Na današnji dan pre trideset godina obnovljen je rad Demokratske stranke, a za njenog predsednika izabran je profesor Dragoljub Mićunović. Kakav je bio put demokratije u Srbiji u poslednje tri decenije? Da li izborni uslovi koji danas postoje podsećaju na one koji su postojali početkom devedesetih? Šta različite strategije koje je opozicija birala u ovom periodu mogu da pokažu ljudima koji je danas čine? Profesor Mićunović, jedan od učesnika gotovo svih izbora od obnove višestranačja do danas, izneo je svoje viđenje ovih i drugih pitanja u intervjuu za EWB.
European Western Balkans: U javnosti se mogu čuti dve vrste komentara – jedna je da sadašnji izborni uslovi podsećaju na one iz devedesetih, a druga da su isti kao u periodu između 2000. i 2012. Koje je Vaše mišljenje?
Dragoljub Mićunović: Uvek su ljudi skloni da zaborave mnogo štošta u prošlosti i da idealizuju „zlatno doba“, vreme kada je bilo bolje. A nezadovoljni, s razlogom, svojom sadašnjošću, spremni su da rehabilituju prošlost, time što tvrde da je sadašnjost najgora otkako postoji svet. Tu morate voditi računa, na neki način, o neophodnoj istorijskoj distanci kada o nečemu govorimo.
Naravno da su uslovi na početku višepartijskog sistema bili daleko gori od onoga što možemo sada da postavimo. Situacija je ovde bila takva da smo, kada smo osnivali Demokratsku stranku, mi činili krivično delo, jer je po ustavu bilo zabranjeno da se partije organizuju van Socijalističkog saveza, a mi smo to činili svesno, iako je to Krivični zakonik kažnjavao do deset godina robije.
Ali mi smo se pozivali na Povelju Ujedinjenih nacija, na Pakt o ljudskim pravima, koji je SFRJ bila ratifikovala, i koji su stariji u sukobu sa domaćim zakonodavstvom. Bilo je mnogo onih koji su mislili da nas odmah treba pohapsiti, ali nas je spasao Čaušesku, jer je tih dana izbila pobuna u Rumuniji, i to smo gledali na televiziji, kako narod juri partijske funkcionere i kako Čaušesku beži, i onda su shvatili da ne treba previše zaoštravati.
Ali, onda je vlast izvela jedan neverovatan eksperiment. Socijalistički savez je trebalo da bude opšta organizacija radnog naroda, i sve organizacije su bile unutar njega – i omladina, i ženske organizacije, i ribolovci i filozofsko društvo, kao i jedina partija – Savez komunista. Kada su oni odlučili da prihvate izbore i promene ustav, izveli su jedan matematički potez, koji zaslužuje Nobelovu nagradu – oni su ujedinili deo i celinu – ujedinili su se Socijalistički savez i Savez komunista koji je već bio u Socijalističkom savezu. To je značilo da sva dobra i sva infrastruktura svih organizacija u Socijalističkom savezu pripada Savezu komunista. To su bile hiljade automobila, prostorija raznih organizacija, koje su oni prisvojili. Ja sam (u Demokratsku stranku) od kuće doneo telefon i stolicu. Mi nismo imali sedište – iznajmili smo kancelariju kod jednog advokata, a oni su imali svašta. I dan danas su zadržali prostor kod Studentskog trga, koji je tada pripadao gradskom komitetu Saveza komunista.
Dakle, možete da zamislite tu vrstu uslova – i sada treba da se takmičimo. Mi smo mogli i da kontrolišemo samo ono što je bilo pri ruci, u Beogradu, a šta se dešava u Paraćinu, u Leskovcu, to nikome ništa. I u takvim uslovima, mi smo uspeli da u Beogradu, na većinskim izborima, pobedimo u svim opštinama. Ja sam bio protivkandidat gradonačelnika Beograda, i dobio sam ga na svakom od 21 izbornog mesta. To je to iskustvo koje me uverava da bojkot izbora nije nikakva solucija, da je to jedan reaktivan potez, pasivan, koji ne ugrožava bilo šta.
Od tada su uslovi počeli da se malo popravljaju, napravljene su infrastrukture, izbori su se kontrolisali. Stranke ne mogu da se žale samo na to da će izbori da budu pokradeni – izvinite, uradite punu kontrolu da ne budu. O tome sam svedočio 1990. godine: tamo gde smo ih kontrolisali, tamo nisu mogli da ukradu, tu smo dobili. Tamo gde nas nije bilo i nismo mogli da kontrolišemo, tu je, naravno, bila druga stvar. Kasnije su bili različiti uslovi.
Bilo je pokušaja raznih stranaka da bojkotuju, na primer lokalne izbore, da odbijaju izbore po različitim uslovima, ali to se pokazalo pogrešnim. Godine 1992. mi smo nepoštenim manipulacijama nekih članova glavnog odbora, sa jednim glasom, bojkotovali savezne izbore – i to je bila moja greška što sam dozvolio da se ta odluka donese sa samo jednim glasom u korist bojkota. Tada je Šešelj napravio stranku. Pošto ni mi ni SPO nismo učestvovali, on je dobio 30 mandata, kao i razne lokalne izbore. Da je tada DS izašla na izbore, ona bi bila značajna snaga, sa 50 mandata protiv Miloševića, i čitav proces bi izgledao znatno drugačije, jer bismo tada dobili, što se desilo tek kasnije, mnoge gradove.
Dakle, moje iskustvo je da bojkot ne donosi ništa. Ne može se promeniti vlast bez glasačkog listića – može revolucijom, ali za to vam treba velika masa, mnogo oružja, i bar jedna velika sila koja vas podržava. U ovom slučaju nemamo ništa od toga, i to je jednostavno predaja.
Drugi problem je velika količina raznih medija, pogotovo tabloidnih, koji su pod kontrolom ili dominacijom vladajuće partije SNS-a. To je činjenica. Činjenica je takođe da Vlada vrši veliki pritisak na javni servis, i da nisu svi izveštaji koji stižu jednako objektivni. Međutim, postoji jedna tekovina demokratske borbe ovde, posle velikih protesta koji su bili, a to je javno prenošenje parlamentarnih sednica. To ima mali broj parlamenata u Evropi.
EWB: Da li mislite da je devedesetih godina ipak bilo više alternativnih medija do kojih je opozicija mogla da dođe – raznih medija, televizija na lokalu – dok danas to nije slučaj?
DM: Uvek je vlast ovde držala glavne stvari – Politiku i RTS. I utoliko je javni prenos sednica bio jedan demokratski izlaz. A drugo – nije tačno da ne možete da govorite na drugim medijima. To nije istina – mnogi mediji i hoće da pozovu, ali vi imate stav da nećete da gostujete na tim medijima. Šta znači kada predsedništvo neke stranke donese odluku da niko ne sme da se pojavi na Vučićevim medijima? Pa to isto radi Vučić za svoju partiju i neke druge medije.
Da budemo vrlo jasni – stanje ravnopravnosti u medijima je nezadovoljavajuće. Postoji nešto što je društveno duboko zanimljivo – kako to kada neka stranka dođe na vlast, pola miliona ljudi se preseli u njeno članstvo? Koliko je DS imala članova 2012, a koliko danas? Dakle, imate problem sa jednim društvom koje je izlazilo iz diktature, ostali su ožiljci, stav da svako treba da gleda svoje posla, siromašno društvo koje se lako može uceniti egzistencijalno. Vlast je od Miloša Obrenovića do danas bila glavni izvor sigurnosti i sredstava, i to je tako vaspitavalo društvo.
Protiv toga se, naravno, moglo boriti na više načina. Jedan je bio ono što se moglo zvati političko obrazovanje – ja sam to probao kao predsednik parlamenta, organizovao sam desetine i desetine đačkih parlamenata po Srbiji, i bilo je neverovatno koliko je to zainteresovalo školarce. Tako da se on nauči u školi šta je glasanje, šta je manjina, šta je tolerancija. To sam video u Nemačkoj, kako to uspešno deluje. To imate u američkim školama, gde se demokratija uči u startu. To nije slučaj ovde, nego manjina ima da ćuti.
Sada u parlamentu imamo tiraniju većine – ali šta vi radite u svojoj stranci – da li dozvoljavate tamo manjini da iskaže svoje mišljenje? Pitanje je bilo 90-ih godina šta je politička stranka. Ja sam, po nekim starim merilima, demokratskim, govorio da Demokratska stranka treba da bude škola demokratije, i da ona svojim delovanjem treba da pokazuje šta znači demokratija. Bila je druga struja, koja je smatrala da stranka treba da bude preduzeće. I na kraju se svede u trgovinsko preduzeće mešovite robe.
I od svih stranaka, Demokratska stranka se još najviše „inficirala“ virusom demokratije – šta da kažemo za druge stranke? Šta da kažemo za Vučićevu stranku, ili Šešeljevu ili bilo čiju? “Ja sam gazda, ja sam predsednik, pare su moje”. Kako vi onda očekujete neki parlament koji se napravi većinom? Demokratija se meri stepenom sloboda i prava manjine, to je vrlo jednostavno.
EWB: Rekli ste da u parlamentu opozicija ipak ima šanse da je neko vidi jer postoje direktni prenosi i slično – ali šta onda da se radi u trenutku kada vladajuća većina podnese sto amandmana na jedan zakon, spoji predloge pedeset zakona u jednu raspravu i istroši sve vreme opozicije? Šta onda uraditi u tom trenutku? Opozicija je odlučila da izađe iz parlamenta.
DM: To su ekstremni slučajevi, to se ne dešava uvek. Nažalost, i mi smo stavljali silne amandmane ponekad. To je nešto što se zove opstrukcija – protiv toga je moguće da se bori poslaničkim pitanjem, povredom poslanika – uvek je moguće da se protiv opstrukcije bori na taj način. To jeste protivno duhu demokratije, to jeste tiranija većine. Ali to nije razlog da onda kažemo – šta je tu je, i nećemo da se takmičimo. Treba umesto toga osvetljavati šta ne valja – postavite pitanje i kažete da je zloupotrebljen poslovnik, i narod to čuje. Ne treba da bežite od javnog prenosa.
EWB: Koji je Vaš stav prema bojkotu izbora 1997. godine, kada su DS i još neke stranke bojkotovale izbore? One nisu ušle u parlament tada, ali 2000. godine su imale veliki uspeh. Da li mislite da je u tom trenutku bila dobra taktika?
DM: Ja se sećam tog trenutka, dolazio je čuveni američki posrednik Holbruk, on je poludeo kad je čuo da su bojkotovani izbori. To je jedna forma koja apsolutno ne daje rezultat. Tada nismo dobili ništa, naprotiv. Vuk (Drašković) je dobio nešto, i onda na osnovu toga figurirao kao neki faktor 1999, dok je 2000. već bio ispod cenzusa. Taj bojkot je samo ojačao Vuka Draškovića, koji već tada nije bio niko i ništa, jer je petljao sa Miloševićem u raznim kombinacijama.
Tako da je pozivanje na taj rezultat apsolutno netačno, ne donosi ništa. A pomenuo sam i kada je početkom 90-ih Šešelj osnovao stranku. Neki narod hoće da glasa. Nema za koga, neće da glasa za Miloševića, ubaci u Šešeljevu kutiju. Vi morate izaći da pružite šansu.
Sada imate plan da se ide od kuće do kuće i da se kod građana promoviše bojkot. To je, kao prvo, sa stanovišta građanskog morala nedopustivo. Drugo, nećete čak ni to da radite, jer ste lenčuge. Jer da ste vredni vi biste išli od kuće do kuće i da nema nikakvih izbornih uslova, kao što ih nekada nije bilo, pa biste ljude ubeđivali da izađu na izbore, što smo mi radili 1990. Nego ću ja da sedim u kabinetu, pa će se neka sila smilovati i reći da to ne valja.
EWB: Koje je Vaše viđenje toga zbog čega vlastima ne odgovara bojkot? Čini se da ona pokušava da obezbedi, odnosno nagovori deo opozicije da učestvuje, čak je i cenzus smanjen iako to niko nije tražio. Zbog čega vlast to radi?
DM: Glavni problem Vučića jeste kako da dobije bilo kakvu demokratsku legitimaciju, jer ga ljudi znaju iz vremena kad je drukčije mislio i bio kod drugih ljudi. Ali ovi razni zahtevi, performansi i ostalo, savršeno mu odgovaraju. Može da kaže: „Evo oni protestuju – ja ništa. Evo oni mu ne daju da uđe u predsedništvo – policija ništa“. Svaki put on dobija poen. Evo, u nekoj drugoj zemlji, da Makrona spreče da uđe u predsedništvo, policija bi ih prebila, a ovim Vučić pokazuje da nigde nema takve slobode u svetu kao u Srbiji. Dakle, ti performansi su samo začikavanje – nemoj to da mu radiš, treba se fokusirati na druge stvari, koje su mnogo važnije – probuditi gladne, probuditi sindikate. To je ključno.
EWB: Šta mislite o uključivanju Evropskog parlamenta, njihovih predstavnika u ovu krizu u Srbiji? Mislite li da će to imati nekog efekta?
DM: To je samo da oni malo pokažu da brinu. Jesu preduzeli nešto protiv Vučića? Šta su sve radili, pa ništa. To je problem, s jedne strane, hoćemo da budemo deo međunarodne zajednice, a s druge strane, ako nije po našem, onda ne važi. To je sve razumno kada bismo mi imali, na primer, 40%, a Vučić 50%, pa se sad koljemo za 10%, pa će možda da prevagne međunarodna zajednica. Ali ako mi imamo 10%, a on ovo ostalo… Moramo nešto drugo da uradimo, a za to možemo da se izborimo, a to je odsustvo diskriminacije – da svako može da se pojavi na Pinku, i na RTS-u i drugde.
EWB: Da li ste u vreme 5. oktobra očekivali da će Srbija brže ići ka demokratskom društvu nego što se na kraju ispostavilo?
DM: Naravno. I to je bila jedna dilema – da li da se odmah raspišu ponovo savezni i republički izbori, da istovremeno dobijemo vlast na saveznom i republičkom nivou. Bilo je pritisaka spolja da se što pre uspostavi savezna vlada, da bi imali sa kim da komuniciraju. Tu smo morali da napravimo koaliciju sa crnogorskim socijalistima, a da se u Srbiji formira tročlana vlada – da svako ministarstvo ima tri ministra, jedan DOS-ov, jedan Vukov i jedan socijalista. I sada je tu bio taj prelazni period od nekoliko meseci koji je omogućio jednom korumpiranom aparatu da skloni svoj prljavi veš, da se pozicionira na jedan drugačiji način, i onda smo posle par meseci dobili skoro sve, tolika je bila popularnost i očekivanja DOS-a.
Međutim, opet se vraćamo na onaj poredak – ostalo je nešto što je inercija i što nije moglo da se obriše. Ja sam kao predsednik skupštine zatekao komisiju za stanove savezne vlade, koja je 140 stanova dodelila ljudima koji nikada nisu bili u saveznim organima, dodeljivala ih je još u septembru 2000. Objavio sam to, izašlo je i u Politici, par njih je vratilo stanove, ostali ništa. Oni su se ponovo stabilizovali, službe su ostale maltene iste. A onda je počela „seoba naroda“ – odjedanput su socijalisti prelazili u vlast, i sve je počelo polako da gnjili.
Dakle, dalo je manje rezultata od očekivanog, ali je dalo ipak neke rezultate, koje danas neće da priznaju. Prvo, vratili smo se u svet. Mi smo bili parija koju bombarduju, koju su blokirali, gde se benzin prodavao u koka-kola flašama, kao Iran sada. Mi smo to oslobodili, oprostili su nam razne kamate na dugove, dobili smo kredite, počelo je da se obnavlja nešto od onog što je porušeno, počeli smo da komuniciramo, ušli u Savet Evrope, vratili se u OEBS, Ujedinjene Nacije, postavili ambasade, dakle vratili se u jednu normalnu zemlju posle užasnog posrnuća koje je zahvatilo ’99. godine. Međutim, deluju ovi drugi faktori uvek, ti sebični faktori, ljudi su rešavali svoje lične karijere.
EWB: Da li mislite da se politička situacija u Srbiji može popraviti bez pritisaka spolja? Da li društvo ima dovoljno snage da se samo izbori za neke više demokratske uslove i izbore?
DM: To je povezano – ako idemo u EU, a stalo im je da budemo u EU da bi monitoring pretvorili u direktan uticaj, onda nas još ne ostavljaju na miru i mi ćemo morati da se na neki način pripremamo. Problem je što se moraju napustiti neki politički obrasci koji ne funkcionišu. Mora se obračunati sa korupcijom, sa potpunom privatizacijom, sa zloupotrebom vlasti, sa kontrolnim funkcijama, ali za to je potreban angažman.
Jedan deo kvalitetnih mladih ljudi odlazi u inostranstvo. I to je ogroman gubitak. Na mladima je sve, neće valjda ljudi u mojim godinama da prave bolje društvo.
EWB: Šta biste poručili mladima koji se dvoume da li da ostanu ili da odu?
DM: Da se organizuju, da shvate da im niko drugi neće ništa dobro doneti, jer su kod nas sebične vrednosti još uvek idealizovane. Kad mene napada ovaj, napada komunizam, SKOJ, to je njemu strano… Sada, znači, ja treba njemu da se izvinjavam što sam bio antifašista sa 15 godina? Što sam u svojoj 18. godini dok me nisu poslali u logor, te iste nekakve siledžije, svako leto proveo na radnim akcijama? Dok su neki pevali „bolje igrat’ bugi-vugi nego krampati na prugi“, ja sam krampao na tim prugama – zašto? Jer sam hteo da mi bude bolja zemlja, jer sam smatrao da opšte dobro nešto vredi. I da mu se pravdam što sam bio sa studentima, kada niko nije imao petlju da se buni i da sam to platio zatvorom, oduzimanjem pasoša 7-8 godina, gubljenjem profesorske karijere. Protiv Tita. Nije bio Tito mali. Imao je milion i po vojnika pod opremom. Dakle, treba da mu se izvinim, jer je to navodno bilo lažno, da se pravdam zbog 5. oktobra, kada sam išao da gutam suzavac? Ja sam se 30 godina borio u svakoj kampanji, i nikad nismo bili ispod cenzusa.
Problem je vrednosti, kada ćemo mi reći „stojimo uz te i te vrednosti“? Kao što je Katon rekao – o mom poštenju svedoči moje siromaštvo. Pa zašto sam ja 40 godina u dvosobnom stanu, bio sam predsednik 2-3 parlamenta, zašto nisam uzeo novi stan, kao i svaka baraba što je iskoristila priliku? Zašto sam sada, na izlasku iz političkog života, siromašniji nego kad sam ušao? Kad sam ušao imao sam kola, garažu, sad i to nemam. Ali imam knjige. Nešto sam makar uradio. Pa nemoj da mi pljuješ tu biografiju, nemam ništa drugo osim te biografije.
Sve je na omladini, po mom mišljenju. Kada je umro Franko u Španiji, tada mi je jedan kolega, kojem sam čestitao što su odmah ušli u Evropsku zajednicu, stvorili parlamentarne institucije i slično, rekao „to je tako geopolitički određeno jer smo tu, nemamo kud, na sred okeana“, ali treba da prođu tri generacije, da izumru oni koji su okretali glavu od prijatelja koji su bili progonjeni, koji nisu hteli da pomognu, koji su ćutali kad je trebalo da govore, koji su cinkarili svoje prijatelje. Za 40 godina diktature uništena je demokratska i moralna supstanca društva. E sad to treba da se pročisti. Živeli smo pod diktaturom kralja Aleksandra, onda je došla Titova diktatura od 40 godina, sa logorima, sa hapšenjima, pljačkanjima, sa svim i svačim, a onda je došao Milošević sa svojom bratijom da nastavi taj deo, onda su došla ova vremena koja nažalost nose taj teret, tradiciju, način ponašanja. Tako da nam za obnovu trebaju i vreme i trebaju nam ljudi, da ne budemo najslabiji u tom resursu, koji se zove ljudski.
Razgovor vodili Aleksandar Ivković i Nikola Burazer.