BEOGRAD – Danas se navršava 20 godina od početka NATO vazdušne kampanje protiv Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i tadašnjeg režima Slobodana Miloševića. Danas 20 godina kasnije, Srbija, Kosovo i države članice NATO-a i dalje tumače te događaje na različite načine, ali se svi slažu da se tako nešto ne sme više ponoviti. Međutim, i pored dobrih odnosa i saradnje koje Srbija ima sa NATO-om, i dalje postoje problemi iz prošlosti, vezani za 1999. godinu koji koče njihovo produbiljivanje.

Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić bombardovanje percipira kao „agresiju NATO-a“ i precizira da se „ne trebamo plašiti da stvari nazovemo pravim imenom“. „Šaljem poruku da takve stvari nikada više ne smeju da se ponove, govorim da nam je potreban dobar i pristojan odnos sa NATO savezom, da nikada Srbiju ne dovedemo u takvu poziciju. Ali, nam je takođe važno da ne zaboravimo zločine koje su nad našim narodom i decom počinili. Neko je uvek sa svojim narodom, neko ide tog dana u Vašington i to su različiti pristupi“, istakao je Vučić, koji je u vreme bombardovanja SRJ bio ministar informisanja u Vladi Republike Srbije.

Njegov stav deli i Ana Brnabić, premijerka Srbije. „Srbiji niko ne treba da spočitava greške. Svesni smo da smo grešili, ali bombardovanje 1999. godine bila je greška drugih, a ne građana Srbije, koji su na kraju 20. veka bili žrtva onih sa kojima smo se u dva rata borili za slobodu i pravdu. Zarad budućnosti bilo bi dobro da i oni budu svesni te greške“, rekla je Ana Brnabić, na skupu posvećenom 20. godina od NATO bombardovanja SRJ.

S druge strane, ministar odbrane Srbije Aleksandar Vulin je povodom NATO bombardovanja izjavio da Srbija ničim nije uzrokovala “NATO agresiju”, već se borila se i branila od “terorističkih napada”. “Vreme u kojem je srpski narod učen da je NATO agresija zapravo bila izazvana i da su Srbi sami krivi za svako zlo koje ih je zadesilo, deo je prošlosti”, dodao je Vulin. S druge strane on je dodao da će Srbija ostati vojno neutralna i da neće biti članica NATO-a makar „bila poslednja zemlja u Evropi“, baš zbog toga što su je bombardovali.

Premijer Crne Gore, Duško Marković je povodom godišnjice NATO bombarovanja SRJ poručio da se sa „pijetetom seća nedužnih žrtava intervencije“. „Intervenciju Sjevernoatlantskog saveza 1999. godine, Crna Gora nije željela niti je do nje dovela. Crna Gora je tada bila dio druge države i dio sistema u kojem nije imala kontrolu nad dešavanjima koja su je okruživala”, poručio je Marković.

Kosovski zvaničnici imaju potpuno drugačiji stav o bombardovanju i vide ga u pozitivnom svetlu i kao utiranje puta nezavisnosti. Tako je premijer Kosova, Ramuš Haradinaj, koji je za vreme rata bio jedan od vodećih komandanta Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), povodom godišnjice bombardovanja izrazio zahvalnost NATO-u i Sjedinjenim Američkim Državama (SAD).

“Vazdušna kampanja NATO-a je okončala tragediju naroda Kosova, spasila mnogo života i omogućila vraćanje kosovskog naroda kućama. Narod Kosova će tokom celog života biti zahvalan NATO-u koga su predvodile SAD, i nema boljeg prijatelja od onoga koji ti se nađe u teškim vremenima. Mi teže dane i teža vremena u našem životu nismo imali”, rekao je Haradinaj.

S druge strane brojni zvaničnici i funkcioneri NATO zemalja (bivši i sadašnji) smatraju da je bombardovanje bilo opravdano i tu akciju legitimnom.

Generalni sekretar NATO-a je u intervjuu za Prvu TV je govoreći o bombardovanju istakao da je „NATO pokušao da zaustavi nasilje i borbu koju su videli na Kosovu i u Srbiji“ i dodao da je svestan da su ti događaji i ta tema bolni i osetljivi u Srbiji. Inače, Stoltenberg je pre dve godine izrazio žaljenje zbog gubitka svakog civila i izrazio duboko saučešće porodicama.

„Morate da imate na umu zašto smo to uradili, a to je bilo zato što smo videli da se odvija humanitarna katastrofa. Videli smo stotine hiljada ljudi koji smo bežali. Videli smo nasilje protiv civila i to je razlog zbog kojeg smo reagovali“, rekao je Stoltenberg.

On smatra da je NATO misija pomogla da se zaustavi i nasilje i omogućila humanitarnu pomoć i prekinula humanitarnu katastrofu. Stoltemberg je dodao da je od tada NATO na Kosovu prisutan misijom KFOR-a i tu je da štiti okruženje uključujući i srpske civile.

Hajko Mas, ministar spoljnih poslova Nemačke, smatra da je Nemačka imala „odgovoran pristup“ i da je Berlin tada video „veliko kršenje ljudskih prava i masovna ubistva“.”Mišljenja sam da je delovanje NATO bilo ispravno. Ne bih želeo da zamislim šta bi se sve tamo desilo da nije bilo intervencije”, kazao je Hajko Mas

Zbog čega je došlo do bombardovanja 1999. godine?

Kampanja nazvana Operacija Saveznička snaga, koje je trajala 78 dana, počela je 24. marta 1999. godine, a usledila je nakon propasti pregovora u Rambujeu febraura 1999. godine i Parizu marta iste godine. Svemu tome su prethodili sukobi između vojnih i policijskih snaga SRJ tj. Republike Srbije i OVK.

Operacija je bila jedinstvena po mnogo čemu, jer je bila prva veća upotreba oružane sile NATO-a u dotadašnjoj pedesetogodišnjoj istoriji i prvi put se upotrebila sila radi sprovođenje rezolucije Saveta bezbednosti (SB) UN-a bez odobrenja tog Saveta. Upravo zbog ovih činjenica i dan danas je ova kampanja kontroverzna u međunarodnim odnosima upravo zbog toga što SB UN nije dao saglasnost.

Te 1999. godine u trenutku početka NATO bombardovanja, NATO je sačinjavalo 19 zemalja. Zanimljivo je da su 12. marta 1999. (samo 12 dana pre početka bombardovanja), članice NATO-a postale Češka, Mađarska i Poljska kojima je to bio prvi veliki test članstva u Alijansi. Trenutni Češki predsednik Miloš Zeman, 1999. godiine bio je premijer Češke koji je podržao bombardovanje. On je pre par nedelje izjavio da je čitava kampanja sa sadašnje vremenske distance bila pogrešna.

„Mogu vam reći da je to bila velika greška i do određene granice akt arogancije proizašao iz moći. Češka je bila poslednja zemlja koja je glasala za bombardovanje, a ja se tog procesa donošenja odluka ne sećam sa velikim simpatijama“, rekao je Zeman i dodao da je pre te odluke Češka tražila podršku od drugih zemalja da se čitav spor reši diplomatskim putem.

S druge strane Stoltenberg je govoreći o uzroku NATO bombardovanja rekao da je „Savet bezbednosti UN-a u nekoliko navrata opisao kršenja ljudskih prava na Kosovu i sve veći broj izbeglica koje su proterane iz svojih domova kao pretnju  međunarodnom miru i bezbednosti“.

U saopštenju od 23. april 1999. godine, NATO je istakao da „aktivnosti nisu usmerene ka srpskom narodu, već ka politici režima u Beogradu, koji je iznova odbacivao napore da se kriza reši mirnim putem“. U istom saopštenju navedeno je da Slobodan Milošević mora da prestane sa svim vojnim akcijama i da odmah zaustavi nasilje i represiju na Kosovu, da odmah povuče sve svoje vojne, policijske i paravojne snage; da prihvati stacioniranje međunarodnog prisustva na Kosovu, da prihvati povratak svih izbeglih i raseljenih lica, kao i da omogući pristup humanitarnim organizacijama i da pokaže volju za rad na stvaranje političkog okvira koji će dovesti do sporazuma zasnovanog na sporazuma iz Rambujea.

Na kraju istog saopštenja NATO je podvukao da će svoju operaciju nastaviti sve dok Miloševićev režim ne prihvati ove zahteve.

Ono što je NATO zvaničnike tada iznenadilo jeste trajanje operacije, očekujući da Miloševićev režim popustiti posle „par dana“. „Postojalo je uverenje u NATO-u i nekim prestonicama zemalja članica da će, posle svega nekoliko vazdušnih napada, Milošević popustiti i sesti za sto“, rekao je Džejmi Šej, tadašnji potparol NATO-a, u intervjuu za BBC na srpskom.

Međutim, to se nije desilo – kampanja je trajala punih 78 dana pre nego što je Miloševićev režim popustio i pristao da sedne za pregovarački sto. Bombardovanje je prestalo kada je potpisan Vojno-tehnički sporazum na aerodromu u Kumanovu (poznatiji kao Kumanovski sporazum) 9. juna 1999. godine od strane generala Vojske Jugoslavije Svetozara Marjanovića i policijskog generala Obrada Stevanovića, i britanskog generala Majkla Džeksona koji je predstavljao NATO.

Prema ovom sporazumu prekinuto je neprijateljstvo između snaga SRJ i Srbije sa jedne i NATO-a sa druge strane. Vojne i policijske snage SRJ su dobile obavezu da se povuku sa teritorije Autonomne pokraine Kosova i Metohije u periodu od 11 dana, a uspostavljena je i kopnena zona bezbednosti između Kosova i ostatka SRJ. Takođe, predviđeno je i da novonastali KFOR razoruža pripadnike OVK što je i učinjeno. Dan kasnije od potpisivanja sporazuma usvojena je i Rezolucija 1244 Saveta Bezbednosti Ujedinjenih Nacija.

Srbija i NATO – danas dobra saradnja uz određene probleme

Današnje obeležavanje 20 godina od bombardovanje ima posebnu težinu, jer je NATO u regionalnoj ekspanziji. Tako je Crna Gora, sa kojom je Srbija bila u federaciji 1999. godine, postala članica NATO-a 2017. godine. NATO saveznici su prošle godine izrazili spremnost da prihvate godišnji nacionalni program Bosne i Hercegovine, dok, Kosovo izražava snažnu želju da se priključi NATO-u. Njegov nerešen status i činjenica da četiri NATO zemlje ne priznaju nezavisnost, ruši iluzije da ono može u skorije vreme postati članica. I na kraju svih 29 članica je februara ove godine potpisalo Protokol o pristupanju sa Severnom Makedonijom.

S druge strane, Srbija danas predstavlja jednog od najznačajnih partnera NATO-a u regionu. Saradnja Srbije i NATO-a raste na šta ukazuju zvaničnici i Srbije i NATO-a naročito poslednjih godina, a NATO zvaničnici su više puta istakli da poštuju vojnu neutralnost Srbije. Međutim, odnose i dalje opterećuju događaji i posledice dešavanja iz 1999. godine.

Ilustraciju negativnog javnog mnjenja prema NATO-u predstavlja istraživanje koje pokazuje da se ulasku Srbije u Alijansu protivi 79% građana Srbije, dok 64% njih ne bi prihvatilo izvinjenje Alijanse za bombardovanje 1999. godine. Kao glavne razloge za bombardovanje navode se vojno-politički i ekonomski interesi SAD i Zapada.

Jedan od osnovnih problema je i broj raseljenih lica sa Kosova. Paralelno sa povlačenjem vojnih i policijskih snaga došlo je i do povlačenja civilnog srpskog i nealbanskog stanovništva usled straha i nesigurnosti. Tako je Vlada Republike Srbije procenila da se sa Kosova raselilo oko 242.381 stanovnika srpske i druge ne-albanske nacionalnosti. Ovo zajedno sa licitacijom oko broja poginulih kao posledica bombardovanja predstavlja veliki problem za odnose, jer se omogućava manipulacijom debate o uzorka rata i prebacivanje isključive krivice na NATO.

Odnose NATO-a predstavlja i kontroverzna upotreba osiromašenog uranijuma u toku kampanje što javnost u Srbiji povezuje sa povećanjem kancerogenih bolesti u Srbiji. Prva veza između bolesti i osiromašenog uranijuma se pojavila neposredno nakon bombardovanja, pa je zbog toga Severoatlantski savet 10. januara podelio sve informacije i mape vezane za upotrebu osiromašenog uranijuma, a takođe je i osnivao Ad hoc Komitet za osiromašeni uranijum u kojem su učestvovali i predstavnici SRJ. Ovaj komitet je zaključio da „nema naučne veze između osiromašenog uranijuma i zdravlja“.

S druge strane nakon, Vlada Srbije je tek 2018. osnovala Komisiju za ispitivanje posledice NATO bombardovanja 1999. godine. Komisija je u saradnji sa Institutom za javno zdravlje pre par dana objavila istraživanje u kojem su učestvovala deca (jer se isključuje faktor pušenja). Istraživanje pokazuje da su deca  rođena između 1999. i 2015. godine su bila izložena toksičnom faktoru koji je uticao da budu podložna malignim bolestima. Iako se u rezultatima eksplicitno ne spominje uranijum, u medijima i u javnosti se ovo uglavnom pripisuje osiromašenom uranijumu.