Budući sporazum sa Kosovom zahteva povratak demokratije u Srbiju i neposredan prestanak anti-zapadne kampanje u provladinim medijima
Šta slave? Pitao sam se pre tačno 20 godina, noći kada je završeno NATO bombardovanje Srbije. Kroz naše prozore razbijene bombardovanjem obližnje kineske ambasade, mogao sam da vidim vatromet iz susednih zgrada koje osvetljavaju Dunav, koji je tiho tekao u mraku.
Posle 11 nedelja rata, skoro 10 000 mrtvih kasnije, srpski diktator Slobodan Milošević́ predstavio je kapitulaciju svoje vojske kao pobedu. U njegovim očima, bombardovanje je stvorilo savršen izgovor za gubitak Kosova. Iluzija pobede imala je za cilj da obezbedi mirne godine na vlasti.
Dobio je samo jednu godinu. Godine 2000. proslavili smo kraj njegovog zločinačkog režima.
Da premotamo film do današnje Srbije. Sve se promenilo i sve je ostalo isto.
Iako je veliki deo pisanja međunarodne štampe o Srbiji rezervisan za pregovore o statusu Kosova, jedva da možete da pročitate šta se dešava u zemlji. Prozapadna doktor Džekil strana politike Srbije ostaje rezervisana za međunarodnu publiku. Građani Srbije dobijaju svoje dnevne doze gospodina Hajda koji polako pretvara Srbiju u postmodernu Vajmarsku republiku.
Od 24. marta, godišnjice početka bombardovanja, jedva da je prošao dan bez široke reportaže o obeležavanju tragične epizode rata 1999. godine. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić́ je u više navrata nagovestio da je Kosovo izgubljeno, ali atmosfera koju su stvorili mediji pod njegovom kontrolom predstavlja ratnohuškačku ogorčenost prema susedima i Zapadu.
Od 2012. godine, kada je Vučićeva partija došla na vlast, provladini mediji svakodnevno hrane stanovništvo anti-zapadnom, pro-ruskom i nacionalističkom propagandom. Razlika u periodu pre nego što su došli na vlast je upečatljiva.
Dok je vlada pre 2012. godine izručila ratne zločince poput Ratka Mladića i Radovana Karadžića Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu, ova vlada slavi osuđene ratne zločince.
Kao rezultat anti-zapadne kampanje, Srbi sve manje podržavaju EU i NATO. Još 2013. godine, uprkos bombardovanju, čak 27 odsto podržalo je članstvo Srbije u NATO. Podrška NATO članstvu je od tada pala na 11 odsto. U 2009. godini, 73 odsto građana je podržalo članstvo u EU za Srbiju. Danas ih ima samo 55%.
Nedavno sam otišao u bioskop da vidim rusko-srpski akcioni film “Balkanska međa”, objavljen povodom 20. godišnjice NATO bombardovanja 1999. godine. Film pruža romansirani prikaz hapšenja ruskih trupa na aerodromu Slatina na Kosovu na kraju rata. Vlada Srbije dala je novac da se napravi film.
Bio sam među najstarijim ljudima u bioskopu. Mladi ljudi oko mene su klicali svaki put kad bi ruski Rambo u filmu ubio jednog od albanskih boraca. Njihove stavove oblikuje pro-vladina propaganda koja okreće buduće srpske generacije protiv naših suseda i Zapada.
Pod ovim revizionizmom, demokratija u Srbiji umire. Prema izveštaju Fridom Hausa, po prvi put od ranih 2000-ih Srbija više nije rangirana kao slobodna zemlja. Kao reakcija na demokratsko nazadovanje, građani i opozicija protestuju širom zemlje pet uzastopnih meseci tražeći slobodu medija i osnovne uslove za slobodne i poštene izbore.
U pogledu Kosova, opozicija misli da EU i SAD svesno žrtvuju srpsku demokratiju, nadajući se da će obezbediti pristanak predsednika Vučića na njegovu formalnu nezavisnost. Ova uverenja nisu potpuno netačna. Međutim, kritika Vučića za Kosovo samo doprinosi revizionističkoj propagandi inspirisanoj od strane vlade. Reformski orijentisani prozapadni političari koji ostaju većina u opozicionom bloku trebalo bi da znaju bolje.
Kompromisno rešenje za Kosovo ne može doći bez povratka demokratije u Srbiji ili bez momentalnog zaustavljanja anti-zapadne kampanje. I obrnuto je takođe istina. Pomirenje sa svim susedima je preduslov za istinsku demokratsku transformaciju zemlje.
Da bi se to ostvarilo, EU i SAD moraju opozvati blanko ček vladi u Beogradu kada je u pitanju demokratija, sve dok ona održava stabilnost. EU i SAD moraju staviti pritisak na vladu da oslobodi medije i ispuni sve uslove opozicije za slobodne i poštene izbore.
Što se tiče Kosova, vlada i opozicija moraju to tretirati kao nacionalno pitanje. Bez politiziranja oko toga.
U toj konfuznoj noći pre 20 godina Milošević́ je proslavio poraz. Danas zaboravljamo da je Kosovo izgubljeno ne zato što su srpski tenkovi izašli iz pokrajine već́ zato što su iza sebe ostavili hiljade ubijenih albanskih civila.