Intervju sa ambasadorom Branimirom Filipovićem, pomoćnikom Ministra spoljnih poslova Srbije zaduženim za bezbednosna pitanja.
European Western Balkans: Sada je već opšte poznato da Srbija na godišnjem nivou ima i do nekoliko puta više vežbi sa NATO zemljama, ali je od 2014. godine primetan trend rasta vežbi sa Rusijom. Da li je to posledica veće afirmacije koncepta vojne neutralnosti iako u novom strateškom dokumentu ona nije jasno definisana?
Branimir Filipović: Potpuno je razumljivo da najviše zajedničkih aktivnosti realizujemo sa zemljama članicama i partnerima NATO iz jednostavnog razloga što su mnoge od njih naši susedi, a susedi su ovde, kao i svuda u svetu, najviše upućeni jedni na druge. Jedan od spoljnopolitičkih priroteta Srbije je očuvanje mira i bezbednosti u regionu, što se podstiče unapređenjem regionalne saradnje, tako da saradnja u oblasti bezbednosti i odbrane upravo doprinosi realizaciji ovog našeg prioriteta.
Sa mnogim zemljama članicama NATO i partnerima koji nisu naši susedi imamo razvijene bilateralne odnose, a istovremeno sa mnogima od njih učestvujemo u međunarodnim misijama i operacijama EU i UN, a što je još jedan momenat koji opredeljuje broj vežbi i zajedničkih aktivnosti. Napominjem da se radi o vežbama koje imamo sa NATO, kao organizacijom, ali i još brojnijim vežbama koje imamo na bilateralnoj osnovi sa mnogim članicama i partnerima NATO.
Želim da naglasim da su vojne vežbe i druge aktivnosti koje imamo sa državama članicama i partnerima NATO u potpunosti transparentne i da nisu na štetu naših drugih partnera i odnosa koji imamo sa njima i obrnuto. Kao što uspešno i u zajedničkom interesu sarađujemo sa NATO i zemljama članicama Alijanse, jednako uspešno i na obostranom interesu sarađujemo i sa drugim partnerima – Ruskom Federacijom i Kinom, ali i svim drugim zemljama širom sveta. Pri tome se politika vojne neutralnosti Srbije ni u jednom momentu ne dovodi u pitanje – to ostaje naša suverena odluka koju i NATO, Rusija, kao i drugi naši partneri u svetu u potpunosti shvataju i poštuju.
Nije cilj da se veštački balansira broj vežbi, sa jednom i drugom stranom, kako bi time bilo potvrđeno naše opredeljenje za politiku vojne neutralnosti. Suština politike vojne neutralnosti Srbije je odsustvo namere da se pristupi postojećim vojnim savezima u svetu, ali to ne znači odsustvo saradnje u ispunjenju zajedničkih interesa kroz brojne aktivnosti, među kojima su i vojne i druge vežbe, kojima se ova saradnja ostvaruje.
Iz tog razloga, broj vežbi i opredeljenje za pojedine vežbe određeno je našim interesom za svaku pojedinačnu aktivnost, koja može da doprinese saradnji sa zemljama koje organizuju i učestvuju na tim vežbama, a istovremeno da doprinese unapređenju naših kapaciteta i sticanju iskustva u pojedinim oblastima.
EWB: Da li se može očekivati da Srbija usvoji novi IPAP sa NATO sledeće godine? Koliko ste zadovoljni dosadanjim stepenom saradnje SA NATO i da li su poznate eventualne novine u odnosu na stari IPAP?
BF: Trenutno su u završnoj fazi usaglašavanje i pripreme za usvajanje drugog, trogodišnjeg ciklusa Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) između Srbije i NATO, koji predstavlja najviši mehanizam saradnje NATO sa partnerskim državama koje nemaju aspiracije ka članstvu u Alijansi.
Veoma smo zadovoljni dosadašnjom implementacijom IPAP-a, s obzirom na to da je velika većina planiranih ciljeva i aktivnosti uspešno realizovana. Ovu ocenu dele i strukture u NATO i članice Alijanse, o čemu svedoči i Izveštaj NATO o implementaciji IPAP u kome je prepoznat izuzetan napredak postignut u razvoju partnerskih odnosa.
Kada je u pitanju sadržina novog IPAP-a Srbija – NATO, on se suštinski oslanja na postojeći dokument, ostaju postojeća četiri glavna poglavlja, što znači da glavni prioriteti partnerske saradnje ostaju nepromenjeni. Želim da pomenim da su brojne aktivnosti u prvom ciklusu IPAP-a one koje imaju kontinuirani i višegodišnji karakter, a pre svega se odnose na proces reformi u mnogim oblastima i komplementarne su sa našim procesom pristupanja EU, tako da će ove aktivnosti biti nastavljene i u drugom ciklusu IPAP-a.
Naravno, izostavljene su aktivnosti i ciljevi koji su već realizovani, kao i neki koje je vreme prevazišlo. Novi IPAP će biti dopunjen i novim aktivnostima, kako u oblastima vojne saradnje, tako i naučno-tehnološke saradnje, informatičke bezbednosti i slično, u skladu sa procenama obe strane u kojim oblastima saradnja može dodatno da se intenzivira i unapredi.
Kao i IPAP koji je sada na snazi i novi dokument je koncipiran saglasno principima Programa Partnerstva za mir, a to su dobrovoljnost, transparentnost i fleksibilnost, gde smo u skladu sa našim ciljevima i interesma, zajedno sa NATO, opredelili oblasti u kojima možemo na najbolji način da ostvarimo saradnju, a na linijama prioriteta naše državne politike. Takođe, i ovaj dokument za polazište ima poziciju Srbije kao zemlje koja sprovodi politiku vojne neutralnosti, bez aspiracija za članstvo u NATO ili drugom vojnom savezu.
EWB: Kako videtite značaj civilne vežbe „Srbija 2018“ koju su zajednički organizovali MUP Srbije i NATO Evroatlantski koordinacioni centar za reagovanje u vanrednim situacijama u oktobru ove godine? Da li očekujete da bi se moglo nastaviti sa praktikovanjem ove vrste saradnje sa NATO?
BF: Srbija kontinuirano ostvaruje uspešnu saradnju sa NATO kada je u pitanju oblast reagovanja u vanrednim situacijama, još od trenutka pristupanja Programu Partnerstvo za mir, pre svega, kroz aktivno učešće u aktivnostima NATO mehanizma Evroatlanskog koordinacionog centra za odgovore u vanrednim situacijama (EADRCC). Sektor za vanredne situacije MUP-a Srbije već više godina učestvuje u godišnjim vežbama i drugim aktivnostima, koje se ovim povodom organizuju. Naši predstavnici su učestvovali na vežbi ovog tipa u BiH prošle godine, kao i na vežbi čiji je domaćin 2016. bila Crna Gora.
Drago nam je da smo ove godine saradnju podigli na još viši nivo zajedničkom organizacijom vežbe „Srbija 2018“, koja je početkom oktobra realizovana u okolini Mladenovca i Aranđelovca, uz učešće više od 2000 predstavnika iz 40 država članica i partnera NATO, a koju su zajednički otvorili predsednik Aleksandar Vučić i Generalni Sekretar NATO Jens Stoltenberg. Želim da naglasim da se u ovom slučaju nije radilo o vojnoj vežbi, već da je ova aktivnost imala isključivo civilni karakter sa ciljem unapređenja saradnje i jačanja interoperabilnosti u oblasti reagovanja u vanrednim situacijama.
Kada su u pitanju planovi za buduće unapređenje saradnje u ovoj oblasti, sigurno je da prirodne nepogode i katastrofe neće nestati, da moramo biti svesni ove činjenice, te da je stoga naš interes da nastavimo sa aktivnim pripremama da možemo da adekvatno odgovorimo na sve izazove koje one donose. U tom smislu, nastavak saradnje sa NATO, ali i sa svim drugim akterima koji mogu da doprinesu jačanju međunarodne saradnje i koordinacije i daljem unapređenju naših nacionalnih kapaciteta u ovoj oblasti biće od posebnog značaja.
EWB: Da li mislte da bi kriza u vezi sa formiranjem Vojske Kosova mogla našteti odnosima Srbije sa Alijansom? Kako vidite ulogu KFOR-a u stabilizaciji situacije na Kosovu?
BF: Pozicija Srbije o neprihvatljivosti odluka Prištine da kroz proces proširenja aktuelnog mandata takozvanih Kosovskih bezbednosnih snaga formiraju klasičnu vojnu formaciju veoma je jasna i poznata našim partnerima u NATO, koju smo u mnogim prilikama i na raznim nivoima jasno obrazložili.
Ovi potezi jasno pokazuju da Priština ne odustaje od stvaranja oružanih snaga, protivno odredbama važeće rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 i Vojno-tehničkog sporazuma, uprkos upozorenjima NATO i dela međunarodne zajednice, uz potpuno ignorisanje interesa i stavova srpske zajednice na KiM, čak i uz nepoštovanje i zaobilaženje važećih odredbi sopstvenih pravnih akata najvišeg nivoa.
Za Srbiju su, u skladu sa Rezolucijom SBUN 1244, snage KFOR jedina legitimna vojna formacija na prostoru naše južne pokrajine. U tom smislu, KFOR je jedini adekvatan sagovornik za pitanja bezbednosti na KiM, sa kojim Vojska Srbije ima razvijenu saradnju. Mi snage KFOR prepoznajemo kao jedinog partnera u obezbeđenju administrativne linije i garanta bezbednosti za stanovništvo KiM, sa težištem na pripadnicima srpske zajednice, kao i zaštite njihovog nacionalnog, kulturno-istorijskog i verskog nasleđa.
Srbija je i do sada poštovala svoje međunarodne obaveze i pravna akta, ali sa pravom očekuje i na tome insistira da svoje obaveze poštuju i svi drugi akteri, a to se posebno odnosi na privremene institucije samouprave u Prištini. U situaciji povišenih tenzija koje su isključivo rezultat jednostranih i neodgovornih poteza Prištine, od suštinske važnosti je da se nastavi kontinuirana komunikacija sa NATO i angažovanje u smeru deeskalacije i obezbeđivanja mira i stabilnosti.
Od NATO i KFOR očekujemo da u potpunosti sprovodi svoj mandat koji mu je dodeljen Rezolucijom SBUN 1244, da obezbedi punu bezbednost srpske zajednice u Pokrajini, a isto tako je važno da kao garant primene Briselskog sporazuma onemogući da takozvani „KBS“ ili druge teško naoružane formacije Albanaca dođu na sever Pokrajine u sredine gde dominantno žive Srbi. Takav njihov dolazak predstavlja ozbiljnu opasnost i potencijal za destabilizaciju i ugrožavanje prava i bezbednosti srpskog stanovništva.
Želeo bih posebno da pomenem važnost izjava koje je Generalni Sekretar NATO Stoltenberg dao neposredno pre i nakon odluke Prištine da otpočne proces formiranja „Vojske Kosova“, a kojima je upućena jasna poruka Prištini da nije trenutak za preduzimanje takvog jednostranog akta, da će NATO preispitati nivo svoje saradnje sa takozvanom „KBS“, kao i da KFOR postupa po mandatu UN i da akti Prištine o transformaciji takozvane „KBS“ neće uticati na vršenje ovog mandata.
Jasan stav Generalnog Sekretara NATO Stoltenberga, razgovori na najvišem političkom i vojnom nivou između Srbije i NATO, kao i data uvereavanja da će NATO ispuniti svoj mandat su dobra osnova da se dalje gradi razumevanje dve strane i da Srbija i NATO i u ovim deliktanim trenicima zajednički rade na miru i stabilnosti u Pokrajini. Naša očekivanja su da će se to nastaviti i da NATO i KFOR neće dozvoliti ugrožavanje mira i stabilnosti u Pokrajini, a pre svega da će zašititi srpsku zajednicu, što je jedno od ključnih pitnja za stanje odnosa Srbija – NATO.
EWB: Koliko mislite da je značajno učešće Srbije u NATO Programu nauka za mir i bezbednost? Kakvi su konkretni benefiti za našu naučnu zajednicu i vojsku?
BF: Srbija učestvuje u Programu Nauka za mir i bezbednost od 2007. i ovaj program omogućuje bližu saradnju o pitanjima od zajedničkog interesa kako bi se unapredila bezbednost i NATO i države partnera u mnogim oblastima, a pre svega sa aspekta suočavanja sa bezbednosnim izazovima. Pored toga ovim programom se promoviše regionalna bezbednost kroz naučnu saradnju između NATO, država članica i država partnera. Do sada je u okviru ovog programa sa Srbijom realizovano preko 20 projekata u raznim oblastima poput borbe protiv terorizma, energetske bezbednosti, zaštite životne sredine, sajber bezbednosti, odbrane protiv agenasa hemijskog i biološkog oružja, kao i tehnologije u oblasti bezbednosti i drugih.
U toku je realizacija nekoliko projekata iz oblasti energetske bezbednosti, odbrane od CBRN agenasa, sajber bezbednosti, borbe protiv terorizma i humanih i socijalnih aspekata bezbednosti, koji imaju vojnu i civilnu namenu.
Kao primeri mogu se pomenuti projekti koji se odnose na: poboljšanje tehnologije gorivnih ćelija, razvoj mlaza plazme za dekontaminiranje površina, razvoj usklađenih seizmoloških mapa, implementaciju Rezolucije SBUN 1325 o rodnoj ravnopravnosti, odbranu od CBRN agensa, razvoj robota „T-Whex“ za dekontaminaciju i razminiranje, što rade naučnici iz Srbije i Nemačke, treninge za uklanjanje eksplozivnih naprava, kao i upravljanje nuklearnim otpadom.
Kao dobar primer saradnje možemo pomenuti i istraživački projekat za razvoj komercijalne proizvodnje biogoriva iz algi. Taj projekat sprovodi se na Institutu za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu, u saradnji sa Univerzitetom u Mančesteru i Bejlor univerzitetom iz SAD, u kome učestvuje 8 naučnika iz Srbije, a može se očekivati da se ovim projektom podstakne razvoj zelenih tehnologija u energetskom sektoru.
Još jedan veoma uspešan primer, koji je već realizovan pre nekoliko godina, predstavlja projekat „Procena rizika i zaštita izvorišta pijaće vode u Novom Sadu“, čiji je nosilac bio Departman za inženjerstvo zaštite životne sredine i zaštite na radu Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Projekat je rađen u saradnji sa Institutom za analitičku hemiju Slovačkog tehnološkog univerziteta u Bratislavi, a krajnji korisnik je bilo JKP Vodovod i kanalizacija Novi Sad.
Dakle, ovi primeri, a mogli bi se navesti još mnogi, ukazuju da ovaj program koji ima pretežno civilnu komponentu, može biti izuzetno koristan i dragocen za jačanje kapaciteta mnogih naših naučnih i istraživačkih ustanova, ali i drugih institucija i omogućiti naučnicima, istraživačima i predstavnicima akademske strukture da se priključe projektima za koji su zainteresovani. Takođe, konkretni projekti imaju značaj za rešavanje pojedinih pitanja za lokalnu zajednicu, a mogu biti od interesa za ukupnu oblast bilo da se radi o vojnoj ili civilnoj.
EWB: Nemačka kancelarka Merkel i francuski predsednik Makron su pre određenog vremena najavili incijativu za formiranje Evropske vojske. Da li bi Srbija mogla da se priključi toj incijativi ili bi se to smatralo kršenjem vojne neutralnosti?
BF: Predsednik Francuske Makron u radio-intervjuu, kao i nemačka kancelerka Merkel u obraćanju Evropskom parlamentu tokom novembra pokrenuli su pitanje stvaranja „Evropske armije“, s tim da treba imati u vidu da ovo pitanje nije novo i da je u više prilika ranijih godina pokretano.
U tom smislu, dozvolite da pomenem, među ostalim, i inicijalnu ideju tadašnjeg predsednika Saveta ministara Francuske Rene Plevena sa početka 50 godina prošlog veka, koja je dovela do pregovora o sporazumu o Evropskoj odbrambenoj zajednici, koji nije na kraju ratifikovan, i to upravo od Francuske, kao i ideje tadašnjeg francuskog premijera Žipea, sredinom 90-tih godina prošlog veka ili slične ideje koju je na početku mandata predsednika Evropske komisije izrekao Žan Klod Junker.
Dakle, dva najviša zvaničnika Francuske i Nemačke su izašla sa generalnom idejom, ali bez konkretnih detalja koji bi bili ključni za razumevanje ove najave, kao i za dalji proces razmatranja ovog pitanja u strukturama Evropske unije. Iz tih razloga nije moguće u ovom trenutku reći kakav bio mogao biti odnos ove ideje prema pojmu vojne neutralnosti i nesvrstanosti. U svakom slučaju, Srbija bi mogla da zauzme neki decidniji stav, ukoliko ova incijativa dobije konkretne obrise, a pre svega kada se o tome i konkretnim rešenjima povode formalna debata u EU institucijama.
Zajednički imenitelj je sigurno jačanje evropskih odbrambenih kapaciteta u aktulenom međunarodnom trenutku, što je prepoznato i na nivou EU, posebno krajem 2016. kada je usvojen je ambiciozni paket – „Paket odbrane“, koga čine tri međusobno povezana elementa: Plan implementacije u oblasti bezbednosti i odbrane; Evropski akcioni plan odbrane i Jačanje saradnje EU-NATO.
Takođe, imajući sve to u vidu, ovaj predlog, u očekivanju dodatnih detalja, treba posmatrati sa više aspekata: sposobnosti EU da snažnije doprinese svojoj odbrani, odnosa prema NATO, kao sistemu kolektivne bezbednosti, čiji su članovi većina zemalja u EU, koordinacije aktivnosti i dogovora o načinu izgradnji kapaciteta, kao i niza drugih konkretnih pitanja, koji bi se odnosila na komandnu strukturu, način nacionalnih doprinosa država članica, način donošenja političkih odluka o upotrebi ovih snaga, što sve za sada nema konkretnog odgovora.
Vreme će pokazati u kom pravcu će dalje evoluirati sadašnji koncept Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike po kome EU preduzima vojne operacije i civilne misije u slučajevima održanja mira, prevencije konflikata i jačanje međunarodne bezbednosti, s tim da kroz Paket odbrane i konkretne aktivnosti poput Koordinisanog godišnjeg pregleda u oblasti odbrane, Stalne strukturne saradnje i drugih jača opredeljenje za snažnijom integracijom u ovoj oblasti.