Da li je proširenje, u poslednjih godinu dana, opet postalo „nova“ omiljena reč na Zapadnom Balkanu? Da li je tako i kod onih kojima pristupamo? Postoji li volja da zajednički radimo na tome da uspemo i da proširenje od puke reči postane rezultat? Da li smo spremni da za sve što predstoji preuzmemo i odgovornost?

Pre gotovo godinu dana, septembra 2017, skoro da smo mogli da čujemo fanfare, ponovo smo razvijorili zastave, uglačali zvezdice na reverima i spremno zahuktali napred. Naime, kao što je poznato, tada je predsednik Evropske komisije, Žan Klod Junker, u svom redovnom godišnjem Govoru o stanju Unije, vratio vetar u leđa preostalom delu Balkanskog poluostrva koje stremi punopravnom članstvu Evropskoj uniji.

Naredne nedelje predsednik Junker će ponovo zauzeti centralnu govornicu u Evropskom parlamentu u Strazburu gde će predstaviti protekla postignuća i dati smernice za evropsku plovidbu u narednom periodu.

I dok čekamo taj govor, ne bi bilo zgoreg i da se mi preispitamo, analizirajući rezultate godine u kojoj nam se vratilo proširenje.

Evropa je, kako bi ispunila svoj deo zadatka, zasukala rukave, naoštrila pera i predstavila nov set dokumenta koji su širokoprihvaćeni, nadasve hvaljeni i detaljno predstavljeni. Države članice, koje su u šestomesečnim krugovima u poslednjih gotovo godinu i po dana preuzimale predsedavanje, postavljale su proširenje visoko na agendama svojih prioriteta. Visoki evropski zvaničnici neštedimice su posećivali region i iznova potvrđivali svoju posvećenost zajedničkom puta i poslu koji nas čeka.

U maju je, posle skoro 15 godina u bugarskoj prestonici održan  Samit EU – Zapadni Balkan. Berlinski proces i dalje živi. Pričamo o povezivanju; o prostoru u kome je roming prošlost; gde ne postoje granice za mobilnost ljudi, za naučnike, istraživače, robu, usluge… Pričamo o Evropskoj uniji na Zapadnom Balkanu, čemu i težimo.

Posle dugo vremena, Evropska unija je iskoračila iz svoje zone komfora, napravila korak i postavila vremenske okvire za nove (buduće) zapadnobalkanske države članice. Izazivajući buru reakcija, uz rok je došao i jasan uslov. Zasnovano na rezultatima i ostvarenom napretku. Za svaku zemlju pojedinačno. Nije lako do tamo i do tada stići.

Gde su rezultati potrebni? Gde su vidljivi?

Kroz potvrđenu evropsku perspektivu i to je jasno: ispunjavanje postavljenih, dogovorenih i unapred poznatih ciljeva u oblastima koje su ključne za celokupni razvoj društva: vladavine prava, poštovanje ljudskih i manjinskih prava, slobode medija, reforma javne uprave čije unapređenje neumitno vodi funkcionisanju institucija, ekonomskom napretku i unapred zacrtanoj evropsko-unijskoj budućnosti.

Dokumenta, perspektiva i posete vodili su do još nekoliko otvorenih poglavlja za zemlje koje već pregovaraju o članstvu – Srbiju i Crnu Goru – bez velikih pomaka u onima koja su već otvorena; nekom odloženom, okvirnom početku pregovora za Albaniju i Makedoniju; koraku ka stvarnoj viznoj liberalizaciji sa Kosovom*; sveprisutnom zastoju sa Bosnom i Hercegovinom.

Lista nije duga i daleko je skromnija od početnog, septembarskog zanosa.

A, Zapadni Balkan? Zapadni Balkan je bio dobar domaćin evropskim zvaničnicima.

U godini u kojoj smo se svi vratili proširenju rezultati su, u najmanju ruku, skromni. I/Ili nevidljivi i/ili daleki.

I pre nego što iznova, nakon što poslušamo predsednika Junkera, obećamo mnogo, ne bi bilo zgorega da svi za (ne)ostvareno preuzmemo i deo odgovornosti za preuzete obaveze i istaknute želje. Za perspektivu. Sa obe strane.

EU da preuzme odgovornost za dvoglasje i/ili bezglasje prema Zapadnom Balkanu, kada je reč o onome što je osnova napretka. Rezultatima. Tamo gde su najbitniji. U institucijama koje funkcionišu. U pravima koja se poštuju. U medijima koji su glasni. Ka civilnom društvu koje je uključeno. Odgovorno. Posvećeno. Ka građanima koji razumeju.

Na Zapadnom Balkanu koji je mnogo u jednom. Koji radi ka uspostavljanju prostora bez rominga, tako što priznaje brojeve; koji omogućava mobilnost tako što briše granice, a ne postavlja nove; gde institucije koje služe građanima, rade za njih i sa njima; gde civilno društvo i mediju imaju pokretačku ulogu, odgovornu i  posvećenu; gde građani da bi podržali, (moraju da) razumeju; gde su brojevi pregovaračkih poglavlja sadržina koja znači nešto svima; gde ti brojevi postaju rezultati i koristi za svakog koga se tiče.

I kada iznova zasučemo rukave, naoštrimo pera, iskažemo spremnost, prihvatimo obaveze i posvetimo se rezultatima, ne zaboravimo da je vreme, uz (ne)posvećenost, možda naš najveći kritičar.

Da nam se ne desi onaj Beketovski scenario:

VLADIMIR: Onda, idemo ?

ESTRAGON: Idemo!

(ostaju na mestu) 

Jelena Babić radi kao projektna menadžerka u Beogradskoj otvorenoj školi. Polje njenog interesovanja i istraživanja je proces evropskih integracija, sa naglaskom na proces pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji i budućnost razvoja i funkcionisanja Evropske unije.