Članak je izvorno objavljen u nedeljniku NIN

Često se može čuti kako predsednik Aleksandar Vučić uživa podršku ključnih zapadnih sila, pre svega zbog njegove spremnosti da reši kosovsko pitanje na način na koje druge političke stranke ne bi bile spremne, ili ne bi bile u mogućnosti da urade.

Kako Srbija dobija ohrabrenja na evropskom putu uprkos sve ozbiljnijoj krizi demokratije u zemlji, mnogi izvlače zaključak da je Evropska unija jednostavno u ovom trenutku njegov saveznik zbog pitanja Kosova, i da Vučićev režim treba rušiti upravo ukazivanjem na njegovu izdaju Kosova u sprezi sa stranim silama. Ova strategija, međutim, ide direktno protiv interesa opozicije i na ruku predsedniku Vučiću.

Iako je nesumnjivo tačno da je Vučić u mnogim centrima moći viđen kao najveća nada da se pitanje Kosova ipak reši u dogledno vreme, bilo priznanjem nezavisnosti ili uz postizanje sporazuma o normalizaciji odnosa bez formalnog priznanja, ova podrška nije bezrezervna. I pored retoričke podrške evropskom putu koju slušamo svaki put kada zvaničnici EU dođu u posetu, Srbija trenutno vodi pregovore sa takvom brzinom da se može govoriti i o gotovo potpunom zastoju u evropskim integracijama. Ono gde Vučić dobija najveću podršku od EU, odnosno ključnih država članica jeste eksterni legitimitet koji mu pruža deklarativna podrška koju Srbija uživa na svom evropskom putu, ma koliko spor on bio.

Predsednik Vučić ubeđuje svoje zapadne partnere da nije u stanju da napravi značajniji iskorak po pitanju Kosova zbog male podrške koju ima za bilo kakvo rešenje. Često se u medijima žali kako niko neće da podrži njegovo rešenje (koje nikada nije ni javno objasnio), i gotovo da kritikuje građane zbog suviše emotivnog odnosa prema evropskim integracijama i rešavanju pitanja Kosova, dok sebe predstavlja kao surovog realistu koji svom narodu pokušava da pomogne gorkom istinom.

Međutim, paralelno sa tim, medijska propagandna mašinerija pod kontrolom vlasti gotovo svakodnevno huška na rat, vređa građane albanske nacionalnosti sa kojim normalizacija treba da se postigne i prikazuje zapad, a pre svega EU i NATO, kao iskonsko antisrpsko zlo. Na to se nadovezuju i pojedini članovi vlade, koji sa pozicija visoke odgovornosti najgnusnijim uvredama govore o „Šiptarima“ i čine sve da građani Srbije vide kosovske Albance kao neprijatelje, a ne kao partnere u dijalogu i narod sa kojim sutra treba živeti u miru.

Zbog čega se ovo dešava? Prvo, jasno je da svojom medijskom mašinerijom i oštrim izjavama predstavnika vlasti Vučić želi da zadrži svoje nacionalističko biračko telo, te od njega sakrije sopstvenu spremnost na rešavanje, pa čak i formalno priznanje Kosova. Drugi razlog je nešto sofisticiraniji, ali ništa manje važan. Stvarajući odijum prema dijalogu sa Albancima i samoj EU, Vučić odseca manevarski prostor opoziciji da ga napada sa „proevropske“ strane. Što je društvo više radikalizovano, a entuzijazam prema evropskim integracijama i dijalogu sa Prištinom manji, to je manja šansa da će opozicija da ga napada zbog neefikasnosti dijaloga i sporosti evropskih integracija. Umesto toga, dobar deo opozicije napada Vučića što je uopšte spreman da rešava pitanje Kosova, a EU proglašava saučesnikom u ovom poduhvatu. Ako podrške evropskim integracijama ima, ona je tiha i nedorečena.

Zbog čega je upravo to ono što Vučić želi? Zbog toga što slika o nekonstruktivnoj, mahom nacionalističkoj opoziciji ide na ruku njegovom stvaranju slike o sebi kao jedinoj nadi da se izguraju i proces evropskih integracija i rešavanje pitanja Kosova. Njemu bi najviše odgovaralo kada bi imao opoziciju kakvu ima njegov kolega Milo Đukanović, prepoznatu kao antisistemsku i delom okrenutu Rusiji, koju većina država na zapadu vidi kao ultimativnu pretnju za svoje interese na Zapadnom Balkanu. Dokle god preovladava takva slika o opoziciji, istrajavaće ona slika o Vučiću sa početka ovog teksta – kao najboljeg mogućeg partnera za zapadne zemlje kada je u pitanju rešavanje pitanja Kosova, ali i uvođenje Srbije u EU.

Opozicija ovakvu situaciju ne samo što treba da izbegne, već da je okrene u svoju korist. Umesto što se postavlja kao da je zapadna podrška vlastima u Srbiji gotova stvar, opozicija bi trebalo da se svojski potrudi da prikaže sebe kao bolju alternativu. Postoji ogroman manevarski prostor da se Vučić kritikuje ne zbog evropskih integracija, već zbog sporog i neefikasnog reformskog procesa, kao i zbog urušavanja demokratije i vladavine prava koje jesu razlog za trenutni zastoj u pregovorima o članstvu. Iako možda ovaj pristup deluje rizično, on je dugoročno daleko manje opasan od opcije da Vučić u potpunosti prisvoji evropske integracije kao nešto što samo on uspeva da progura u antievropskom okruženju, čime bi i opravdao gore predstavljenu sliku koju zapadni centri moći imaju o njemu.

Pitanje Kosova daleko je osetljivije, budući  da u srpskoj opoziciji postoje stranke koje se oštro protive trenutnom dijalogu sa Kosovom, a gotovo sve otpisuju i mogućnost njegovog priznanja na kraju procesa normalizacije. Međutim, čak i ovde postoji manevarski prostor. Umesto što kritikuje dijalog kao takav, opozicija bi trebalo da napada Vučića zbog netransparentnog, neefikasnog i neiskrenog vođenja dijaloga, koji je praćen nasiljem, zastrašivanjem i represijom nad Srbima na Kosovu čijim bi interesima ceo proces trebalo da služi. Takođe treba ukazati, kako domaćoj, tako i stranoj javnosti, da dve strane koje pokušavaju da naprave iskorake u normalizaciji koristeći ratnu retoriku i uzdižući tenzije između dva naroda koliko je god to moguće, kao i gazeći po vladavini prava i elementarnim demokratskim principima, ne mogu na kraju postići ništa. Na kraju, opozicija bi mogla da izađe i sa sopstvenom platformom za pregovore sa institucijama Kosova.

Ako opozicija uspe da pokaže iskrenu posvećenost evropskim integracijama i reformskom procesu, kao i dijalogu sa Kosovom, može uspeti da nametne sebe kao poželjnijeg partnera. Ako umesto toga zanemaruje evropske integracije i Vučića „ruši“ na Kosovu, ona će završiti upravo u njegovoj zamci. Međunarodno izolovana, nepoželjna i neprihvatljiva u poređenju sa Vučićem, ma koliko njegov režim bio nedemokratski. Baš kao što je slučaj sa opozicijom u Crnoj Gori.

Nedavno su pojedinci iz različitih opozicionih stranaka, uključujući i predstavnike stranaka sa sumnjivim opozicionim profilom, usvojili Deklaraciju o Evropskoj Srbiji. Ne ulazeći u iskrenost motiva potpisnika, deluje da je pomenuta deklaracija otvorila mogućnost rascepa unutar stranaka u opoziciji, i da time ide u korist vlastima, koje je mogućnost bojkota izbora od strane ujedinjene opozicije vidljivo zabrinula. Opozicija bi morala da izbegne i ovu zamku. Možda bi trebalo da pokaže više entuzijazma kada je u pitanju odnos prema EU, ali se on svakako ne meri spremnošću da se izađe na neslobodne i nedemokratske izbore. Ona bi trebalo da pokuša da u institucijama EU pronađe svog saveznika i kad je ova tema u pitanju.