Da li je Srbija preopterećena investicijama u velike koridore?

Saobraćaj; Foto: Pixabay

BEOGRAD – „Gradimo prvu brzu prugu u jugoistočnoj Evropi“, rekla je ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović, nakon obilaska radova na deonici brze pruge između Beograda i Novog Sada, napominjući da će modernizacijom železnice Srbija postati nezaobilazna ruta u železničkom saobraćaju. Radi se o deonici na izgradnji brze pruge Beograd-Budimpešta, za koju će Srbija izdvojiti preko 330 miliona dolara, iz ruskog kredita za modernizaciju srpskih železnica.

U momentu kada Beograd, kao glavni grad Srbije i glavni čvor železničkog saobraćaja nema železničku stranicu, postavlja se pitanje potrebe i rentabilnosti ovako velikih projekata.

Zvezdan Kalmar, ispred Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR), koji je koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji (NKEU) za Poglavlje 14 – Transportna politika, za naš portal ističe da je najpotrebnije integrisati putnički železnički saobraćaj, a u toj oblasti najveće prepreke mogu biti u vezi sa pitanjem glavne železničke stanice u Beogradu.

„Koliko god da je ideja o Prokopu predstavljena kao dobra, taj problem nije do kraja rešen. To je sigurno uslovilo obeshrabrivanje korišćenja železničkog saobraćaja“, kaže Kalmar.

Prema njegovim rečima fokus treba da bude na teretnom železničkom saobraćaju, gde napretka nema ukoliko se ne radi dostizanju tehniloških standarda.

„Važno je pronaći rešenje za povezivanje udaljenih regiona železnicom, umesto izgradnje velikih koridora, jer napretka u železničkom saobraćaju nema ukoliko se ne uspostavi dovoljan nivo infrastrukture. Srbija mora da radi na dekarbonizaciji saobraćaja i stvaranje kombinovanih transportnih rešenja“, smatra Kalmar.

Reforma i modernizacija železničkog saobraćaja jedna je od obaveza za Srbiju u pregovaračkom procesu sa EU, u okviru Poglavlja 14 – Transportna politika. Vlada Srbije usvojila je pregovaračku poziciju za ovo poglavlje, a o tome da li će Srbija ovo poglavlje i otvoriti odluka je koja zavisi od konsenzusa zemalja članica EU o tome.

Imajući u vidu da je transport industrija budućnosti, čak 10 odsto ukupnih pravnih tekovina EU odnosi sa na propise iz oblasti transportne politike, koji su kreirani u cilju rešavanja problema transportnog sistema. Propisi EU obuhvataju drumski, železnički, vazdušni, pomorski i kombinovani saobraćaj, kao i razvoj društvenih i sigurnosnih standarda tih sektora.

Evropska komisija je u Izveštaju o napretku Srbije za 2019. istakla da je Srbija u oblasti politike transporta na dobrom nivou pripremljenosti, te da je u prethodnom izveštajnom periodu postignut napredak u reformama u ovoj oblasti. Kako je u izveštaju navedeno, kada je reč o pravnim tekovinama EU koje se odnose na transport postoje svi važni dokumenti, ali neophodno je izraditi novu sveobuhvatnu strategiju transportnog saobraćaja.

„Ne mogu da garantujem u da je Srbija u potpunosti spremna za otvaranje ovog poglavlja, jer ono ne mogu da vidim bez donošenja strateškog dokumenta u ovoj oblasti, što je naznačeno i u Izveštaju EK“, rekao je Kalmar, dodajući da je stvaranje, razvoj i implementacija ovakve strategije nužno.

Nakon sastanka sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda, iz kabineta resorne ministarke Zorane Mihajlović objavili su da Srbiju očekuje novi investicioni ciklus za saobraćajnu infrastrukturu u vrednosti od oko osam milijardi evra. Najveći deo ovih sredstava odlazi na izgradnju autoputeva i međunarodnih koridora.

„Država se preopterećuje investicijama u velike koridore, umesto da ulaže u puteve nižeg reda, koji su za Srbiju prioritet“, objašnjava Kalmar, naglašavajući da se u ovome nalazi velika opasnost od zapostavljanja interesa lokalnih zajednica. On je istakao da je nužno da se proceni da li su Srbiji uopšte potrebni autoputevi, ili to mogu biti putevi nižeg ranga, koji će pomoći povezivanje i razvoj lokalnih zajednica u Srbiji.

Iz ovih razloga potrebno je da Srbija donese sveobuhvatnu strategiju saobraćajne politike, koja će osim međunarodnog saobraćajnog povezivanja i integrisanja u evropsku mrežu, povesti računa i o interesima neurbanih i seoskih regiona Srbije, o zaštiti životne sredine i povećanju konkurentnosti srpske saobraćajne industrije, zaključuje Kalmar.