Da li je unutrašnji dijalog o Kosovu bio neuspešan?

Aleksandar Vučić, Marko Đurić; Foto: Tanjug / Tanja Valić / bg

Pomalo već zaboravljen u medijima, unutrašnji dijalog o Kosovu pokrenut je pre više od godinu dana na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Najavljen još u inauguracionom govoru, autorski tekst predsednika objavljen u dnevnom listu Blic 24. jula 2017. godine, uzima se kao platforma unutrašnjeg dijaloga, dok se sa samom realizacijom ove inicijative krenulo nekoliko meseci kasnije, osnivanjem Radne grupe za pružanje podrške vođenju unutrašnjeg dijaloga.

Upućen kao lični poziv građanima od strane predsednika da uzmu učešće u diskusiji o Kosovu, unutrašnji dijalog je vođen pre svega kroz medije, potpuno zaobilazeći institucije države. Do juna ove godine održano je tridesetak okruglih stolova sa različitim predstavnicima akademske zajednice, sportskih i studentskih udruženja, organizacija okupljenih u Nacionalnom konventu o Evropskoj uniji, predstavnicima Srba sa Kosova, i sl.

I dok ne postoji konsenzus u pogledu toga šta je tačno bio unutrašnji dijalog – da li samo događaji organizovani od strane Radne grupe ili  šira javna debata pokrenuta u društvu – učesnici ovih diskusija su danas saglasni u pogledu nekoliko karakteristika unutrašnjeg dijaloga.

Najpre, uprkos kritikama koji je unutrašnji dijalog trpeo od strane opozicionih stranaka i njihovom konačnom odbijanju da uzmu učešće u njemu, sama inicijativa za pokretanje ovog dijaloga se danas od strane predstavnika organizacija civilnog društva uglavnom ocenjuje pozitivno.

Naime, dok je za jedne unutrašnji dijalog „doprineo da razgovor o Kosovu, ima neki cilj“ odnosno, „ljudi su počeli da govore konkretnije i odgovornije“, za druge je to „uprkos svim nedostacima, bila jedinstvena prilika da se zainteresovane strane uključe“. Sa druge strane, za neke je vrednost unutrašnjeg dijaloga to što je zapravo pokazao domete, odnosno ograničenja, srpskog društva da ponudi svoju viziju rešenja o Kosovu.

Naime, sagovornici su saglasni da je unutrašnji dijalog pokazao neinformisanost predstavnika različitih društvenih grupa u Srbiji u pogledu Kosova. Posebno su predstavnici akademske elite pokazali „potpuno odsustvo poznavanja materije, celog procesa u Briselu, geopolitike, aktuelnih odnosa, činjenice da Srbija pregovara o članstvu u EU“.

Stoga, ostavljajući po strani ili se čak suprostavljajući Briselskim sporazumima, učesnici okruglih stolova su na Kosovo i dalje gledali kroz mitologizaciju, nudeći rešenja koja „nisu imala veze sa realnošću“, od kojih su neki Kosovo branili argumentima da Albanci nisu narod. Posebno je važna primedba predstavnika organizacije iz Kosovske Mitrovice da je u unutrašnjem dijalogu „intelektualna javnost na Kosovu bila odgovornija i zrelija od intelektualne javnosti u Beogradu“.

Jedino je okrugli sto organizovan od strane Nacionalnog konventa ocenjen kao konstruktivniji u odnosu na sve što se nalazilo u dijalogu pre toga i gde su predstavnici različitih udruženja građana izneli brojne izazove sa kojima se Srbi na Kosovu svakodnevno suočavaju. Ipak, i tu su nedostajala konkretna rešenja, „priča se svela na kritiku svega što je urađeno“.

I konačno, unutrašnji dijalog je bio saslušanje, “monolog jednog čoveka koji je pokrenuo dijalog”, pre nego iskrena diskusija između njegovih učesnika i predstavnika izvršne vlasti. Tačnije, umesto dijaloga “vi ste imali pravo da nešto kažete, ali nije značilo da ćete dobiti povratan odgovor”. Stoga, za većinu je unutrašnji dijalog bio forma, ali ne i suština. Dodatno, ocena je da je većina sesija bila u kontrolisanim uslovima gde se znalo šta može da se kaže i šta je dozvoljeno da se kaže.

Ukoliko je 2019. godina ona u kojoj treba da se potpiše pravno obavezujući sporazum o sveouhvatnoj normalizaciji sa Prištinom, nakon unutrašnjeg dijaloga društvo u Srbiji nije ni korak bliže razumevanju šta će biti u tom sporazumu, kao ni šta bi podrazumevala normalizacija odnosa. Polazeći od autorskog teksta predsednika gde je definisano da su konsenzus o trajnom rešenju i prevladavanje mitologije ciljevi unutrašnjeg dijaloga, možda danas nije netačno reći da je unutrašnji dijalog bio neuspeli pokušaj ostvarivanja tih ciljeva.


Članak je deo šireg istraživanja podržanog od strane Fondacije za otvoreno društvo na Kosovu (KFOS) u okviru projekta „Unapređivanje znanja o Kosovu“ čiji će nalazi biti uskoro objavljeni. Navodi u članku se oslanjaju na anonimne intervjue sprovedene tokom jula i avgusta 2018. godine sa učesnicima okruglih stolova organizovanim od strane Radne grupe za pružanje podrške vođenju unutrašnjeg dijaloga.