Zastave Evropske unije

*Autor je Dejan Bulajić, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji.

Junkerova, a zatim i Makronova najava mogućeg datuma prijema Srbije u EU, može delovati obećavajuće samo pod uslovom postojanja jasno izražene spremnosti za nastavak sprovodenja suštinskih reformi na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu

Posle nedavne najave predsednika Evropske komisije Žan Klod Junkera da Komisija planira da do kraja naredne godine izradi Strategiju za uspešno pristupanje Srbije i Crne Gore EU sa perspektivom pristupanja 2025. godine, iz Talina je, krajem septembra, sa samita lidera EU, stigla još jedna potvrda o značajno drugačijem pristupu EU prijemu država Zapadnog Balkana u svoje članstvo. Saglasivši se sa onim šta je Junker, već ranije, rekao o 2025. godini, kao datumu do koga bi moglo doći do prijema zemalja Zapadnog Balkana, u prvom redu, Srbije i Crne Gore u EU, francuski Predsednik Emanuel Makron je u kontekstu iznošenja svoje vizije o bržoj i dubljoj integraciji EU, naglasio da će „unija morati da se otvori za zemlje Balkana čim one u potpunosti budu poštovale uslove pravne tekovine EU i zahteve koji se tiču demokratije“.

Mada je evropska perspektiva zemalja Zapadnog Balkana tokom leta bila tema više međunarodnih konferencija posvećenih regionalnoj saradnji zemalja Zapadnog Balkana, ni na jednoj od njih, osim jasnih naznaka da se to sigurno neće desiti u mandatu sadašnje komisije, odnosno do kraja 2020. godine, nije bilo reči, makar o okvirnom datumu, kada bi neka njih mogla računati sa eventualnim prijemom u EU. Čak šta više, treba se podsetiti brojnih komentara vezanih za samit koji je u okviru nastavka Berlinskog procesa, jula meseca održan u Trstu, o tome da su značajna finansijska sredstva koja je Unija namenila kao podršku Zapadnom Balkanu, od čega milijardu za regionalne projekte, u stvari, samo neka vrsta kompenzacije za odlaganje određivanja bližeg datuma mogućeg prijema nekih od zemalja regiona u EU.

Novi pristup EU politici proširenja, do koga je kroz najavu mogućeg prijema Crne Gore i Srbije u njeno članstvo do 2025. godine u međuvremenu došlo, trebalo bi posmatrati u sklopu nastojanja da u promenjenim okolnostima koje su u Evropi nastupile nakon postepenog prevazilaženja posledica krize izazvane Bregzitom, kao i pobeda proevropskih snaga na izborima, prvo u Francuskoj, a zatim i u Nemačkoj, dođe do ozbiljnih reformi u okviru EU, uključujući i mogućnost brže integracije zemalja Zapadnog Balkana u EU. Stavljanjem u izgled mogućnosti da pod uslovom ispunjavanja svih preuzetih obaveza do 2025. godine, dođe do prijema u njeno članstvo Crne Gore i Srbije, koje su u odnosu na sve ostale balkanske zemlje najdalje otišle u procesu evrointegracija, EU bi stekla mogućnost ostvarivanja znatno jačeg uticaja u tom regionu, kako u pogledu jačanja njegove stabilnosti ugrožene problemima izazvanim ozbiljnim unutrašnjim krizama, složenom ekonomskom situacijom, kao i dalje prisutnom migrantskom krizom, do mogućnosti direktnijeg suprotstavljanja sve snažnijem jačanju ruskog uticaja u tom delu Evrope.

I dok je pozicija Crne Gore, u tom smislu olakšana činjenicom da je, do sada, otvorila znatno veći broj poglavlja, a u međuvremenu je i primljena u članstvo NATO, pred Srbijom stoje daleko složenije obaveze, pre svega u pogledu dalje normalizacije odnosa s Prištinom, kao ključnog preduslova njenog prijema u EU (slučajno ili ne, Junkerova najava o mogućnosti pristupanja Srbije EU do 2025. godine, usledila je svega nekoliko dana pošto je uz podršku srpske strane formirana kosovska Vlada na čelu sa Ramušem Haradinajem), ali i u pogledu sprovođenja ostalih neophodnih reformi, koje bi vodile, ne samo ubrzanju procesa njenog približavanja EU, već i suštinskim promenama, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu.

Tim pre, što je pregovaračkim poglavljima 23 i 24, koja su ključna za izgradnju efikasne pravne države (vladavina prava, jačanje nezavisnosti, nepristrasnosti i efikasnosti pravosuđa, borba proriv korupcije i organizovanog kriminala, kao i stvaranje okruženja za slobodu govora i medija), predviđeno da do njihovog zatvaranja ne može doći pre kraja celog pregovaračkog poglavlja, kako bi se na taj način mogla pratiti primena sprovedenih reformi u praksi i proces usklađivanja i primene propisa u ovim oblastima, što praktično znači da bi do ulaska Srbije u EU, čitav njen pravosudni sistem morao da bude usklađen sa pravom evropske unije, i u skladu sa tim, njegove odredbe budu primenjive u praksi.

Za Srbiju će poseban izazov, kada ovo pitanje dođe na dnevni red, predstavljati pregovaračka procedura vezana za poglavlje 31, koje se tiče zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Iako je Srbija sa EU već uskladila određeni broj pitanja koja se odnose na spoljnu politiku i bezbednost (učešće u vojnim misijama Unije, angažovanje na usvajanju evropske strategije vezane za bezbednost, donošenje zakona za borbu protiv terorizma), ono što se od nje očekuje je da po dobijanju pozitivnog izveštaja o skriningu od strane država članica EU, jasno definiše svoju buduću pregovaračku poziciju, vodeći pri tom računa o tome da njeni sopstveni nacionalni interesi moraju budu usklađeni sa interesima EU. Posebno imajući u vidu odredbe obuhvaćene poglavljem 31, kojima se predviđa da države kandidati, u procesu pregovora, za slučaj da neka država krši međunarodno pravo, i ne poštuje osnovne demokratske vrednosti i vladavinu prava, imaju obavezu da deluju u skladu sa sistemom restriktivnih mera (sankcijama) predvođenim od strane EU. To bi, uprkos, zvanično proklamovanom stavu Srbije o vojnoj neutralnosti, u narednom periodu moglo dovesti do preispitivanja takvog njenog daljeg statusa, utoliko pre, što reforma sektora odbrane i bezbednosti radi postizanja i ostvarivanja većeg jedinstva država članica uključujući i mogućnost formiranja evropskih odbrambenih snaga, predstavljala jednu od ključnih tačaka u okviru predloga vizije Nove Evrope koji je nedavno izneo francuski Predsednik Makron.

Sve u svemu, uprkos činjenici da se, prvi put od kada su počeli pregovori oko pristupanja Srbije EU, makar, okvirno spominje datum njenog eventualnog prijema, pred njom je još dosta ozbiljnih iskušenja, pošto određivanje perioda do 2025. godine, vremenski definiše sve obaveze koje pred njom u tom smislu predstoje, tako da Junkerov datum, ma koliko bio ohrabrujući, obavezuje srpske vlasti da dinamiku i spremnost na prihvatanje preuzetih reformi, usklade sa datim terminom. Za razliku od početnih pregovora o pristupanju Srbije EU, kada nije bilo uslovljavanja stavljanjem u izgled konkretnog datuma mogućeg prijema, što je po pravilu vodilo odlaganju i relativizovanju preuzetih obaveza, kako od strane sadašnjih, tako i ranijih vlasti, ovoga puta bi od promišljenosti i brzine poteza koje u zadatom roku Srbija bude povlačila, trebalo da, u velikoj meri, zavisi trenutak njenog prijema u EU.

Sportskim žargonom rečeno, lopta je u našem posedu.