Emanuel Makron; Foto: Tanjug / Christophe Petit-Tesson / Pool Photo via AP

BEOGRAD – Francuski parlamentrani izbori održavaju se 11. i 18. juna i ključni su za novog predsednika Emanuela Makrona, odnosno za uspešnost njegovog budućeg delovanja. Stabilna većina u parlamentu sa preko 300 od 577 poslanika bi omogućila neometan rad, dok bi svaki ostali scenario predstavljao pobedu na prethodnim predsedničkim izborima kao pirovu. Međutim, ono što se može predvideti je da je pobeda Emanuela Makrona i njegovog pokreta veoma izvesna najviše zahvaljujući veštoj političkoj sintezi iz sledećih razloga:

1. Izbegnuta je nepopularna velika koalicija

U svim državama gde su antisistemske partije naglo ojačale, primorale su ceo establišment da se ujedini u velike koalicije glavnih partija. Takav način sprečavanja naglih političkih preokreta, uglavnom je koštao glavne političke partije popularnosti. Na primeru Holandije i Nemačke je takav savez uglavnom drastično više koštao levocentrističkog progresivnog od desnog konzervativnijeg partnera. Takva situacija je u Francuskoj sprečena na vešt način od strane Emanuela Makrona koji je u aprilu 2016. napustio socijalističku vladu. On je paralelno napravio svoj pokret i u sledećih godinu dana do predsedničkih izbora je uspeo da sintetiše ideje francuske levice, desnice i centra u jednoj opciji. Makron nije napravio grešku ograničavanja na jedan od mogućih ideoloških puteva i time sebe nametnuo kao slabijeg progresivističkog koalicionog partnera velike koalicije, već je sintezom od sebe napravio najjači sveobuhvatnu opciju. Uzevši u savez centristički Demokratski pokret Fransoa Bajrua, umerene kadrove socijalista i republikanaca, uz ljude iz civilnog sektora, uspeo je da napravi pobedničku opciju za predsedničke izbore. Političkom sintezom njihovih programa će Makronova opcija vrlo izvesno imati više mandata od dve glavne stranke establišmenta zajedno (socijalisti i republikanci). Uz predsednikovu opciju „Republika u pokretu“ (slobodan prevod) u političkoj utakmici se nalaze i nezavisni umereni kandidati levog centra poput bivšeg premijera Manuela Valsa koji mogu pomoći u podršci većini. Izbegavanjem saveza dve glavne partije, jedna opcija koja sintetiše politike i obuhvata birače i jednih i drugih je značajno efikasniji put do pobede.

2. Izborni sistem ne odgovara ekstremnijim partijama

Izborni sistem na francuskim parlamentarnim izborima je sličan britanskom izbornom sistemu i bazira se na većinskom modelu sa dvokružnim glasanjem. U takvim izbornim sistemima najveći dobitnici su umerene i velike partije koje mogu da privuku najširi spektar birača. Nešto ekstremniji kandidati ili kandidati malih partija sa disperzivno raspoređenom podrškom, koji bi u proporcionalnom sistemu imali i po 10% mandata, u ovom sistemu neretko završe tek sa 2 ili 3 mandata. Sa druge strane, ovakav sistem odgovara i partijama koje imaju regionalna uporišta, poput Škotske nacionalne partije u Britaniji ili regionalni ili čak separatistički pokreti u Francuskoj. Tako je 2012. separatistička partija sa prekomorske teritorije Martinik osvojila sa 130 000 glasova dva mandata, a Nacionalni front Marin Le Pen sa oko 3 miliona glasova takođe 2 mandata. U takvim okolnostima, ekstremno leva partija Melanšona i ekstremno desna partija Marin Le Pen, sa uglavnom disperzivnom podrškom, teško se mogu nadati da će zajedno dobiti više od 50 mandata. Emanuel Makron iz tih razloga može širokim ideološkim napadom na umereno biračko telo da računa na veliki broj kandidata (izvesno preko 300) koji bi u drugom krugu u svojim izbornim jedinicama zabeležili ubedljive pobede.

3. Političkom sintezom je marginalizovao socijaliste

Kada se uporede rezultati predsedničkih izbora 2012. i 2017. vidljivo je da je biračko telo socijalista i Fransoa Olanda iz prvog kruga od 10 miliona raspodeljeno uglavnom na Makrona i Melanšona, dok je tek oko 2 miliona osvojio socijalistički kandidat Amon. Melanšon je uspešno preuzeo birače na jugu i zapadu gde je nezaposlenost veća i u prekomorskim teritorijama, dok je Makron preuzeo umerenije birače iz urbanih sredina, Pariza i bogatih regija poput Bretanje. Uz oko 3 miliona centrističkih birača Fransoa Bajrua, rezultat od oko 8 miliona glasova je bio dovoljan za pobedu u prvom krugu. Benoa Amon i socijalisti su ostali kao najveći gubitnici Makronove političke sinteze. Politička pozicija socijalista je nedovoljno levičarska da bi ozbiljno konkurisala populisti Melanšonu, ali ni dovoljno blizu centru da bi konkurisala makronovom pokretu. Ovakav odnos snaga u političkom polju će socijaliste i njihove saveznike sa preko 300 mandata svesti na nešto manje od 1/6 sa izbora 2012. Takođe, odliv dobrih kadrova i delova organizacije kod Makrona, dodatno će oslabiti doskora vladajuću partiju.

4. Potezima nakon izbora vrši jaku ofanzivu na desni centar

Nakon što je na izborima uspešno preuzeo birače levog centra, Makron se političkim potezima nakon izbora usmerio da apsorpcijom isto realizuje i sa partijama desnog centra. U okviru svoje političke sinteze, Makron je svoj kabinet izbalansirao po već najavljenom modelu. Za premijera je postavljen gradonačelnik grada Avra, Eduar Filip, kao sveže i mlađe lice republikanaca i bivši socijalista. Finansije i ekonomiju takođe je dobio na vođenje desni centar, s obzirom na ambiciozan plan racionalizacije državne potrošnje i podizanja privredne aktivnosti. Pitanja koja se tiču preraspodele poput socijalne politike, zdravstva ili pitanja integracije zauzeli su kadrovi levog centra i civilnog društva, dok su pitanja vladavine prava, saradnje sa Evropskom unijom i odbranom, koja će biti jedna od najvažnijih tema unutar EU, zauzeli Bajru i njegovi liberali. Kabinet na čijem se čelu nalazi moderan i mlađi kadar desnog centra predstavlja ozbiljan napad na biračko telo republikanaca. Takođe, potezi koje Makron vuče takođe šalju degolističke poruke. Drzak odnos prema Trampu i naglašavanje čvršće saradnje kontinetalne Evrope naspram SAD-a i Velike Britanije, jeste nešto što francuski birači desnog centra očekuju.

Dok god Makron bude bio sposoban da održava balans na širem centru, njegova podrška će izvesno biti veoma visoka i uspeće da je materijalizuje na junskim izborima. Ovakav ishod bi se odrazio pozitivno po Evropsku uniju i njene namere ka unutrašnjoj reformi i reorganizaciji, ali i ozbiljnijem postavljanju na svetskoj političkoj sceni. Takođe, ne bi trebalo očekivati značajnije promene u odnosu na Zapadni Balkan i evropske integracije država ovog regiona.