Bregzit, Bregzit, Bregzit – deluje da ovoj priči nema kraja. Građani Ujedinjenog kraljevstva (UK) glasali su za izlazak iz Evropske Unije (EU) 2016. godine, a premijerka Tereza Mej je započela pregovore 2017. godine, postigla sporazum 2018, ali je na kraju poražena u britanskom parlamentu 2019. Kada će se ovaj proces okončati? Ili, da li će se ikada završiti? To su pitanja koja mnogi građani, analitičari i državni zvaničnici iznova postavljaju. Prepoznajući da gotovo niko ne može sa sigurnošću znati kako i kada će se ovaj proces završiti, autor ovog teksta ima za cilj da ukratko iznese potencijalne scenarije koji se mogu dogoditi u narednom periodu.

Iako je premijerka Mej uspela da preživi glasanje o „nepoverenju“, ona gotovo zasigurno neće biti u mogućnosti da iznese plan B tokom narednih dana pred parlament. U tom kontekstu, postoje samo dva realistična pravca u kojima se može stati na kraj ovoj nesrećnoj priči znanoj kao Bregzit. Prva opcija je produženje roka i nastavak pregovora sa Briselom, a drugi je organizovanje drugog referenduma.

Produženje roka za pregovore je nešto što je oduvek bila dostupna opcija. Ipak, Vlada UK je pucala sebi u noge tako što je preuranjeno aktivirala član 50 i sklonila opciju produženja sa stola. Sada, ako bi premijerka Mej ipak odabrala tu opciju, to bi je neizbežno koštalo njenih glasova i podrške određenog broja poslanika. Ipak, ukoliko želi da izbegne izlazak iz Unije bez dogovora, produženje je nešto što mora razmotriti. Pored toga, i sama EU gubi strpljenje, jer je u više navrata pozivala UK da jasno iznese svoje namere, ističući da ne može probirati kada su u pitanju četiri slobode EU (nešto čemu pregovarači UK nisu mogli da odole tokom pregovora). Čak i ako bi se pregovori nastavili, EU je već izjavila da neće dozvoliti uvođenje dodatnih crvenih linija, dok će pozdraviti samo promene koje bi dovele zbližavanja između njih (nešto što UK pokušava izbeći). Stoga, produžavanje roka i zadržavanje istog kursa bi samo doveli Bregzit do slepe ulice, stvarajući dalja odlaganja, dodatnu neizvesnost i politička previranja.

Hrabrost, iskrenost i hrabrost – to je nešto što premijerki Mej sada očajnički treba u ovom trenutku. Gubitak glasova ne bi trebalo da bude njena primarna briga, jer ionako neće biti u mogućnosti da ostane na vlasti nakon što Bregzit postane istorija. Kao osoba koja se u početku protivila izlasku iz Unije, ona još uvek ima šansu da podrži opciju drugog referenduma. U tom slučaju, produženje roka bi bilo neophodno jer bi organizovanje referenduma i informisanje građana ne bi bilo izvodljivo pre predviđenog datuma izlaska iz Unije (29. mart 2019. godine). Zapravo, drugi referendum bi bio jedina opcija koja bi mogla da reši pitanje blokade u pregovorima i poštedi UK i EU daljih previranja.

Što je najvažnije, građani UK to žele. Naime, ankete javnog mnjenja iznova i iznova beleže da većina građana UK preferira da ostane u EU. Uz to, održavanje referenduma po drugi put predstavlja demokratski korak, nasuprot onom što tvrdokorni Bregzitovci tvrde, jer to omogućuje građanima da potvrde ili izmene svoju odluku, u skladu sa novim informacijama koje su dobili u međuvremenu. Kao što protivnici Bregzita ukazuju, građani UK nisu mogli da znaju koliko je komplikovan ceo proces napuštanja Unije i šta sve zavisi od njega, u trenutku kada su glasali na prvom referendumu. Referendumi će uvek predstavljati glas naroda, bilo da oni glasaju jednom ili dva puta o nekom pitanju – pogotovo kada se radi o tako složenom i značajnom pitanju kao što je Bregzit.

Kao što je rekao Frans Timermans, zamenik šefa Evropske komisije i špicenkandidat evropskih socijalista (PES), pozivajući se na izraz koji se često pripisuje romanopiscu K.S. Luisu: „Ne možete se vratiti i promeniti početak, ali možete početi tamo gde jeste i promeniti kraj.“