LONDON – Danas je 29. mart 2019. godine, dan kada je u 23:00 časova po griničkom srednjem vremenu (30. marta 00:00 po srednje-evropskom vremenu) Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske trebalo da postane prva država koja je istupila iz članstva u Evropskoj uniji.
Podsećamo da je na referendumu održanom 23. juna 2016. godine na pitanje „Da li bi Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske trebalo da ostane član Evropske unije ili napusti Evropsku uniju“, skoro 52% ili 17.410.742 glasača Ujedinjenog Kraljevstva zaokružilo opciju – „Napustiti Evropsku uniju“, dok je 48% ili 16.141.241 glasač zaokružilo opciju – „Ostati član Evropske unije“. Refrendum je obeležila visoka izlaznost od 72,2%. Glasači u Engleskoj i Velsu su većinom podržali izlazak, dok je većina građana Škotske i Severne Irske podržala opciju ostanka u evropskom bloku.
Iako je referendum bio pravno neobavezujući (konsultativni), Vlada Ujedinjenog Kraljevstva je, sledeći demokratski izraženu volju većine izašlih građana, a nakon usvajanja Zakona o istupanju od strane Parlamenta, 29. marta 2017. godine obavestila Evropski Savet o nameri da napusti Evropsku uniju, čime su skladu sa članom 50 Sprazuma o Evropskoj uniji započeli dvogodišnji pregovori sa ciljem obezbeđivanja uređenog povlačenja Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije.
U skladu sa Smernicama Evropskog saveta, Evropska unija je postavila kao svoj prioritet u pregovorima postizanje dogovora o uređenom istupanju u skladu sa interesima građana, poštovanje već preuzetih finansijskih obaveza obeju strana i očuvanje dostignuća mirovnog procesa o Irskoj odnosno Sporazuma na Veliki petak (ili Sporazuma iz Belfasta). Dogovor o pravno obavezujućem Sporazumu o istupanju Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, kao i prateća pravno neobavezujuća Politička deklaracija o budućim odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije postignut je 25. novembra 2018. godine.
Glavobolje oko “bekstopa”
Sporazumom je predviđeno da od 30. marta 2019. godine do 31. decembra 2020. stupi na snagu „tranzicioni period“ u kome bi se građani, biznis i administracija prilagodili novonastalim okolnostima, ali i postigao konačni sporazum o uređenju budućih odnosa.
Prema Sporazumu, građani EU u Velikoj Britaniji (3 miliona) i građani Velike Britanije u EU (1 milion) kao i članovi njihovih porodica mogli bi da nastave da žive, rade ili studiraju u zemlji domaćinu bez diskriminacije u ovom periodu. Tranzicioni period bi podrazumevao stanje u kome Evropska unija tretira Ujedinjeno Kraljevstvo kao državu članicu (EU propisi i dalje važe na teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva), sa izuzetkom što Ujedinjeno Kraljevstvo ne učestvuje u radu institucija Evropske unije.
Ujedinjeno Kraljevstvo ostalo bi deo carinske unije i zajedničkog tržišta, na njega bi se odnosila Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU (moralo bi da se usaglašava se režimima sankcija, izjavama i pozicijama EU u trećim zemljama i međunarodnim organizacijama), kao i propisi iz oblasti pravde i unutrašnjih poslova. Obe strane bi poštovale već preuzete finansijske obaveze iz vremena članstva UK u EU. Tranzicioni period mogao bi biti produžen jednom za jednu ili maksimalno dve godine, a tu odluku moraju zajednički doneti EU i VB pre 1. jula 2020. godine.
Što se tiče Severne Irske, Sporazum o istupanju osigurava da nema „tvrde“ granice između šest irskih okruga na severu pod suverenitetom britanske krune i Republike Irske, u duhu punog poštovanja Sporazuma na Veliki petak (Sporazuma iz Belfasta) iz 1998. godine. Ovim se osigurava zajednički prostor putovanja na ostrvu (nema pasoške kontrole i bilo koje fizičke barijere između severa i juga) i obezbeđuje se jedinstvo ostrvske ekonomije. Čak i ukoliko novi dogovor u tranzicionom periodu ne bude postignut, nastavlja se sa korišćenjem istih pravila odnosima severa i juga koji osiguravaju „meku“ granicu (tzv. bekstop).
Najveće kontroverze izazvala je mogućnost aktiviranja bekstopa, što bi značilo ostajanje Ujedinjenog Kraljevstva u privremenoj carinskoj uniji sa Evropskom unijom dokle god dogovor o budućim odnosima ne bude postignut (zajedničke spoljne carine i pravila porekla, bez carina i drugih barijera u međusobnoj trgovini), dok bi Severna Irska bila dublje integrisana sa jedinstvenim tržištem EU poštujući dodatna pravila jedinstvenog tržišta.
Ovo stanje nejednake ekonomske integracije teritorije Velike Britanije i Severne Irske sa ostatkom Evropske unije značilo bi i određene kontrole dobara na „granici“ Severne Irske i ostatka Ujedinjenog Kraljevstva koje bi bile uspostavljenje kako bi se zaštitili učesnici jedinstvenog tržišta EU.
I dok je ovaj Sporazum bez većih problema prihvaćen od strane Evropskog saveta i Saveta Evropske unije, britanskom političkom životu izazvao je velike turbulencije. Prema Zakonu o istupanju iz Evropske unije, Sporazum o istupanju ne može biti ratifikovan dok ne bude usvojen u Parlamentu kroz tzv. „meaningful vote“, što znači da je Parlament u mogućnosti da Sporazum promeni.
Bez jasne većine
Dogovor je prvi put odbijen u Parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva 15. januara 2019. godine, razlikom od 230 glasova, što je najveći poraz vlade u Donjem domu od nastanka parlamentarizma u ovoj zemlji. I pored ovog poraza, vlada Tereze Mej uspela je da „preživi“ inicirano glasanje o poverenju (za 19 glasova) zahvaljujući glasovima konzervativaca i irskih unionista.
Ni dva meseca nije bilo dovoljno Terezi Mej da za svoj sporazum osvoji pristanak parlamentaraca, a pre svega članova sopstvene Konzervativne partije, te je 12. marta 2019. godine, Sporazum ponovo odbijen razlikom od „samo“ 149 glasova. Doduše, broj konzervativaca koji podržava sporazum je porastao (sa 196 u prvom glasanju, na 235 u drugom glasanju), dok se Sporazumu i dalje protive laburisti (izuzev 3 poslanika), škotski i velški nacionalisti, liberali, unionisti iz Severne Irske i zeleni.
Nakon što je postalo izvesno da se Sporazum neće usvojiti, a zahvaljujući glasovima opozicionih laburista, Tereza Mej je uspela da dobije ovlašćenje od parlamenta i zatraži od Evropske unije produžetak primene Člana 50 Ugovora o EU, odnosno odlaganje datuma istupanja do 30. juna 2019. godine, ako postignut dogovor o istupanju bude prihvaćen u Parlamentu do 20. marta 2019. godine, kako bi se izbegao scenario izlaska Ujedinjenog Kraljevstva bez ikakvog sporazuma.
Evropski savet je prihvatio da 22. maj 2019. godine (dan pred održavanja izbora za Evropski parlament) bude poslednji dan kada će biti primenjivan Član 50 Ugovora o Evropskoj uniji, uz uslov da Sporazum o istupanju bude odobren u Parlamentu do danas, 29. marta 2019. godine.
Ukoliko do toga ne dođe, pre 12. aprila 2019. godine Ujedinjeno Kraljevstvo bi moralo da predloži Evropskoj uniji korake koje će dalje preduzeti ili se suočiti sa izlaskom iz evropskog bloka bez ikakvog dogovora.
Zarad prihvatanja Sporazuma, Tereza Mej je Parlamentu ponudila čak i svoju ostavku. Parlament je zatim odlučio da „preuzme kontrolu“, odnosno teret odlučivanja o sudbini Bregzita. Tako je održano tzv. indikativno glasanje gde je Parlament odlučivao o seriji predloga poslanika o Bregzitu, u cilju sagledavanja volje većine. Predloženo je 8 opcija, uključujući istupanje bez dogovora 12. aprila i refrendum za odobrenje bilo kog Sporazuma koji prihvati Parlament, ali bez uspeha – nijedan predlog nije dobio većinu.
Za danas je u Predstavničkom domu zakazana sednica na kojoj bi se, na predlog vlade, razmatrao jedino pravno obavezujući Sporazum o istupanju, bez Političke deklaracije o budući odnosima. Ova odluka je izazavana upozorenjem predsedavajućeg Donjeg doma Džona Berkoua, da ne može treći put podneti predlog na glasanje, ako on nije značajno izmenjen, a na osnovu proceduralnog pravila iz 1604. godine.
Traganje za solomonskim rešenjem, koje bi uvažilo volju većine za povratkom suvereniteta u britansko okrilje, zaštitilo mir i granice Ujedinjenog Kraljevstva u Severnoj Irskoj, uvažilo interesa građana i biznisa, dobilo pristanak Evropske unije i bilo u skladu sa pojedinačnim interesima britanskih stranaka i poslanika se nastavlja, barem do 12. aprila, kada možemo očekivati jedino nove neizvesnosti.