Foto: Tanjug / AP Photo / Visar Kryeziu

Nakon početnog uspeha tzv. tehničkih razgovora i beleženja prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa zaključenog u proleće 2013, pregovori između Beograda i Prištine koje sponzoriše Brisel i uz podršku SAD-a nedavno su iz dijaloga prešli u nešto više nalik na dva monologa.

Čini se da je glavni razlog zastoja pitanje Srba sa Kosova, a posebno status srpske manjine u regionu severa Kosova. Dok je Beograd do sada dokazao izvesnu volju za ustupke u važnim pitanjima poput integrisanja srpskih snaga bezbednosti na severu Kosova i pravosuđa u vladine i pravne strukture Kosova (Republike Kosovo), nije postignut nikakav stvarni napredak u uspostavljanju asocijacije/zajednice opština srpske manjine.

Ustvari, asocijacija/zajednica predstavlja kamen temeljac Briselskog sporazuma od 2013, 6 od 15 tačaka koje obuhvata direktno se odnose na ovo pitanje. U osnovi, dogovor je trebao obezbediti samoupravu za Srbe na Kosovu kao i njihovo predstavljanje naspram Prištine i Beograda u zamenu za de facto priznanje suverenosti cele teritorije Kosova od strane Beograda.

Dok su pravne i bezbednosne strukture na severu Kosova bar formalno inkorporisane u sistem Kosova i dok su Srbi sa severa Kosova ohrabrivani da učestvuju u opštinskim izborima po kosovskom sistemu (često na izuzetno nedemokratske načine), uopšteno mišljenje kosovskih Albanaca i nosioca vlasti u Prištini jeste da, u osnovi, odbijaju svoju obavezu da uspostave zajednicu/asocijaciju. Pitanje je, čak, uzrokovalo masovne proteste i dugotrajnu političku krizu u Prištini, gde je srpska reč „Zajednica“ pokrenula javnu debatu kao simbol srpskog separatizma. Razgovori su, takođe, izuzetno uticali na političku scenu u Srbiji koja osetljivo reflektuje trenutna geopolitička cepanja u polarizirajućoj Evropi.

Svež vazduh u debatu o zajedničkim odnosima doneli su na leto 2018. predsednici Aleksandar Vučić i Hašim Tači, lagano sugerišući moguću razmenu teritorija između Kosova i Srbije. Ipak, takva ideja ide direktno protiv želja i snova domaćih nacionalista ali, najvažnije, protiv volje nekih predstavnika zapadnih liberalnih krugova, uključujući nemačku kancelarku Angelu Merkel koja želi Kosovo videti kao multietničku demokratiju – baš ono što nije. Pored toga, Severno Kosovo naseljeno Srbima je mnogo manje strateški važno od transportnog koridora Preševske doline (među Albancima znane kao Istočno Kosovo – teritorija s albanskom manjinom na krajnjem jugu Srbije) koja povezuje Srbiju sa jugom Balkana i Egejskim morem. Zato se razmena teritorija čini pomalo nerealnom.

Odnedavno možemo primetiti rastuće razočarenje u srpskim političkim krugovima koji razgovore vide kao igru nulte sume, kojom se, realno, ništa ne može dobiti, te se samo Srbija može prisiliti da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Ta tačka gledišta, verovatno, nije daleko od realnosti. Sa druge strane, u trenutnoj geopolitičkoj realnosti, Kosovo i njegovi zapadni zaštitnici nemaju dovoljno snage da prisile Srbiju da službeno prizna nezavisnost Kosova kao „novorođene zemlje“.

Stoga svedočimo „dijalogu za dijalog“ u kojem je važna forma a ne sadržina, te je sazvana nova runda razgovora da bi se udovoljilo Evropskoj uniji. U isto vreme, nosioci vlasti na Kosovu i u Srbiji radije se fokusiraju na rijaliti šou za domaću publiku, uključujući i zajedničke provokacije kao ulazak voza sa ikonama, hapšenje ministra Marka Đurića, incident na jezeru Gazivode i slično.

Jedini stvarni saveznik Srbije

Ostavljajući po strani teze o tradicionalnim alijansama između pravoslavne slavenske braće Srba i Rusa, 1999. SAD je vodila intervenciju NATO pakta u Jugoslaviji i proglašenje nezavisnosti Kosova 2008. predstavlja snažno sećanje za rusku spoljnu politiku prema zapadu, te SAD-u posebno. Od tada, Kremlj je razvio mnogo deklarativniju politiku, posebno u naširoko definisanom bliskom susedstvu (blizhneye zarubezhye).

Rusija se pokazala kao jaka podrška Srbiji i Srbima koji žive van granica Srbije na različitim međunarodnim forumima, uključujući Savet bezbednosti UN-a. Ustvari, Rusija je dugo bila jedini važan saveznik Srbije naspram zapadne podrške nezavisnosti Kosova. Nadalje, postavila se kao zemlja koja nudi alternativu neoliberalnom, globalnom poretku kojeg je nametnuo zapad. U slučaju Kosova, Rusija garantuje bezbednost i teritorijalnu celovitost Srbije, naspram stava Evropske unije i SAD-a. Politika Moskve, gotovo u celini, ignoriše službene institucije Prištine (insistirajući na rezoluciji Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija br. 1244) uspešno živcirajući ne samo kosovske Albance već i zapad.

Što je još važnije, pitanje Kosova predstavlja veliku priliku za Rusiju da dobije relativno jeftine poene u srpskoj javnosti i delu političke klase koji nije toliko naklonjen tzv. Evro-atlantskim integracijama. Visoko rangirani predstavnici Rusije i Srbije redovno raspravljaju o pitanju Kosova tokom svojih sastanaka i Rusija je uvek tu da verbalno podrži Beograd u slučaju incidenata, kako je spomenuto gore. Kad god je to moguće, Moskva javno izražava bezuslovnu podršku politici Beograda kada se radi o pitanju Kosova, uključujući i bilo kakav oblik rešavanja sporova koji je prihvatljiv Srbiji. Pored toga, dužnosnici Srbije redovno praktikuju neku vrstu ritualnog zahvaljivanja na podršci vezanoj uz Kosovo kada se sreću sa ruskim partnerima, čak i prilikom poslovnih foruma.

Vesti o ovom strateškom prijateljstvu šire se sredstvima meke moći: ruskim finansiranim medijima (posebno je popularan Sputnik), ali, te vesti širi i Srbija ili kvazi-nezavisne TV stanice i drugi oblici medija, razni pro-kremljski i anti-zapadni analitički centri, političke partije (uključujući i predstavnike vladajućeg SNS-a i SPS-a) ili jednostavno usmeno, jer većina Srba ne podržava nezavisnost Kosova, niti uopšteno govoreći zapadnu dominaciju.

Naširoko se veruje da bi se Rusija, zajedno sa Kinom, mogla predstavljati alternativu za EU kada se radi o ekonomskim odnosima i da Moskva može garantovati bezbednost za Srbiju, pa čak i za Srbe koji žive van granica Srbije. Na primer, Rusija je već dobila  višenamensku bazu koja se, strateški, nalazi, u južnoj Srbiji, na granici sa Kosovom.

Ipak, zanemarujući službenu retoriku Kremlja, Srbija i Balkanci uopšteno i dalje služe kao džoker u rukavu u igri ruske spoljne politike koji će se koristiti kada dođe do mogućh dogovora sa SAD-om i EU na bliskoj, tj. bivšoj sovjetskoj teritoriji.


Ovaj članak je napisan u okviru projekta ‘Zapadni Balkan na raskrsnici: Procena aktivnosti nedemokratskih vanjskih uticaja,’ koju je sproveo Institut za bezbednosne studije u Pragu.