fbpx
European Western Balkans
Analize Izdvojeno

Deset godina dijaloga Beograda i Prištine: Da li je vreme da se proces završi?

Borko Stefanović i Edita Tahiri tokom tehničkog dijaloga u Briselu; Foto: FoNet

U Briselu je 8. marta 2011. godine počeo tehnički dijalog – za srpsku stranu Beograda i Prištine, za kosovsku Srbije i Kosova. Obe strane su, prema sopstvenim tvrdnjama, u Brisel došle spremne za dijalog, sa puno predloga koje bi trebalo da “unaprede život ljudi“. Podsećamo, septembra 2010. godina Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju kojom se otvaraju vrata početku dijaloga Beograda i Prištine i u kojoj se Evropskoj uniji daje mandat da posreduje u statusno neutralnim pregovorima.

Za prvi sastanak u novom formatu, bile su najavljene teme katastra, aviosaobraćaja, telekomunikacija, predsedavanja CEFTA-om i izgleda carinskih pečata. Status nije bio na dnevnom redu. Tokom deset godina pregovora, dve strane potpisale su u Briselu oko 50 različitih dokumenata, zaključivši više desetina sporazuma.

Kako se navodi u najnovijoj publikaciji koju je objavila Fondacija Fridrih Ebert (FES), Briselski dijalog nije rešio spor oko statusa Kosova, ali je rešio niz konkretnih problema i postavio temelje za pregovaranje o sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji odnosa.

Višemesečnim radom u Beogradu i Prištini, proučavanjem zapisnika sastanaka i godišnjih izveštaja dve strane o implementaciji dogovora, autori analize su ustanovili da je od  21 sporazuma, deset implementirano u potpunosti, šest u najvećoj meri, četiri su sporazuma realizovana delimično, a samo jedan nije uopšte sproveden u praksi.

Ipak, posle deset godina, za Beograd „sveobuhvatna normalizacija“ znači sve samo ne priznanje, dok je normalizacija odnosa bez priznanja za Prištinu nezamisliva, a iz Evropske unije poručuju da je vreme da se dijalog Beograda i Prištine privede kraju.

“Pre 10 godina održan je prvi sastanak dijaloga Beograd i Prištine u Briselu. Daleko smo stigli od tada i vreme je da se proces završi”, poručio je šef diplomatije EU Žozep Borelj na svom Tviter nalogu.

Nekadašnji politički direktor i prvi pregovarač Srbije u dijalogu Beograda i Prištine Borko Stefanović ocenjuje da su se okolnosti nakon deset godina ipak promenile.

„Stvari su se promenile u smislu da je sada normalno da se sa Prištinom razgovara i da se pokušavaju rešiti problemi kao i to da se mnogo više shvata koliko ta rešenja treba da pomognu pre svega ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji“, kaže Stefanović.

On naglašava da je tehnički dijalog pokazao da Srbija i Kosovo mogu da se dogovore bez mržnje i nasleđa ratova i zločina.

“Nikakav dijalog danas ne bi bio moguć, niti rešenje koje još nije na vidiku, da nismo uopšte prihvatili da postojimo kao dve strane i da nečiji status ili pravno viđenje ne može zaustaviti sve što život donosi”, smatra Stefanović.

Podizanje dijaloga na politički nivo – fundamentalno promenilo proces

Iako je započeo kao tehnički, dijalog Beograda i Prištine podignut je 2012. na politički nivo. Do konačnog epiloga tehničkim razgovorima nije se moglo doći, što je bio i krajnji cilj početka razgovora – postizanje sporazuma koji bi, između ostalog, prevazišao politički „grč“ između Beograda i Prištine.

Donika Emini, članica Savetodavne grupe za Balkan (BiEPAG) ocenjuje da je ideja Evropske unije da se započne sa takozvanim tehničkim procesom da bi se potom podigao na politički nivo, bila dobra.

„Međutim, ova strategija nije pokazala uspeh u slučaju Kosova i Srbije. Politički dijalog, tačnije Briselski sporazum, iako najavljen kao istorijski, nije samo propustio da se primeni, već je uspeo da upropasti čitav proces i uvuče dijalog u duboku krizu. Ono što se za Evropsku uniju činilo logičnim, u stvarnosti to nije bio slučaj“, kaže Emini.

Ona međutim ocenjuje da je dijalog Kosova i Srbije danas sa pravom široko kritikovan.

„S obzirom na to da je EU posrednik u ovom procesu, igrajući na kartu članstva, očekivanja od dijaloga naglo su porasla. To je bilo povezano sa sposobnošću EU da kao posrednik reši ono što je u regionu poznato kao najznačajniji spor, te da efikasno transformiše Kosovo i Srbiju. Ako je ovo pokazatelj na osnovu kojeg se procenjuje uspeh procesa, onda se nije mnogo roga promenilo, a deset godina nakon Dijaloga a oba cilja daleko su od postizanja. Danas su i kraj ovog dijaloga i EU integracija Srbije i Kosova udaljeniji nego 2011. godine kada je započeo dijalog“, kaže Emini.  

Borko Stefanović ipak smatra da je podizanje dijaloga na politički nivo fundamentalno promenilo proces.

„Zato danas postoji toliko problema i zato danas dijalog deluje skoro uništeno. Jasno je da sad Priština, ali i neke od važnih zapadnih zemalja vide jedino rešenje u priznanju Kosova kao nezavisne države, dok se naša vlast muči kako da opravda obećanja koja su dali da će “rešiti Kosovo”. Pri tome, to “rešiti”, za nas u Srbiji znači jedno, a za naše zapadne sagovornike nešto sasvim drugo. U tom procepu očekivanja, laži i odlaganja, nalazi se nezavidna i nervozna pozicija naše vlasti”, kaže Stefanović.

On ocenjuje da danas dijalog teško da postoji, jer se stalno čeka da prođu izbori u Prištini ili u Beogradu, a i kada se pregovara, teško da se bilo šta postiže.

Prema njegovim rečima, tehnički dijalog je bio postavljen na pravac rešavanja pravih problema i na pravac rešavanja pravih problema ljudi na Kosovu, te da se tom kursu treba vratiti.

“Dijalog mora da reši slobodu kretanja, sudbinu nestalih građana svih nacionalnosti, slobodno lečenje i obrazovanje, potpunu i slobodnu ekonomsku razmenu, zapošljavanje i saradnju u kulturi, otvaranje svih prepreka u sportu i regionalnog saradnji”, naglašava Stefanović.

Na pitanje kako vidi šta treba da bude cilj Beograda u ovom procesu, on navodi da je Srbiji potrebna određena međunarodna verifikacija i vraćanje na put rešavanja problema realnog života.

“Imamo šansu za takvo rešenje. To neće biti bez problema i ogromnog strpljenja, ali drugog puta nemamo, pošto smo sve drugo neuspešno pokušali”, naglašava Stefanović i dodaje da veruje u dogovor u budućnoti, koji će biti rezultat dogovora dve demokratske Vlade, neopterećene ratom i zločinima, sa istim regionalnim interesom na putu ka Evropskoj uniji.

On kao promenu navodi i činjenicu da je Briselski sporazum većinski ostao neprimenjen, tajnovit i neobjašnjen u javnosti, suprotno tadašnjim očekivanjima.

„Sve vreme se dve političke elite trude da zamajavaju i odugovlače bilo kakvo rešenje i da ga ’spinuju’ u domaćoj javnosti, pri čemu naprednjačka vlast više čak i to ne radi i potpuno odstranjuje kosovsko pitanje iz javnosti“, kaže Stefanović.

Kada je u pitanju kosovski cilj, Donika Emini ocenjuje da je to priznanje od strane Srbije.

“Ciljevi dijaloga različiti su na dve strane. Govoreći iz kosovske perspektive, očekuje se da će do kraja procesa Srbija priznati Kosovo i na taj način utrti put Kosovu da reši pitanje nepriznavanja unutar EU – što će kao rezultat imati otvoren put  za obe države ka EU”, kaže Emini.

Ona ipak zaključuje da je u ovom trenutno najvažnije vratiti povratiti proces dijaloga, zasnovati ga transparentnosti, jer je u obe zemlje izgradnja društvene kohezije u odnosu dijalog presudna.

Povezani članci

Konačno objavljen izveštaj EK o vladavini prava: Pritisci na medije i pravosuđe i dalje prisutni

EWB

Dugo putovanje u Jevropu 2.0

Jovana Spremo

[EWB Intervju] Da Silva Pina: Proširenje je neosporan deo DNK Evropske unije

Sandra Maksimović