Pet dana nakon pada Kabula u ruke Talibana, 20. avgusta, NATO je i zvanično suspendovao sve aktivnosti podrške avganistanskim vlastima, koje je proteklih šest godina sprovodio kroz neborbenu misiju “Odlučna podrška”.
Povlačenje NATO-a iz Avganistana najavljeno je u aprilu, nakon sporazuma SAD sa Talibanima, ali način na koji se ono odigralo, uz urušavanje vlade u roku od samo nekoliko nedelja, a potom i terorističke napade na kabulskom aerodromu, izazvao je žestoke negativne reakcije i kritike vlade ne samo u vodećoj zemlji NATO-misije, Sjedinjenim Američkim Državama, već i drugim njenim učesnicama, poput Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva.
Nesumnjivo je da će se debata o tome da li je povlačenje bilo neophodno nastaviti, ali je takođe nesumnjivo i da se prekida NATO misija “Odlučna podrška”. Za razliku od Međunarodnih snaga za bezbednosnu pomoć, koje su od 2001. do 2014. aktivno radile na održavanju bezbednosti u Avganistanu, ova misija, čiji je mandat počeo 1. januara 2015. godine, za cilj je imala da trenira, savetuje i pomaže sada bivšim državnim institucijama. Misiju je u februaru 2021. godine, prema podacima Alijanse, činilo oko 10.000 vojnika, od čega je najveći bio kontigent SAD, sa 2.500, praćen Nemačkom, sa 1.300 vojnika.
Od NATO članica u regionu Zapadnog Balkana, trupe u ovoj misiji su u februaru imale Albanija (99) i Severna Makedonija (17).
U “Odlučnoj podršci”, međutim, nisu učestvovale samo zemlje članice NATO-a, već i partnerske zemlje, uključujući i učesnice programa Partnerstvo za mir. Tako je treći najveći kontigent dala Gruzija (860), a učesnike je imala i Bosna i Hercegovina, sa 66 trupa. Tu su, osim toga, bile i trupe Jermenije i Azerbejdžana, Finske, Švedske i Austrije, kao i drugih evroazijskih ne-članica NATO-a.
Srbija, međutim, nikada nije učestvovala u ovoj misiji, iako je za to u jednom trenutku postojala ideja, podseća za European Western Balkans Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).
“Između 2000. i 2008. godine i vlade DS-a i DSS-a su govoile o evroatlantskim integracijama, čak su postojali i planovi za slanje srpskih vojnika u NATO misije. Kako je Srbija postala članica Partnerstva za mir, postojala je ideja da Srbija učestvuje u tadašnjoj misiji NATO-a u Avganistanu ISAF (Međunarodne snage za bezbednosnu pomoć)”, kaže Vuksanović.
Ova ideja, kaže on, ipak je odbačena jer se smatralo neprikladnim da Srbija učestvuje u misiji NATO-a, kada NATO ima svoju misiju KFOR na Kosovu.
“Nezavisnost Kosova i nepopularnost NATO-a u srpskom javnom mnjenju su ubile svaku ideju da Srbija učestvuje u NATO misijama. Pritom, ne treba zaboraviti faktor Rusije. Iako postoje pojedinačne ideje kod srpskog rukovodstva da se pokuša pridobiti američka naklonost učešćem u nekoj misiji, uvek se javi bojazan da bi učešće srpskih vojnika u misiji sa američkim kolegama, razbesnelo Moskvu na koju se Beograd oslanja po pitanju Kosova”, naglašava Vuksanović.
Na pitanje da li, s obzirom na to kako se završila ova NATO misija u Avganistanu, Srbija može da bude zadovoljna što u njoj nije učestvovala, Vuksanović kaže da je to delimično tačno.
“Srbija može delimično da bude zadovoljna činjenicom da će reći nismo učestvovali u misiji NATO-a u Avganistanu i samim tim nismo učestvovali u američkom neuspelom geopolitičkom eksperimentu. Pored toga, postoji jaka analogija jer politika liberalnog intervencionizma i izgradnje država koja je motivisala američki rat u Avganistanu je ista ona ideologija koja je dovela do NATO intervencije 1999. godine i gubitka Kosova za Srbiju”, kaže on.
Srbija, međutim, ne odbija učešće u mirovnim misijama pod vođstvom Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Trenutno, prema podacima UN, Srbija stavljanja na raspolaganje oko 250 vojnika za mirovne misije. Od toga, 172 je angažovano u Prelaznoj misiji Ujedinjenih nacija u Libanu (UNIFL), 72 u Multidimenzionalnoj integrisanoj misiji za stabilizaciju u Centralnoafričkoj republci (MINUSCA) i pet u Mirovnoj misiji Ujedinjenih nacija na Kipru (UNFICYP), gde se Srbija, nakon pauze, vratila početkom ove godine.
Najveće je prisustvo Srbije u Libanu, gde Ujedinjene nacije imaju misiju još od 1978. godine. Njeni ciljevi su nadgledanje prestanka neprijateljstava, pomoć i podrška libanskoj vojsci i bezbednom povratku raseljenih lica. Misiju čini, slično kao u Avganistanu, skoro 10.000 vojnika, a najveće prisustvo ima Indonezija, praćena Italijom.
Jula ove godine, generalni sekretar UN za mirovne operacije Žan-Pjer Lakoroa zahvalio se Srbiji na podršci mirovnim misijama Ujedinjenih nacija, naglašavajući da je devet pripadnika uniformisanog osoblja Srbije izgubilo život pod zastavom UN.
Osim u misijama UN, Srbija učestvuje i u misijama Evropske unije, koje su značajno manjeg obima, te je u njima trenutno angažovano 17 učesnika iz Srbije.
U EU trening misiji u Somaliji (EUTM Somalia), koja broji oko 200 trupa, Srbija, prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, ima šest pripadnika. Cilj misije sličan je onom koji je NATO misija imala u Avganistanu – da ojača odbrambene institucije Somalije kroz trening, nadgledanje i savetovanje. Dodatno, Srbija ima četiri pripadnika operacije “Atalanta” EU mornaričkih snaga, takođe u Somaliji (EUNAVFOR Somalia), čiji je glavni cilj borba protiv pirata. U obe ove misije Srbija učestvuje od 2012. godine.
Osim toga, Srbija se 2016. priključila i EU trening misiji u Centralnoafričkoj republici, gde je takođe prisutna preko misije Ujedinjenih nacija. Sedam pripadnika vojske Srbije učestvuju u ovoj misiji koja broji 248 vojnog i civilnog osoblja.
Srbija, dakle, najveći deo svojih trupa angažuje u okviru Ujedinjenih nacija. Situacija je suprotna u državama regiona, koje u UN imaju samo simbolično učešće, dok je većina njihovih trupa angažovana u okviru NATO-a.
Vojske Albanije i Severne Makedonije su, tako, bile angažovana u NATO misijama u Avganistanu i Iraku, kao i u okviru snaga KFOR-a na Kosovu, gde trenutno učestvuje 29 vojnika iz Albanije i 44 vojnika iz Severne Makedonije. Crna Gora ranije je okončala svoje učešće u Avganistanu, a trenutno ima jednog predstavnika u Iraku i dva u KFOR-u.
U NATO misijama, kao što je ranije istaknuto, ne učestvuju samo članice Alijanse, već i partnerske države, poput članica programa Partnerstvo za mir. Bosna i Hercegovina, članica PzM kao i Srbija, zaključno sa 2018. godinom učestvovala je u UN misijama u Maliju, Etiopiji i DR Kongu, EU misiji u Centralnoafričkoj republici i NATO misijama u Avganistanu i Iraku.
Ovaj podatak vraća fokus na neučešće Srbije u NATO misijama. Igor Novaković, direktor istražovanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC) kaže da, iako je Srbija jedna od članica koja ima visok intenzitet saradnje sa NATO-om u okviru partnerstva za mir, u napredne članice Partnerstva za mir računaju one članice koje šalju svoje ljudstvo u misiju NATO-a, što Srbija do sada ne radi. I on kao razlog za to vidi istorijsko nasleđe i sentimente prema Alijansi koje postoje u javnosti.
“Nisam siguran koliko su tu isključivo u pitanju sentimenti građana, verujem da postoje određeni sentimenti kod političara. Ali to ne znači da ne postoji razumevanje država članica NATO-a za to. Samom činjenicom da, ako Srbija pošalje svoje ljudsvo u Afriku ili na Bliski istok pod zastavom UN ili EU, to znači da neka zapadna država ne mora da šalje svoje vojnike. I samim tim im mi olakšavamo teret. Tako da ta činjenica što mi ne učestvujemo u misijama NATO-a ne znači puno, mada u suštini to ne bi bilo ni loše. Time, sem u javnosti, domaćoj, mi bismo malo toga mogli da izgubimo”, zaključuje Novaković.
Nedostatak značajnijeg pritiska da se Srbija priključi NATO misijama, kao i mogućem negativnom publicitetu koji će doneti iskustvo u Avganistanu, upućuje na nastavak ove situacije u narednim godinama.
Članak je ažuriran.