Zastava Srbije; Foto: Evropska komisija

Pitanje bilateralnih sporova se mora rešiti da bi Srbija ušla u Evropsku uniju, a isti princip važi i za sve ostale zemlje u regionu. Pre ulaska u Uniju svaka zemlja koja pristupa mora da reši otvorena pitanja sa svojim susedima jer EU ne želi da uvozi te probleme. Sve države moraju da se nedvosmisleno obavezuju, delom i rečima, da će postići pomirenje i rešavati otvorena pitanja, što je jasno navedeno i u pretpristupnim dokumentima, kaže za European Western Balkans Josip Juratović, poslanik Socijaldemokratske partije u Bundestagu, komentarišući insistiranje zvaničnog Brisela na prevazilaženju bilateralnih sporova na Zapadnom Balkanu. Takav uslov naveden je i u nedavno objavljenoj Strategiji EU za proširenje na ovaj region.

Juratović napominje da se nada da je u obostranom interesu Srbije i Hrvatske da prevaziđu granični spor, “prvenstveno zarad mira i stabilnosti u regionu, a ulazak Srbije u EU, pre svega, značio bi ekonomski razvoj Srbije, ali bi bio od koristi i ostalima u susedstvu”.

– A ako imate problematičnog suseda vrlo lako vam se problemi mogu “preliti u dvorište”. Stoga, siguran i ekonomski “uravnotežen” sused može da bude svima od koristi. Što se tiče rešavanja otvorenih pitanja Srbije i Hrvatske, to je važno jer stabilnost čitavog regiona zavisi od odnosa ovih dveju zemalja, smatra naš sagovornik.

Podsetimo, predsednici Srbije i Hrvatske, Aleksandar Vučić i Kolinda Grabar Kitarović, dogovorili su se u februaru, prilikom Vučićeve posete Zagrebu, da će dve države pokušati da reše granični spor, a ukoliko ne uspeju da se ide na arbitražu.

Igor Novaković, direktor istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond), precizira za EWB da Srbija ima nekoliko otvorenih bilateralnih pitanja sa susednim državama – neka se odnose na demarkaciju granice, neka na manjinska pitanja, kao i neka koja su posledica raspada bivše Jugoslavije i ratnih sukoba.

–  Sa dvoje istočnih suseda, kao i sa Hrvatskom i u manjoj meri Mađarskom, bilateralna pitanja se odnose pre svega na tretman manjina, a u slučaju Rumunije tu je i pitanje delovanja Rumunske pravoslavne crkve van teritorije Banata u Srbiji. Međutim, za sada se ova pitanja rešavaju kroz poglavlje 23 i poseban akcioni plan za manjine. Takođe, postoje i bilateralni mehanizmi za rešavanje ovih pitanja u slučaju Hrvatske, Mađarske i Rumunije, gde postoje Mešovite međuvladine komisije, koje se ipak, ne sastaju u dovoljnoj meri. Treba spomenuti i aktivnosti OEBS-a i Visokog komesara za nacionalne manjine koji svojim radom takođe doprinose rešavanju ovih pitanja. Kakva će biti dinamika ostaje da se vidi, pošto su neke od ovih država već koristile proces pristupanja Srbije EU kako bi vršili pritisak na Srbiju, ukazuje on.

Novaković naglašava da ostaje pitanje demarkacije granice sa Hrvatskom i BiH, o čemu se u poslednje vreme dosta govori.

– Rešeno je više od 95 odsto granice sa BiH i ostaje pitanje 12 kilometara teritorije Bosne kroz koji prolazi pruga Beograd-Bar, teritorije oko Zvornika i Bajine Bašte, kao i manjeg dela opštine Rudo,  koji je sa svih strana okružen Srbijom. Postoji perspektiva da se ova pitanja reše relativno brzo kroz rad eksperata, ali verovatno je da će biti određenih političkih natezanja kako bi se dobila još neka sitnija stvar u paketu. Što se tiče teritorijalnog problema sa Hrvatskom, tu je izazov veći pošto hrvatska strana tvrdi da granica ide granicom katastarskih opština (koje su formirane pre nego što je Dunav došao u svoje sadašnje korito), dok Srbija tvrdi da granica ide sredinom Dunava, i to na osnovu odluke Skupštine Vojvodine iz 1946. godine. Ukoliko bi se prihvatio hrvatski zahtev granica bi u najmanju ruku bila čudna, zato sto bi manji delovi – džepovi desne obale Dunava pripali Hrvatskoj (oko 11.000 ha među kojima je svakako najbitnija Šarengradska i Vukovarska ada), kao i nešto teritorije leve obale Dunava Srbiji (oko 1.000 ha), objašava naš sagovornik.

Igor Novaković podseća da su Srbija i Hrvatska 2001. formirale Međudržavnu komisiju za identifikaciju granice i pripremu ugovora kojom bi bila definitivno utvrđenja, a 2002. potpisan je i Protokol o načelima za identifikaciju – utvrđivanje granične linije i pripremu ugovora o državnoj granici, ali su pregovori obustavljeni od 2003.

– Ukoliko ne bude bilateralnog dogovora dve strane o ovom problemu, uvek postoji mogućnost arbitraže, no, kako se sada čini, mala je verovatnoća da će Hrvatska pristati na to nakon slučaja sa Slovenijom oko Piranskog zaliva. Hrvatska se povukla 2015. godine iz arbitraže odlukom Sabora Hrvatske, zbog teške povrede arbitražnog postupka (nakon otkriveno da su postojali neformalni dogovori između slovenačkog predstavnika u sudu i predstavnice sovenačkog Ministarstva spoljnih poslova). Međutim, treba primetiti da iako nepovoljna u slučaju samog Piranskog zaliva, odluka je bila povoljna za Hrvatsku oko granice na Muri, na kojoj je donekle slična situacija kao na Dunavu. Sud je priznao da su „katastarske granice u principu granice između dve države“, ali zato što je procenio da je argumentacija Slovenije kojom je branila granicu na Muri nedovoljna. Pitanje kako bi bila tretirana prethodno spomenuta odluka Skupštine Vojvodine. Sa Hrvatskom ostaju otvorena pitanja i nestalih osoba, raspodele imovine (državne, kao i diplomatsko konzularne), kao i pitanje kulturno-istorijskog blaga Srpske pravoslavne crkve koji su odneti iz objekata u Hrvatskoj u Srbiju, poručuje on.

Prema mišljenju Novakovića, glavni izazov u svakom slučaju predstavlja odsustvo dijaloga, i korišćenje procesa EU integracija kao poluge za pritisak.

“Ipak, treba imati na umu da druge članice EU ne gledaju blagonaklono na ovakav pristup, i da će sigurno pomoći Srbiji da lakše prebrodi ovakve izazove, naravno, ukoliko pregovori u drugim poglavljima budu tekli normalno, što je u našem slučaju svakako izazov. Pravi pristup bi bio da se susedne države članice EU priključe Deklaraciji koja je potpisana od strane zapadnobalkanske šestorke u Beču 2015. u okviru Berlinskog procesa, da neće koristiti otvorena pitanja za sprečavanje pristupanja u EU”, zaključuje sagovornik EWB.

Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, kaže za EWB da je od raspada nekadašnje Jugoslavije prošlo više od četvrt veka, od završetka ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj 22 godine, a od početka procesa normalizacije međusobnih odnosa 17 godina, ali proces rešavanja preostalih otvorenih pitanja koja su nastala raspadom negadašnje Jugoslavije i ratovima iz devedesetih nije se pomakao sa mrtve tačke.

– Dakle, potrošili smo sve vreme ovog sveta, a da ništa ismo učinili da njihovim rešavanjem doprinesemo uljuđivanju međusobnih odnosa na Balkanu, ali i skinemo jedno teško breme sa budućih generacija, jer sva ova nerešena pitanja, ili svako do njih pojedinačno, može biti žiška koja će u nekom pogodnom momentu ponovo izazvati plamen na ovim prostorima. Generalno govoreći ovakvo stanje oko otvorenih pitanja je rezultat nedostatka političke volje svih aktera da se pristupi njihovom rešavanju. Ovde treba razdvojiti dve vrste otvorenih pitanja – jedna je, kao na primer pitanje međusobnih granica, vezano za raspad nekadašnje Jugoslavije dok su druga, kao na primer nestali, procesuiranje ratnih zločina, nadoknada ratne štete i druga, vezana za ratove koji su vođeni tokom devedesetih godina prošlog veka. Kada je reč o granicama, kao o setu nerešenih pitanja nastalih raspadom nekadašnje Jugoslavije, ovde je pored nedostatka političke volje bila prisutna i inercija. Komisija za granicu izmešu Srbije i Hrvatske na Dunavu formirana je još sada već davne 2002. godine, pa i pored toga što je do sada održala devet sastanaka nije makla dalje od početka, jer smo u startu imali dva čvrsto zakucana stava, ističe Popov.

Sagovornik EWB napominje da je Hrvatska zastupa stav po kojem bi trebalo primeniti katastarski princip i to po katastru iz vremena Austrougarske, dok se Srbija zalaže za uobičajeno rešenje u ovakvim slučajevima, odnosno da granica ide sredinom reke.  “Kada je reč o inerciji ona je pre svega bila prisutna sa strane Srbije, jer se još pre desetak godina moglo pretpostaviti da će Hrvatska pre nas ući u Evropsku uniju i tako steći ucenjivački kapacitet. Zbog toga je morala biti inicijativnija, pa ako se već nije moglo doći do dogovora, još tada je mogla predložiti da se ovo pitanje delegira arbitraži i mi bismo do sada imali neko rešenje na stolu. Ovako, iako se zna da imamo nepomirljive stavove ide se u dalje odlaganje, pa je tako prilikom nedavne posete predsednika Vučića Hrvatskoj dogovoreno da se daju još dodatne dve godine za traganje za rešenjem i tako troši vreme koje mi zapravo ni nemamo jer nije daleko 2025. kao ciljana godina za ulazak Srbije u EU”, ocenjuje on.

Popov konstatuje da “što se tiče granice sa Bosnom i Hercegovinom svi kao da smo za ovaj problem saznali tek prilikom nedavne posete predsednika Vučića ovoj zemlji, kada je prvi put otvorenije progovoreno o ovom pitanju”.

– Ova granica je još komplikovanija za rešavanje jer ima znatno više spornih tačaka. Pitanje granice kod hidrocentrala Zvornik i Bajina Bašta nije samo u tome što bi ih granica prepolovila i time omela njihovo održavanje, nego i potraživanje od strane BiH da deo (po njihovom mišljenju polovina) električne energije koje one prouzvedu pripadne BiH jer se koristi zajednički resurs, Srbija traži i razmenu teritorije u delu gde pruga Beograd – Bar prolazi kroz teritoriju BiH, što za sada ne nailazi na razumevanje sa te strane. Razmena teritorije bi trebalo  da reši i problem nekih mesta oko Ruda kod kojih se kuće nalaze na teritoriji jedne zemlje, a posedi, odnosno njive na teritoriji druge zemlje.  Kada je reč o perspektivi rešavanja ovih spornih pitanja rešavanje pitanja granice Srbije i Hrvatske, kako je već rečeno, bi se odmah moglo delegirati arbitraži, dok kod granice između Srbije i BiH još ima mesta za pregovore, jer je ova tema tek nedavno otvorena na višem nivo. Otvorena pitanja koja proizilaze iz ratova iz devedesetih prošlog veka, kao što je pitanje nestalih ili procesuiranje ratnih zločina, imaju i određeni emotivni naboj i kao što se vidi iz dosadašnje prakse teža su za rešavanje, tim pre jer su zgodan materijal za manipulacije od strane političara iz svih država koje su bile umešane u ratni sukob. Imajući to u vidu manja je šansa da se reše u dogledno vreme nego kada je reč o pitanju međusobnih granica, zaključuje Aleksandar Popov.

Nikola Burazer, programski direktor Centra savremene politike i izvršni urednik EWB ocenjuje da će bilateralne sporove između Srbije i Bosne i Hercegovine biti relativno lako rešiti, budući da obe države imaju jasan interes da zatvore sva otvorena pitanja što pre, što se moglo i čuti od visokih zvaničnika.

– Takođe, pitanje granice između Srbije i BiH nije spor u pravom smislu te reči, već pitanje od interesa za obe strane gde je moguće postići određene kompromise i zadovoljiti obe zemlje.  Sa druge strane, sporovi između Srbije i Hrvatske predstavljaju ozbiljnu prepreku. Kao prvo, Hrvatska kao članica EU sa veto moći ima daleko jaču poziciju i biće u prilici da nametne određena rešenja ili makar način rešavanja otvorenih pitanja. Takođe, rešenje graničnog spora neće ići tako glatko, budući da bi davanje ustupaka drugoj strani bilo veoma nepopularno i u jednoj i u drugoj državi, naročito u Hrvatskoj, gde je javnost već ogorčena zbog rezultata arbitraže sa Slovenijom. Potrebno je da se odnosi između dve zemlje i opšta atmosfera znatno poprave kako bi došlo bo bezbolnog i uzajamno prihvatljivog rešenja ovog pitanja, ukazuje Burazer.


Projekat „Otvoreno o pregovorima: Monitoring pregovora o pristupanju Srbije Evropskoj uniji“ realizuje se u saradnji sa Beogradskom otvorenom školom, u okviru programa „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“, uz podršku Švedske.