliko novina i jedne televizije.
Ono što smo još uočili u ovim izveštajima jeste i fenomen tabloidizacije ozbiljnih medija. Tabloidi u borbi protiv korupcije su opasni jer oni mogu bez ikakve odgovornosti da plasiraju priču o svakome ko nije po volji vladi. U takvoj situaciji ljudi su počeli da se plaše da govore jer odjednom se iskopaju neke stvari i zapravo budu ocrnjeni oni koji nešto prijave u najboljoj nameri.
EWB: Veliki infrastrukturni projekti u Srbiji često realizuju putem tzv. lex specialis-a kojim se zaobilazi Zakon o javnim nabavkama, što šteti transparetnosti trošenja javnih sredstava i otvara prostor za nedozvoljeni uticaj. Da li je u planu Saveta da se bavi ovom temom i može li ovde biti govora o elementima visoke korupcije?
MM: Savet se bavi i ovom temom. Izradili smo izveštaj o netransparentnom ugovoranju, gde smo ukazali na činjenicu da kada se radi o javnim sredstvima, tu ništa ne može da bude tajno. Kada se radi o infrastrukturnim projektima i subvencijama, može biti tajna koliko automobil ima brzina ali ne može biti tajna koliko je država uložila u neku fabriku i šta od toga dobija. Mi govorimo da se mora poštovati sistem javnih nabavki, ali on zahteva još jedan stepen kontrole, a to je da li je nabavka izvršena i svrsishodnost nabavke, što se jako malo posmatra.
Ovaj intervju je objavljen kao deo projekta “Civilno društvo za dobro upravljanje i anti-korupciju u Jugoistočnoj Evropi: Izgradnja kapaciteta za monitoring, zagovaranje i podizanje svesti (SELDI)”, finansiran od strane Evropske unije