U najavi unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, predsednik Vučić je govorio o prihvatanju realnosti i odricanju od mitova. Takva vrsta platforme daje nadu da bi kosovski čvor u prihvatljivom vremenskom roku mogao biti presečen.
Prvi kontrolni punkt trebalo bi da bude promena Ustava čija prva izmena bi trebalo da usledi (sa zakašnjenjem) tokom 2018. godine.
Manevarski prostor u pogledu normalizacije odnosa sa Kosovom je izuzetno sužen. Pravno obavezujući sporazum nije nikakva novina niti iznenađenje. O njemu su govorili i nemački i EU zvaničnici još u ranijim fazama pregovora, pa i pre nego sto su briselski pregovori započeti. Pretpostavljam da ne postoji ni velika dilema oko toga da se ne očekuje formalno-pravno priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije, naročito kada se ima u vidu da ni 5 zemalja EU nezavisnost nisu priznale, što nije omelo briselsku administraciju da sa Kosovom nesmetano pregovara o različitim koracima na putu EU integracija.
Suprotno tome, pitanje članstva u međunarodnim organizacijama će svakako biti deo paketa. Model dve Nemačke je najčešće spominjan, pa su pretpostavke da će međunarodni akteri uključeni u proces pokušavati da kanališu pregovore u tom pravcu.
Bez implementacije već dogovorene Zajednice srpskih opština, teško je očekivati dalje pomake u nastavku pregovora. Njenom formiranju kosovska strana se protivi podjednako koliko i ratifikaciji Sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom. Bez aktivne uloge pre svih SAD, nemoguće je očekivati da će se ova pitanja kretati u željenom i potrebnom pravcu.
Aktuelnu politiku Beograda koja aktivno radi na zaustavljanju članstva Kosova u različitim međunarodnim organizacijama, kao i delovanje Srpske liste u kosovskim institucijama, mogli bi se tumačiti kao pokušaj obezbeđivanja pregovaračke pozicije, u kojem pojedini aduti treba da ostanu na stolu, da ne iskliznu nekontrolisano. Istovremeno, takva politika ima svoje ograničeno dejstvo i ukoliko bude trajala predugo može se pretvoriti u svoju kontradiktornost.
U međuvremenu, posle višegodišnje pauze EU je promenila vokabular prema regionu. Proces proširenja, kao i vremenski okvir, više nisu tabu teme. Odustalo se od povlađivanja populističkim trendovima i opcijama, u čemu su u čudnovatom obrtu pomogle upravo brojne krize sa kojim se EU suočila.
Migrantska kriza je pokazala da region može biti partner i deo rešenja a ne deo problema. Uticaj drugih međunarodnih aktera – Rusije, Turske, Kine, takođe je upalio crvenu lampicu.
Bezbednosni okvir kao primarni cilj stvaranja EU, ne može biti zaokružen bez Zapadnog Balkana. U tom kontekstu, EU oseća potrebu da se vrati u punom kapacitetu i zaokruži nedovršene poslove. Pozitivan momentum ništa manje nije uslovljen odustajanjem od integrativnih procesa Turske, što je umanjilo zabrinutost kako zvaničnika, tako i šire EU populacije od prijema novih članica sa Zapadnog Balkana.
Aktuelni sastav Evropske komisije nudi ubrzanje procesa, navodeći sledećih godinu i po dana kao priliku da se procesu da vetar u leđa. Srbija se vidi kao ključni akter, koji ima administrativne kapacitete za harmonizaciju brže od drugih.
Kako bi očekivanjima odgovorila, važno je za Srbiju da se unutrašnji narativ takođe promeni i da se u javnom diskursu uskladi sa strateškim spoljnopolitičkim ciljem evropskih integracija tako što će se raditi na afirmaciji EU i njenih vrednosti, kao i napora koje u region ulaže. I ne samo napora već i finansijskih sredstava kroz donacije, investicije, robnu razmenu. Bez podsticaja iz EU, srpska, ali i regionalna ekonomija brzo bi dospele do kolapsa.
Momentum koji nam se ukazao moramo iskoristiti na najbolji mogući način, jer gubitak šanse mogao bi imati trajne posledice.
Odgovore i reakcije koje Srbija od EU partnera često očekuje i traži kao reakcije na zapaljive izjave različitih „autora“ u regionu, dobija veoma konkretno upravo kroz obećavajuću agendu u procesu proširenja gde se Srbiji daje apsolutni prioritet, iako favorizacija izaziva negativne komentare i kritike upućene ka EU od strane svih drugih regionalnih aktera.
Bez relaksacije političkih kriterijuma sa kojima je Srbija suočena od samog početka integrativnih procesa, ne može se očekivati da će usvojiti i što je još važnije implementirati neophodne reforme koje građani natpolovičnom većinom podržavaju bez obzira na članstvo u EU.
Sudbina Srbije određuje se u kratkom vremenskom periodu koji je pred nama. Ulozi su veliki, ali i potencijalni benefiti. Posledice odluka, kakve god bile, uticaće na nekoliko budućih generacija. Samim tim i odgovornost pre svih političkih aktera je velika. Odluke će morati da se donose bez osvrtanja na javno mnjenje, i različite uticajne grupe, uz sagledavanje šireg okvira u koji mnoge od ovih grupa nemaju adekvatnog uvida, relevantnih saznanja ili su zaokupljene partikularnim interesima. Bez izlaska iz mitova i suočavanja sa realnošću, ostaćemo u zapećku globalnih kretanja, od čijeg pravilnog tumačenja na najvišem nivou će zavisiti sudbine svih nas pojedinačno.