Evropa malo odahnula, Nemačka se obradovala Makronu

Emanuel Markon; Foto: Consulat de France à New York

BERLIN – Evropa je malo odahnula, a Nemačka se obradovalala i čestitala Francuzima na izboru socijalno-liberalnog kandidata Emanuela Makrona za glavnog favorita za novog predsednika, čime su, kako se kaže u Berlinu, glasači poslali jasan signal za očuvanje Evrope kao sudbinske, vrednosne i kulturološke zajednice.

Berlin se obradovao zbog ishoda prve runde glasanja, kojim je pitanje eventualnog „Fregzita“, odnosno, francuskog napuštanja Evropske unije (EU), kakvo je predlagala desničarski predsednički kandidat Marin Le Pen, a Nemačka osuđivala, prestalo da bude neposredna opasnost.

„…muškarac protiv žene, socijal-liberal protiv ultra-desničarke, otvaranje protiv zatvaranja, više Evrope protiv što manje Evrope, nemački prijatelj protiv nemačke neprijateljice, graditelj mostova protiv demagoga“, samo su neki od živopisnih opisa izbora u Francuskoj, zemlji „velike nacije“, sa kojom Nemce, posle perioda rata, mržnje i prolivanja krvi, vezuje višedecenijsko prijateljstvo, na koje su ponosni i zahvalni prvom posleratnom kancelaru Konradu Adenaueru i francuskom predsedniku Šarlu de Golu. Nemci su ozbiljno pratili izbore u Francuskoj, ne samo zbog mogućnosti „Fregzita“ i dolaska desničarke Le Pen, već i iz istorijskih i susedskih odnosa dva naroda, osnivača EU, čija se istorija pomirenja i razumevanja koja je počela de Golovom posetom Nemačkoj, navodi kao školski primer.

De Gol je 5. septembra 1962. godine posetio Nemačku i tada, u euforičnom govoru, rekao da „živi Bon, Nemačka i nemačko-francusko prijateljstvo“ – što se tumači kao kamen temeljac u procesu pomirenja duboko neprijateljskih zemalja za vreme Drugog svetskog rata.

Adenauer i De Gol, koji je u gostima govorio nemački, slavljeni su tada u Bonu, a par meseci ranije su, u čuvenoj katedrali u Remsu, u kojoj je krunisano 25 francuskih kraljeva, prisustvovali takozvanoj misi pomirenja.

Proces pomirenja dobio je i oficijenu stranu, 22. januara 1963, potpisivanjem Jelisejskog ugovora o nemačko-franucuskoj saradnji, a njihovo pomirenje, analitičari uzimaju za primer i kada je reč o procesu pomirenja naroda na Balkanu.

To je deo istorije, čijih se godišnjica Berlin seća i istorije, koja obeležava posleratni, politički život dve najveće nacije EU, pa samim tim je i interesovanje Nemaca za izbore u Francuskoj bilo odgovarajuće.

Izbore u Francuskoj su zato mnogi nemački analitičari ocenili kao „sudbinsku odluku za Evropu“, a mladog Makrona, kao nekog ko je za Evropu i ko donosi Evropi „makromaniju“.

I bivši francuski šef diplomatije i nekadašnji šef civilne misije UN na Kosovu, Bernard Kušner, čiji je rad na Kosovu često bio na meti kritika, ocenio je izbore kao tačku zaokreta u francuskoj istoriji.

„To je zemljotres u našoj zemlji“, rekao je Kušner u jednoj emisiji tablioda Bild, naglasivši da je on, prvi put posle puno godina, optimista i da će Francuzi sa Makronom ponovo doći nazad, u Evropu.

„Mi vidimo i plavo nebo, a ne samo oblake“, slikovito je opisao situaciju Kušner, lekar po struci, koga, još iz vremena misije na Kosovu, bije glas da voli marketing i kamere.

„Francuska, mi moramo govoriti. „La Grande Nation“ smo mi, Nemci, vas nazvali … i tako se, takođe, uvek mislilo … i razlika između svetskog grada Pariza i malog grada na Rajni, Bona … mi smo morali na školsku ekskurziju u „grad ljubavi“ već i zbog toga da bi videli da li je Ajfelov toranj u noći tako lep, kao na razglednicama u našim mladalačkim sobama … on je sijao još svetlije…“, ovako kolumnista Bilda Albert Link piše o Francuskoj u tekstu, u čijem naslovu postoji igra reči i pitanje kako je od „Frankrajha“, kako Nemci nazivaju Francusku, nastao „Krankrajh“, što bi moglo značiti „bolesno carstvo“.

Nemački mediji sada pišu o „sledećem Francuzu Angele Merkel“, podsećajući na sve francuske predsednike sa kojim je ona sarađivala i ukazujući na to da ona više ne mora da brine da bi Le Pen došla na čelo zemlje, za koju je Merkelova smatrala da bi mogla da ruinira dobre nemačko-francuske odnose.

„Sveži Francuz je oduševio politički Berlin“, kažu analiticari, a velike nemačke partije, sve osim Levice, naslednice bivših istočno-nemačkih komunista i desničarske „Alternative za Nemačku“, podržavaju i hvale francusku odluku.