BEOGRAD – “Ništa u našoj Srbiji nije jeftino, ni te baklje, ni posledice scena sa krovova solitera u nekoliko gradova, bespotrebne demonstracije sile vlasti, brzoplete akcije koje niti su spontane, niti masovne i više pokazuju nestrpljivost nego političku mudrost koja je u krizi najviše potrebna. Nisu ni suze „jeftin politički poen“, previše je to sve za zemlju koja se igrala i sa životima, a kamoli sa usmerenim kampanjama i napadima na pojedince i njihove porodice, decu”, ističe za Danas Milan Antonijević, izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo na pitanje da prokomentariše paljenje baklji od strane pristalica Srpske napredne stranke i puštanje „Đilase, lopove“ ispred zgrade u kojoj živi Dragan Đilas i njegovo potresno svedočenje koje je režim video kao „jeftine političke poene“.
Kako ukazuje Antonijević, zabrinjava cela ta akcija, taj beli mercedes kojim su vlasnici razglasa sa koga je puštano skandiranje, pobegli i sakrili se u zgradu Opštine Vračar.
“Ne možete postaviti pitanje ko je prvi počeo, naročito ne kada ste na vlasti. Drugo je pitanje odgovornosti, vidimo da su prekršajne prijave podnete u nekim izolovanim slučajevima, prema rečima direktora policije, ali njih nema u prekršajnom sudu, kako pišu istraživački novinari. Ostaje nam da verujemo da je vanredno stanje završeno i u sudovima i tužilaštvima i da će početi da rade svoj posao”, objašnjava Antonijević.
Parlamentarni izbori su raspisani za 21. jun. Pandemija koronavirusa nije ni blizu kraja, mislite li da je odgovoran potez vlasti da se za mesec i po izađe na izbore?
Brzo će doći 21. jun. Ali, dok vam odgovaram na pitanja teško mi je da se ne prisetim da je prošlo tek nešto više od 24 sata od policijskog časa, vanrednog stanja, skajp suđenja, upoznavanja sa strukom, svakodnevnih konferencija za štampu, susretom sa vojskom na granicama i oko migrantskih kampova. Spoznali smo i kako svako od nas funkcioniše pod vanrednim okolnostima, a od 1999. i 2003. godine nismo imali ovako velike negativne rezove koji utiču na naše živote, na sve stanovnike, bez izuzetka. Previše je sve bilo intenzivno u proteklim danima da bismo sada mogli, bez mnogo emocija, sagledati kako bi izgledali izbori koji se najavljuju za taj 21. jun. Mladima će ti dani biti u znaku prijemnih ispita za fakultete, više škole, tako da sumnjam da će razmišljati da prvi put u životu glasaju.
Kako ocenjujete tu brzinu ulaska u predizbornu trku?
Nekako smo neprimetno, iz režima koji nam je pedeset dana diktirao COVID-19 došli do političkih diktata i predizborne kampanje. U novom Vremenu je objavljen tekst koji sam pisao i u kojem sam detaljnije objasnio šta su opasnosti, koji standardi moraju važiti za demokratske izbore nakon pandemije i kako bi na te izbore gledala Venecijanska komisija. Savetovao sam stavljanje pravničkih naočara, umesto političkih, kako bi se analizirali prvi potezi nakon ukidanja vanrednog stanja, prvi potezi nakon Đurđevdanske odluke Narodne skupštine.
Mnogo će dilema biti, koji god dan da se odabere, od bezbednosti prilikom prikupljanja potpisa neposredno nakon ovako čvrstih mera, do mogućnosti slobode okupljanja i drugih prava neophodnih za demokratski i fer izborni proces. Kada tome dodamo i medijsku situaciju, nejednaku zastupljenost aktera na političkoj sceni, 21. jun deluje previše blizu. Kada god da se održe, ovi parlamentarni i lokalni izbori biće prijemni ispit za demokratiju nakon vanrednog stanja, naravno, sve pod uslovom da ponovo ne uronimo u loše dnevne brojeve i povratak pandemije.
Moja bivša koleginica, advokatica Milena Vasić, napisala je na Tviteru da će „sloboda, u kombinaciji sa individualnom odgovornošću, pasti ljudima teže nego robija“. Videćemo da li će biti te lične odgovornosti i da li ćemo uspeti da zaustavimo epidemiju, bar unutar naših granica.
U tom smislu, očekujete li da opozicija koja je ranije najavila bojkot promeni odluku i izađe na izbore?
Odluke se menjaju svakog dana, to smo radili i mi tokom vanrednog stanja, ne vidim zašto i političke stranke i pokreti, svi politički akteri ne bi preispitivali svoje odluke. Fondacija za otvoreno društvo je naglavačke postavila sve što je planirano za ovu godinu, čim je počela pandemija. Morate se prilagoditi trenutku, pomoći gde možete, ne možete se praviti da se okruženje ne menja, i to drastično. Videli smo neke odluke, još neke najave izlaska na izbore koje su nas ove nedelje iznenadile.
Uvek podržavam kritičko mišljenje, ono je osnov otvorenog društva, na koju god stranu da padne odluka. Politika je omogućavanje nemogućeg, tako smo i ušli u posredovanje u dijalogu političkih stranaka krajem jula prošle godine na Fakultetu političkih nauka, pre devet meseci. Nemoguće je bilo zamisliti da se izborno zakonodavstvo menja neposredno pred izbore, a sada vidimo da može i tokom predizbornog procesa.
Kada već to pominjete, vi ste bili medijator između vlasti i opozicije. Ima li načina da se približe njihovi stavovi?
Stavovi su i dalje previše udaljeni, jaz na koji smo ukazivali očuvan je, ali neki potezi koji su povučeni daju osnove za promenu medijske scene, verujem u prolećno buđenje svega, pa i zdravog političkog života. Tu nam dolazi i izveštaj uticajnog Fridom hausa, a sledi i izveštaj Evropske komisije početkom juna o stanju naše nacije, države, institucija. Verujem čak i u buđenje REM-a, a očigledno se mnogo toga dešava na učestalim sednicama Saveta ovog tela o čemu javnost nije mnogo upoznata. Zanimljiva su, kako čujem, glasanja u REM-u, rasprave, teme i inicijative.
Šta mislite o lupanju u šerpe u 20.05h? Ima li taj bunt građana neku perspektivu?
Nije bitno kako se vidi lupanje u šerpe, bitnije je kako se čuje lupanje u šerpe. Mnogo je značajnije kako naše institucije, kako vlast vidi tu široku i spontanu akciju u celoj Srbiji, to nagomilano nezadovoljstvo, koje nećete videti ako stavite ružičaste naočare. Mnogo pominjem naočare ovih dana u tekstovima, bojim se da podsvesno priznajem da i meni trebaju jedne, ali prave, sa dioptrijom.
Tokom vanrednog stanja, bili smo svedoci velikog broja kršenja ljudskih prava u Srbiji. Romi su maltretirani, migranti pozatvarani u prihvatilišta, nasilje nad ženama je poraslo… Koliko je važno da država ne ugnjetava svoje građane čak i kada je u pitanju pandemija nekog virusa i kako građani da se zaštite od takvih poteza države?
Sva ova pravna pitanja moramo ostaviti po strani, mnogo je dobrih inicijativa podneto našem Ustavnom sudu, Evropski sud za ljudska prava se oglašavao po pitanju Roma. Da budemo iskreni, samo uvođenje vanrednog stanja nije bilo protivustavno, ali su se u narednim danima, odmah nakon 15. marta, morali stvoriti uslovi da Narodna skupština zaseda, da je ne čekamo četrdeset i nešto dana da potvrdi sve što je urađeno.
Vratimo se na marginalizovane grupe, bitno je kako se tokom pandemije taj jaz premostio. Moramo priznati da je veća nepripremljenost za pandemiju bila u neformalnim naseljima u kojima mahom žive Romi, kao i svih drugih koji su ostali bez ikakvih prihoda i tu je država morala imati jaču ulogu. Svi smo pomogli gde smo mogli, pomoć je upućivana tamo gde je bilo najpotrebnije.
Fondacija za otvoreno društvo je to radila od prvog dana, osim poveće podrške RFZO-u za kupovinu respiratora, testova za COVID-19 i zaštitne opreme, podržali smo i inicijative koje direktno pomažu najugroženijima tokom pandemije. Drugo je pitanje migranata, a o neobuzdavanju ničim izazvane kampanje protiv njih govori i događaj u migrantskom kampu kada, nakon suludog upada kolima i histeričnog urlanja, samim čudom niko nije povređen, ni migranti ni vojnici koji ih „čuvaju“. Sačuvalo ih je čudo, a ne vojska, ali se nadam da ćemo i tu videti sud, tužilaštvo, ko stoji iza ovog nasilja, ko ga je, osim medija, podstrekavao.
Dan slobode medija „proslavili“ smo 3. maja. Svedoci smo napada na novinare, pritvaranja novinarke Ane Lalić, paljenja kuće novinara, konstantnih pretnji, tabloidizacije… Srbija iz godine u godinu pada na listi država po pitanju slobode medija. Koliko je važno da mediji budu slobodni i kako to postići u Srbiji? Kako i opozicija da dobije prostor na RTS-u, ali i drugim medijima koje drži vlast?
Nadam se da je to retoričko pitanje, svi znamo značaj slobodnih medija, a vidimo i razorne posledice kontrolisanih medija i lažnih vesti. Možete uništiti živote pisanom rečju, naslovnom stranom, besomučnom kampanjom na nacionalnim frekvencijama. Setite se samo šta je bilo 16. januara 2018. godine, kako se jedna višenedeljna kampanja završila.
U Srbiji, maltene u celom regionu, na snazi je relativizacija zločina i zločinaca. Vidimo samo šta Šešelj radi i koliko ga vlast pušta da seje govor mržnje. Čak ni njegove saborce Vjericu Radetu i Petra Jojića vlast ne želi da izruči u Hag. Kako vidite region u narednim godinama?
Bez obzira na vaše pitanje koje više ide ka prošlosti, znate da zločine ne smemo zaboraviti, a ni zločince, odgovorio bih ipak zagledan u budućnost, jer „tamo ćemo se sastati vi i ja“, poručio nam je Đinđić poodavno. Pogledajte kakav zreo odnos vidimo danas u Hrvatskoj prema Jasenovcu. Taj čin hrvatskog predsednika mora biti uzor, a imali smo i primere iz naše zemlje, takođe odgovornog ponašanja, ne zaboravite ni to.
U svakom slučaju, region se može iz učmalosti izvući jedino zajedno, to se pokazalo i tokom pandemije, slali smo podršku i dobijali je iz regiona, ukinute su i besmislene takse na robu koja na Kosovo dolazi iz Srbije i iz BiH, dobijali smo podršku od svih iz regiona tokom poplava 2014. a slali smo i podršku partnerima iz Albanije, nakon razornog zemljotresa koji ih je zadesio.
Svaki potez mora ići ka regionalnoj saradnji, jer paralelno sa izgradnjom odnosa, najpre sa partnerima u EU, ali i sa svim drugima u složenim međunarodnim odnosima i geopolitičkim pitanjima, region Zapadnog Balkana je taj koji nam može dati određenu stabilnost, tržišta su okrenuta jedna ka drugima. Da završim u pozitivnom tonu, treba nam ogromna doza optimizma, optimizam ima jače dejstvo i od vakcine protiv COVID-19 koju čekamo.