Autori: Florijan Biber, Nikola Dimitrov i Majkl Emerson
U novembru 2023. godine, zajedno sa svojim godišnjim izveštajima o napretku kandidata, Evropska komisija je objavila značajanu novu inicijativu Plana rasta kako bi pospešila spremnost Zapadnog Balkana za pristupanje EU. Predložena je novčana ponuda u iznosu od šest milijardi evra za period od 2024. do 2027. godine, pod uslovom da budu ispunjeni uslovi koji će biti navedeni u Reformskim agendama.
Pozitivni aspekti
Opravdano je da prednosti članstva treba da se grade postepeno, uporedo sa rastućom spremnosti za članstvo, umesto da se sve zadržava do dana pristupanja. Teret usklađivanja sa svim zakonima i politikama EU je izuzetno težak i potrebno je mnogo godina kako bi se to postiglo. Štaviše, punopravno članstvo u EU postaje sve nedostižnije jer je uslovljeno paralelnim i politički izazovnim unutrašnjim reformama EU sa neizvesnim ishodom. Ovo opterećuje političke kapacitete za održavanje procesa.
Plan rasta stoga ima cilj da postepeno pruži korisne finansijske prednosti u skladu sa dogovorenim paketima mera za povećanje usklađenosti sa normama i propisima EU. Namera Plana je da oživi opipljive podsticaje za napredak u reformama. Takođe predstavlja i kretanje Komisije u pravcu nezavisnih predloga za reformisanje metodologije proširenja, posebno u delu faznog pristupanja. Osim toga, daje skroman doprinos zatvaranju jaza u sredstvima koja se stavljaju na raspolaganje državama članicama, što se vidi na primeru Hrvatske u odnosu na zemlje kandidate. Iako bi cilj Plana da doprinese većoj ekonomskoj konvergenciji mogao biti preambiciozan, može barem pomoći da se izbegne povećanje jaza između zapadnobalkanske šestorke i njenih suseda iz EU.
Slabe tačke
Ova inicijativa je izazvala različite reakcije u regionu. Iako su je lideri sa Zapadnog Balkana pozdravili na neformalnom okupljanju krajem januara u Skoplju, mnogi posmatrači ne vide njen značaj jer smatraju da je u pitanju stari novac u novom ruhu, ili da je u pitanju nuđenje lakog novca samo uz labave uslove pristupanja. Međutim, kako se ističe u nedavnom mišljenju Evropskog revizorskog suda, postoji rizik da uslovi za plan nisu dovoljno ambiciozni i da se ne mogu pravilno izmeriti.
Pored slabosti koju je identifikovao Revizorski sud, ovaj predlog ima još jedan ozbiljan nedostatak. Plan rasta nema nikakve veze sa napretkom koji je potreban u okviru formalnog procesa pristupanja, zasnovanog na otvaranju i zatvaranju 35 poglavlja grupisanih u klastere. Kako je do sada predstavljeno, deluje kao zasebna staza koja ima svoj sopstveni put, paralelno sa onim u formalnoj metodologiji proširenja.
Komisija sa sigurnošću može reći da se uspesi u implementaciji Reformskih agendi Plana rasta mogu savršeno uklopiti sa koracima potrebnim za zatvaranje različitih poglavlja. Ali, ovi procesi su i dalje samo paralelni. Uslovi ispunjavanja Plana rasta, čak i kada su formalno usaglašeni od strane Komisije za pokretanje finansijskih plaćanja, prema sadašnjem predlogu Komisije nemaju direktan uticaj na pristupne pregovore o poglavljima i klasterima sa državama članicama na međuvladinim konferencijama.
Ispravljanje nedostataka
Ove ozbiljne nedostatke bi trebalo ispraviti, i to se može lako uraditi. Na primer, detaljni uslovi navedeni u potrebnim reformskim agendama mogu se sažeti kao obaveze za podizanje ocena pripremljenosti određenih poglavlja, kao što se vidi u godišnjim izveštajima. Preciznije, ovi obimni izveštaji trenutno sumiraju stanje svakog poglavlja na petostepenoj skali spremnosti za pristupanje: 1 rana faza, 2 određena pripremljenost, 3 umerena pripremljenost, 4 dobra pripremljenost, 5 uznapredovala pripremljenost. Stoga bi dati paket reformi imao za cilj da ukratko podigne ocene za poglavlja X, Y i Z sa „Umereno“ na „Dobro“, itd; dok bi u osnovi ovoga za svako odabrano poglavlje postojao spisak planiranih akcija, u skladu sa preporukama u izveštajima Komisije.
Ovo bi stvorilo objektivne osnove za dostignuća u okviru Plana rasta što bi uticalo na formalni proces proširenja. Dok bi države članice EU zadržale moć odlučivanja o poglavljima i klasterima, uspesi u sprovođenju Plana rasta bi barem stvorili dobro strukturisanu pretpostavku u korist doslednih odluka Saveta koje su danas hronično preopterećene političkim razmatranjima.
Bez ove veze, predlog Plana rasta bi izgledao kao zamena za proces pridruživanja, a ne kao podsticaj za njega, čime bi se smanjili podsticaji za fokusiranje na pristupanje EU i oslabili politički akteri koji se zalažu za pridruživanje.
Ovo bi trebalo da ide uz još jednu zakasnelu reformu da se donošenje odluka u Savetu o poglavljima i klasterima prenese na osnov kvalifikovane većine, umesto na trenutno parališući uslov jednoglasnosti.
Diskreciono korišćenje individualnog prava na veto kada se radi o pitanjima koja nisu povezana sa kriterijumima iz Kopenhagena, kao u ozloglašenom slučaju ponašanja Bugarske prema Severnoj Makedoniji, kompromituje prirodu procesa pristupanja zasnovanu na zaslugama, uništavajući njegovu uslovljenost i kredibilitet. To skreće pažnju sa srca procesa – reformi – kako u zemljama kandidatima, tako i u EU. Prelazak na kvalifikovanu većinu u posrednim fazama je pravno jednostavna stvar za odlučivanje Saveta, bez potrebe za zakonodavstvom, promenom ugovora ili ratifikacijom.
Florijan Biber je profesor istorije i politike jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu i koordinator Savetodavne grupe za Balkan u Evropi (BiEPAG); Nikola Dimitrov je predsednik Solution-a – Balkanskog centra za konstruktivnu politiku i bivši ministar spoljnih poslova Severne Makedonije; Majkl Emerson je viši naučni saradnik u Centru za studije evropske politike (CEPS) u Briselu.