fbpx
European Western Balkans
Image default
Izdvojeno Mišljenja

„Delimična priznanja“ za „vrlo ograničen napredak“: Evropske integracije Srbije između tumačenja i realnosti

Srbija nije otvorila nijedan novi klaster u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji zato što dosadašnje aktivnosti nisu (još) pokazale opipljive pozitivne rezultate. To bi, ukratko, bila junska vest za srpsku javnost o pristupnim pregovorima Srbije i EU, ako je uopšte vest nešto što nije novo i ponavlja se na polugodišnjem nivou već godinama. Naime, Srbija se nije pomerila s mesta od decembra 2019. godine, kada je otvoreno jedno poglavlje, a dinamika pregovora već tada je bila usporena, u odnosu na prethodne godine.

Ipak, zvaničnici Srbije su sasvim drugačije predstavili ono što se (nije) desilo. Tako smo čuli da „u Evropskoj uniji nije bilo spremnosti i političke volje da se primeni nova metodologija proširenja“, da je „međuvladina konferencija delimično priznanje rezultata“, te da je otvoren prvi klaster.

Nigde nije bilo pomena da su rezultati izostali (jer aktivnosti nisu isto što i rezultati), ili da za ovaj poraz odgovornost snosi i Vlada Srbije jer nije uspela da popravi stanje u oblasti vladavine prava i kritičnih oblasti kao što su sloboda medija, nezavisnost pravosuđa, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Prenebregnuto je i da su poglavlja iz prvog klastera već bila otvorena, to nije nikakvo novo postignuće, već konstatacija zatečenog stanja iz ugla nove metodologije.

Nije neobično da svako svoja postignuća predstavlja kao čašu polupunu, a ne polupraznu, da se hvata za slamku pozitivnog i traži krivicu na drugoj strani. No, naša čaša nije ni poluprazna. Štaviše, proces i retorika koja ga prati u poslednje vreme sve više liče na presipanje iz šupljeg u prazno.

Užurbana simulacija reformi – protraćeni resursi i opasne posledice

Niko ne spori da je nova Vlada sprovela brojne aktivnosti ne bi li otkočila proces koji je 2020. godinu proveo u hibernaciji, kao što nema sumnje da je sve urađeno upravo sa ciljem da se otvore novi klasteri ovog leta, ne mareći pri tome za stvarne efekte pokrenutih procesa i predloženih/usvojenih propisa. Setimo se kako je ministarka Čomić kvantifikovala zadatak svog novoformiranog ministarstva u odnosu na ocenu Evropske komisije o napretku Srbije.

Taj pristup „štikliranja stavki“ nije ni nov ni iznenađujući. Već godinama ga kritikuju organizacije civilnog društva, među kojima je i koalicija prEUgovor Na delu je zapravo simulacija reformi bez promena nabolje. Štaviše, brojne aktivnosti institucija često idu u suprotnom smeru – ka zarobljavanju države i snižavanju i postojećih, teško dostignutih standarda.

Izrada ustavnih amandmana, te izmene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o parničnom postupku samo su neki od svežijih primera kako ne sme da se radi. Sve počne od netransparentnog postupka iza zatvorenih vrata, bez učešća zainteresovanih grupa i stručnjaka van državnih institucija. Oni potom sačine kritična, da ne kažem skandalozna, zakonska rešenja na koja stručna javnost burno reaguje. Ponekad se, uz pritisak iz EU, proces vraća na početak, što znači da su prethodno uloženi vreme, novac, pa i živci, protraćeni.

Ponekad ishod bude i gori pa se takva rešenja i usvoje, i to pretežno brzinski, bez suštinske rasprave u Narodnoj skupštini.

Čak i kad se usvoje dobri zakoni, nema volje da se i primenjuju (npr. Zakon o javnim nabavkama), brže- bolje radi se na zakonskim izmenama (npr. Zakon o policiji), a u poslednje vreme učestala je i praksa da se smisao zakonskih odredaba srozava autentičnim tumačenjem (npr. Zakon o sprečavanju korupcije).

Ovo je još opasnije jer novo tumačenje važi retroaktivno, čime se ozbiljno ugrožava pravna sigurnost ali i načelo podele vlasti jer zakonodavac treba da donosi i menja zakone, a sud da ih tumači.

Novo nije uvek bolje, naprotiv

Tako se nacrtom izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne rešavaju gorući problemi uočeni u praski, a snižava se dostignuti nivo Ustavom zajemčenog prava na obaveštenost. Naime, uvode se novi osnovi za ograničenje prava, širi se krug subjekata koji su izuzeti od primene Zakona kao i onih protiv kojih žalba Povereniku nije dozvoljena, a briše se prioritet javnosti da zna u odnosu na tajnost informacija.

Time se samo legalizuje loša praksa i smanjuje transparentnost, što povećava rizike od korupcije. Civilno društvo otvorilo je front protiv ovih opasnih rešenja. I to po drugi put, nakon što su pre dve godine još gora rešenja bila predložena.

Priprema izmena Ustava u oblasti pravosuđa traje od 2017. godine sa ciljem jačanja nezavisnosti ove grane vlasti, a u međuvremenu se okrenula u svoju suprotnost.

I pored svih okruglih stolova, javnih rasprava i konferencija, tekst ustavnih amandmana pisali su anonimni činovnici bez sluha za primedbe i sugestije stručne javnosti. U nekoliko krugova ispravki, čak i nakon mišljenja Venecijanske komisije, loša rešenja su u svojoj osnovi ipak zadržana.

Tekst je finalizovan nakon što je Vlada dobila jako neobičnu potvrdu od administrativnog (a ne stručnog) organa Venecijanske komisije i ostao bi uklesan u kamen da sve vreme Ministarstvo pravde nije vodilo čitav proces mimo Narodne skupštine, koja je jedina Ustavom ovlašćena da ga menja. To znači da mora sve ispočetka.

Kad se Narodna skupština pokrenula nakon dve i po godine, i zvanično pokrenula proces promene Ustava, organizovala je nekoliko javnih slušanja sa nejasnom podlogom za diskusiju i neobičnim izborom sagovornika, a onda i formirala radnu grupu koja treba preko leta ekspresno da sastavi novi tekst ustavnih amandmana. I gle čuda, u sastav te radne grupe imenuje, između ostalog, i profesora provostepeno osuđenog zbog korupcije u aferi Indeks. To dovoljno govori i o borbi protiv korupcije i o vrednovanju najvišeg pravnog akta u zemlji.

Tragikomedija u kojoj je civilno društvo dežurni negativac

Sve liči na tragikomediju za neizvesnim ishodom. U prvom činu organizacije civilnog društva zagovarale su reforme i nudile svoju ekspertizu. U drugom, kad su reformske aktivnosti Vlade pokazale pravo lice, civilno društvo stalo je u odbranu postojećih standarda i ustalo protiv reformi koje ih unazađuju. Potom je ono označeno kao faktor koji zlonamerno kritikuje, koči integracije i radi protiv državnog interesa.

Zapravo, kritika je uvek konstruktivna jer je redovno prate predlozi i sugestije kako popraviti stanje.

Evropski put ne mogu kočiti oni koji raskrinkavaju nazadne reforme (makar zvučalo kao oksimoron) već oni koji ih smišljaju i sprovode.

Državni interes nije partijski interes, i ne sme se s njim pomešati. To je nastojanje da živimo u uređenom društvu gde vlada pravo, gde su svi jednaki pred zakonom i gde institucije služe građanima.

Načičkane aktivnosti radi reda, a ne zarad istinskih promena nabolje, protraćeni su resursi i izigrane prilike koje nudi proces evropskih integracija. Iako smo čuli da je bilo i drugih razloga zašto pojedine države članice, koje su prema novoj metodologiji aktivnije u pristupnim pregovorima, nisu dale zeleno svetlo Srbiji za otvaranje klastera, ključni problem i preduslov uspeha u svim oblastima leži u vladavini prava, u poglavljima 23 i 24, koji su sada deo klastera „Osnove“.

Srbija sebi pre uzima za saveznike i najglasnije promotere one članice Evropske unije koje se i same suočavaju sa erozijom demokratije i vladavine prava. Tako je nedavno širom EU osvanuo pamflet u kojem mađarska vlada, zajedno sa zahtevima protiv produbljivanja integracije, nevladinih organizacija, migranata i Evropskog parlamenta, traži i da se, izričito i jedino, upravo Srbija primi u članstvo EU. Medveđa usluga.

S druge strane, izveštaji Evropske komisije i rezolucije Evropskog parlamenta postali su kritičniji prethodnih godina. U duhu konstruktivnog dvoznačja, stalno se smišljaju novi izrazi kojima se opisuje sve niži nivo ostvarenog napretka – od izvesnog, preko ograničenog, do „vrlo ograničenog“.

U stalnoj potrazi za izgovorima

Zvaničnici Srbije stvaraju narativ da EU neopravdano kritikuje, da previše iziskuje, zavrće ruke ili šiju; Unija je ta koja odugovlači proces smišljanjem nove metodologije bez želje da je primeni, iako je Srbija uradila sve što se od nje traži, naročito u poređenju sa susedima.

No, ključne zamerke EU godinama ostaju iste, sa jasnim preporukama, koje Vlada Srbije tumači minimalistički i sprovodi pro forme.

Iako i mehanizmi odlučivanja EU pate od teškog postizanja konsenzusa, ponekad i zbog partikularnih interesa, što je najvidljivije u slučaju Severne Makedonije, pogrešno je i neubedljivo krivicu za zastoj pristupnog procesa Srbije stalno tražiti na drugoj strani.

Umesto traženja izgovora, Vlada Srbije treba da, prvo, u dobroj volji sasluša i razume primedbe i sugestije, ne samo strane već i domaće, a onda i da preuzme odgovornost za svoje neuspehe i odlučno promeni pristup evropskim integracijama.

Povezani članci

Na izbor vakcine u Srbiji utiču spoljnopolitičke preferencije

Sofija Popović

Hronologija odnosa Srbije i NATO-a

EWB

Han: Srbija će “vrlo brzo” postati deo EU, Brnabić: Očekujemo nova poglavlja

EWB