London; Foto: pixabay

Ukoliko bi se učestvovanje na protestu računalo kao pripadnost jednoj partiji, onda bi daleko najbrojnija partija u Velikoj Britaniji bila ona koja je protiv Bregzita. Londonske demonstracije za drugi referendum o konačnom Brexit deal-u okupile su, prema policijskim procenama, više od 700.000 ljudi, što je više od ukupnog članstva torijevaca i laburista.

Gorući problem Britanije je u tome što ni konzervativci ni laburisti nemaju jasan stav i konkretan plan šta i kako dalje u vezi sa Bregzitom. Podeljenost je još izraženija unutar kabineta premijerke Tereze Mej koji je rastrzan između većine koja zastupa hard Brexit na čelu sa Borisom Džonsonom, odbijajući pragmatičan pristup u pregovorima sa EU, i socijal-konzervativne struje premijerke Mej koja je shvatila da je minut do dvanaest, te je sama preuzela vođenje pregovora sa EU kako bi im time dala dodatnu političku težinu.

Pogrešan odgovor na pogrešno pitanje

Referendum o Bregzitu bio je, kao što glasi slogan sa jednog od banera na protestu, pogrešan odgovor na pogrešno pitanje. Pitanje napuštanja Evropske unije izuzetno je kompleksno i podrazumeva uzimanje u obzir čitavog niza faktora, prevashodno političkih, ekonomsko-trgovinskih, pravnih – pitanje jurisdikcije Suda Pravde EU, itd. Stoga je odgovor tipa ’Da/Ne’ neadekvatan i nedovoljan jer ne pruža mogućnost za nužne alternacije između dve krajnosti.

Ne samo da je referendumsko pitanje bilo pogrešno, već je i cela kampanja u vezi sa Bregzitom bila puna pogrešnih procena, nekonzistentnih stavova, lažnih vesti, nejasnog plana i, nadasve, odsustva političkog liderstva. Posle izborne pobede 2015. i istiskivanja Liberalnih Demokrata iz koalicije, Dejvid Kamerun je dobio mandat da sprovede izborno obećanje o održavanju referenduma o izlasku Britanije iz Unije. Ipak, uprkos proceni da će ovaj referendum prođi lakše nego škotski iz 2014, desilo se suprotno.

Nekoliko stvari ne treba ispustiti iz vida kada se radi o Bregzit-referendumu. Pre svega, pitanje izlaska VB iz Unije nije pitanje levice ili desnice, liberalne ili socijalne politike, već pitanje koje prevazilazi partijske okvire i programske ciljeve. Dalje, ono što je bilo indikativno u kampanji jeste da su oba tabora bila predvođena konzervativcima. Kamerun dakle nije uspeo da unutar partije napravi konsenzus oko predstojećeg referenduma i mnogi tumače rezultate referenduma kao kažnjavanje tadašnje vlade. Drugo, i verovatno još važnije, kampanja je uvek ključna! Izgleda da je, ušuškan nepouzdanim istraživanjima javnog mnjenja i potcenjujući populistički narativ Najdžela Faraža, upravo zakasnelom i neadekvatnom kampanjom sâm Kamerun doprineo da Britanci 23. juna 2016. godine izglasaju izlazak iz EU. Najzad, ovo je prvi globalni izbor/referendum koga su pratile fake news afere i masovno širenje netačnih informacija (na primer, obećanja o većim ulaganjima u NHS (Nacionalna zdravstvena služba), koja su dan posle referenduma opovrgnuta!).

Bregzit – presek stvari

Bez obzira na sve uzroke, posledice su značile samo jedno – napuštanje Unije. Ubrzo posle referenduma kormilo vlade i konzervativaca preuzima aktuelna premijerka Tereza Mej, koja u martu 2017. pokreće postupak izlaska iz Unije u skladu sa članom 50. Ugovora o Evropskoj uniji. Član 50. UEU propisuje rok od dve godine od pokretanja procedure za izlazak kao rok u kome treba postići Withdrawal Agreement. Međutim, važno je napomenuti da se zapravo pregovara o dva posebna sporazuma. Prvi je Sporazum o napuštanju Unije i on definiše u suštini do kada pravila Unije i jurisdikcija Suda Pravde EU važi za Veliku Britaniju. Drugi, materijalno važniji, je sporazum koji definiše buduće, uključujući i trgovinske, odnose. I tu nastaju problemi.

Premijerka Mej je rano u pregovorima istakla svoje tri crvene linije: VB van carinske unije i jedinstvenog tržišta EU; bez graničnih kontrola između Severne Irske i ostatka VB; bez graničnih prelaza (hard border) između Irske i Severne Irske. Poseban problem je jurisdikcija Suda Pravde Evropske unije nad VB, ali to zahteva posebnu analizu i nije predmet ovog članka. Od pomenute tri crvene linije, tokom pregovora je postalo jasno da će britanska strana morati nečega da se odrekne kako bi postigla sporazum. Posebno osetljivo irsko pitanje i ponovno uspostavljanje graničnih punktova u Irskoj otvorili su stare rane koje još od postizanja Good Friday sporazuma 1998. su ostavljene po strani, budeći primireni severnoirski nacionalizam.

S druge strane, pozitivniji efekat Bregzita jeste pojačana kohezija među 27 država članica EU. Zaista, od marta 2017. dolazi do jasnije percepcije među ostalim članicama da je važno očuvati celovitost fundamenta EU, četiri slobode, naročito slobode kretanja ljudi. Šta više, Bregzit je praktično pokazao da je skuplje biti van kluba nego u klubu, ma koliko Unija uticala na nacionalni suverenitet i ograničavanje regulatornog delovanja. Konačno, glasni zahtevi sa Kontinenta doveli su do artikulisanja dve evropske crvene linije, konkretno da Britanija mora da plati konačni deal i garantovanje prava EU državljanima u VB posle Bregzita.

Izgubljeni u pregovorima

Pregovori između Evropske komisije i Velike Britanije posle godine i po dana nisu doveli do suštinskog napretka u ključnim tačkama – gorepomenutim crvenim linijama. Osim dela koji se tiče prava državljana EU, sve drugo je još uvek na pregovaračkom stolu, uključujući i verovatno najkompleksnije pitanje – jurisdikciju Suda Pravde EU.

Manevarski prostor britanske strane je znatno suženiji usled domaćih podela i sve glasnijeg zahteva za drugim referendumom. Ključni kontraargument hard Bregzit struje svim pobornicima drugog referenduma je logička zamka u koju potonji upadaju. Zagovornici tvrdog Bregzita tvrde da bi održavanje novog glasanja vodilo opasnom začaranom krugu gde bi svaka strana zahtevala novi referendum dok ne postignu željeni ishod. Šta više, trebalo bi prvo ispoštovati volju većine koja je već jednom glasala za izlazak iz Unije. Sa tim i takvim argumentima, uprkos svim podelama oko hard i soft Bregzita, tabor za izlazak je i dalje u prednosti. Sve ankete i dalje ukazuju da bi velika većina glasala isto kao i 2016. (oko 90 posto), a još veći procenat da treba ispoštovati demokratsku volju građana koja je već iskazana!

To, naravno, ne smanjuje pritisak britanskoj premijerki sa druge strane – unutar samog kabineta. Jaka struja predvođena bivšim gradonačelnikom Londona, Borisom Džonsonom, neskriveno pretenduje na preuzimanje pregovora (i premijerske fotelje) tvrdeći kako i no deal nije nužno nepovoljno rešenje. Sve kraći rok za postizanje pregovora, čvrsta pregovaračka pozicija EU i neupitne crvene linije bitno sužavaju prostor Terezi Mej za postizanje konačnog sporazuma. Uprkos njenoj izjavi u parlamentu sredinom oktobra da je dogovoreno 95 posto, suštinske stvari još su predmet pregovora.

Bregzit & Balkan

Najzad, iako je u evropskim okvirima to pitanje u drugom planu, uticaj Bregzita na Zapadni Balkan se ne sme potceniti. On se ogleda prevashodno u ulozi Velike Britanije u okviru EU i politika koje je ona zagovarala.

Velika Britanija je od ulaska u evropski klub 1973. bila jedan od najglasnijih zagovornika proširenja Unije. Premda mnogi to objašnjavaju britanskim stavom da je proširenje Unije vodilo ka manjem stepenu integracije, VB je zasigurno bila jedan od najvećih promotera proširenja Unije bez obzira na motive iza toga. Sa tradicionalno jakim stavom Francuske i Holandije protiv prijema novih članica, Nemačka sada ostaje jedina velika sila unutar Unije koja stavlja proširenje visoko na agendu.

Odsustvo Britanije će se osetiti i kroz glasanja u Evropskom parlamentu. Britanski evroposlanici su standardno oni koji poseduju značajnu ekspertizu i političko iskustvo, te je neminovno da će ishodi glasanja budu drugačiji, vodeći ka npr. usvajanju više regulacija (protiv čega su se Britanci borili u EP) ili viših taksi na finansijske transakcije. Sve to će posledično uticati i na zapadnobalkansku šestorku budući da u procesu evrointegracija moraju da usklade svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.

Finalno odbrojavanje

Velika Britanija će zvanično napustiti EU 29. marta 2019. godine. To je datum do kada mora da se postigne sporazum o napuštanju Unije, ili će u protivnom no deal značiti potpuno odsustvo trgovinskih pravila i vraćanje graničnih kontrola, carinskih taksi… Narednih pet meseci je stoga presudno po buduće odnose EU i VB jer bi budući ugovor trebalo sveobuhvatno da reši sve domene saradnje.

Mogućnost za neku vrstu preokreta i potencijalni ostanak Britanije u Uniji ne treba, pak, isključiti. Veto na dogovor sa EU u Donjem domu Parlamenta može preokrenuti stvari, ali ne i opozvati član 50 – jedino sve članice EU, jednoglasno, mogu da izglasaju ostanak VB ukoliko to Britanija bude tražila. Čak i drugi referendum, koji bi morao da se održi pre 29. marta sledeće godine, ne izgleda izvesno. Izvesno je, pak, da će se obrisi Bregzit sage nazirati do kraja godine budući da je EU Samit u decembru praktično poslednja diplomatska šansa Tereze Mej da izvuče pat u pregovorima.