fbpx
European Western Balkans
Image default
Intervjui Izdvojeno

[EWB Intervju] Džozef: Neuspeh sporazuma Srbije i Kosova bio bi neuspeh i za Brisel i Vašington

Beograd i Priština su u proteklih mesec dana prvo prihvatili plan EU u Briselu, a zatim su 18. marta dogovorili Aneks koji se odnosi na njegovu implementaciju. Evropski zvaničnici pozdravili su sporazum kao istorijski korak napred, a sada su sve oči uprte u njegovu implementaciju.

O aktuelnim odnosima Beograda i Prištine, sprovođenju dogovorenih obaveza i ulozi SAD i EU u tom procesu, razgovarali smo sa Edvardom P. Džozefom, profesorom Univerziteta za napredne međunarodne studije Džons Hopkins. Džozef ima 12 godina iskustva na Balkanu, uključujući i funkciju zamenika šefa Misije OEBS-a na Kosovu.

European Western Balkans: Kakvo je vaše mišljenje o nedavnim dešavanjima u dijalogu Beograda i Prištine? Smatrate li da su sporazumi iz Brisela i Ohrida korak u pravom smeru?

Edvard P. Džozef: Najnovija dešavanja u Briselu – sastanci sa pregovaračima Petrom Petkovićem i Besnikom Bisljimijem – mogu, nadamo se, ukazati na to da situacija nije tako mračna kao što se čini. U izveštajima se navodi da postoji usaglašena deklaracija o nestalim licima, kao i početni napredak u oblasti samouprave to jest dugo traženoj i dogovorenoj Zajednici opština sa srpskom većinom.

Moramo imati na umu kontekst ovog sporazuma. Strane nisu mogle da se dogovore oko ključnih detalja kao što je redosled njihovih koraka. U Ohridu 18. marta, EU i SAD su mogle da kažu „imamo još posla“, kao što su to uradile i 27. februara u Briselu. Umesto toga, izjavile su da su osnovni sporazum i Aneks usaglašeni i pravno obavezujući, uprkos nejasnoćama i prazninama.

EU je ovlašćena da donese takvu procenu, po ovlašćenju UN, što je podržala i Srbija. Briselsko-Ohridski sporazum, za razliku od Vašingtonskog sporazuma koji je sklopljen uz Trampovo posredovanje, je koherentan tekst osmišljen da pomeri odnose „ka normalizaciji“, a ne samo spisak projekata i obaveza. Dakle, istina je da postoji Sporazum.

Ali poteškoće u „sklapanju dogovora“ i negativni pristup posle toga su veoma problematični. To nije stav koji su Atina i Skoplje zauzeli posle Prespanskog sporazuma. Trebalo je da vidimo gestove dobre volje, kao što su povratak Srba u kosovske institucije i učestvovanje svih stranaka na lokalnim izborima, a ne paljenje automobila sa registarskim tablicama – propraćeno pozitivnom retorikom iz Prištine.

To je trebalo da bude posebno imperativ za Beograd, jer je Priština ta koja ima prvu veliku obavezu, stvaranje Zajednice srpskih opština. Zamislite da je Vučić odmah rekao „Ohrabrujem kosovske Srbe da se ponovo priključe kosovskim institucijama i ohrabrujem sve stranke da učestvuju na lokalnim izborima. Naravno, ako se ne ispune obaveze iz Briselsko-Ohridskog sporazuma, onda će se ta saradnja preispitati.”

To bi bio stav poput Ciprasa i Zaeva – istinski korak ka implementaciji, koji bi oklevanje ili kritiku Kurtija učinio očigledno neprihvatljivom.

Lideri EU i SAD pohvalili su Vučića i Kurtija za „političku hrabrost“. Ali ni jedan ni drugi to ne pokazuju na način na koji su Cipras i Zaev radili, na izuzetno teškim i nepopularnim obavezama.

EWB: Šta bi EU i SAD trebalo da urade kako bi osigurale da se sporazumi zaista sprovode, imajući u vidu prethodne probleme u implementaciji u okviru dijaloga posredovanog od strane EU?

EPJ: Kao što sam napisao u svom članku za Foreign Policy, EU i SAD imaju svoje obaveze da omoguće da ovaj sporazum funkcioniše. Brisel i Vašington više ne mogu da se oslanjaju na svoju omiljenu frazu kada je u pitanju dijalog, „to je na pregovaračkim stranama“.

Ta fraza više nije tačna, prvo, zato što su EU i SAD izabrale da proglase da postoji zadovoljavajući sporazum i odbacile potrebu za još jednom rundom pregovora.

Drugo, uslove „Predloga EU“ je izradila i promovisala EU sa SAD, uz pretnje posledicama zbog neslaganja. To je izvan uloge „posrednika“, kako EU voli sebe da naziva, ili „podržavaoca“, kako SAD vole da sebe nazivaju. EU i SAD su suvlasnici ovog sporazuma. Zaista, sama EU ima nekoliko kritičnih i eksplicitnih obaveza prema Sporazumu.

Imam dugo iskustvo u regionu, ne samo kao analitičar, već i kao zvaničnik – radeći sa stranama na pregovorima i implementaciji teško postignutih sporazuma. Imperativ je da EU i SAD usvoje drugačiji način razmišljanja, kao suvlasnici ovog sporazuma.

Kredibilitet EU i SAD je na kocki u trenutku kada su Rusija i Kina udružene, uključujući i pitanje Kosova. Ako sporazum propadne, to će biti neuspeh ne samo Beograda i Prištine, već i Brisela i Vašingtona.

EWB: Neki analitičari tvrde da trenutna politička situacija u Srbiji i na Kosovu ne doprinosi postizanju trajnog sporazuma. Kakav je Vaš stav o tome i šta mislite da treba da se desi da bi se stvorili uslovi za uspešnu normalizaciju odnosa?

EPJ: Mislim da je očigledno da treba da se kaže da politička situacija nije pogodna za postizanje trajnog sporazuma. To nije poenta. Poenta je u tome da postoji sporazum – sa potencijalnim koristima i rizicima – i da bi fokus trebalo da bude na tome kako ga primeniti.

Jedna od prepreka je ovo pitanje da li uopšte postoji sporazum i, ako postoji, da li je „pravno obavezujući“. U svom prethodno pomenutom članku u Foreign Policy, preporučujem da EU stavi tačku na ovo pitanje tako što će odmah registrovati sporazum u Sekretarijatu UN – kao što UN podstiču za sve međunarodne sporazume.

Nema razloga da se bilo koja strana, pa ni Srbija, protivi tome. Uostalom, Srbija je pokrenula ceo proces u Generalnoj skupštini UN koji je doveo do mandata EU nad dijalogom. Dakle, EU  jednostavno prati ovaj proces koji je promovisao Beograd.

Registrovanje bi pokazala svima, uključujući Rusiju i Kinu, da je EU, koju podržavaju SAD, ozbiljna po pitanju ovog sporazuma, uprkos prazninama i nejasnoćama u određenim odredbama.

EWB: Verujete li da bi Briselski i Ohridski sporazum mogli da promene ili omekšaju stav zemalja članica EU koje ne priznaju Kosovo, s obzirom da je to neophodno da bi se Kosovo pomerilo na putu ka EU?

EPJ: Ovo je svakako nada, baš kao što je izjavio niko drugi do američki državni sekretar Entoni Blinken na zvaničnom saslušanju u Senatu. Važno je napomenuti da ga je o tome direktno pitala senatorka Džin Šahin, istaknuti poznavalac balkanskih pitanja u Vašingtonu.

Posebno mi je drago što ovo vidim, jer od maja 2021. pišem o centralnoj poziciji nepriznavača u čitavoj borbi na Balkanu. Svi koji žele da se Srbija vrati na demokratski put treba da se nadaju da će, počevši od Grčke, nepriznavači promeniti stav o Kosovu.

Kao što sam napisao u svom članku SAIS Review u februaru, ovo će promeniti stratešku kalkulaciju Beograda, što će dovesti do potpunog opredeljenja za pristupanje EU i NATO.

EWB: U svom članku u SAIS Review naveli ste da bi ukrajinsko priznanje Kosova moglo da podstakne pet država članica EU da preispitaju svoj stav. Zašto verujete da bi priznanje od strane Ukrajine imalo ovakav efekat, i da li vidite potencijalne rizike za Ukrajinu u preduzimanju ovog koraka?

EPJ: Na ideju da Ukrajina prizna Kosovo došao sam razmišljajući o stavu nepriznavača poput Španije. U osnovi, stav je zasnovan na strahu: „ako priznamo Kosovo, onda ćemo stvoriti presedan za Kataloniju.“ U stvari, presedan već postoji.

Ali ne vidimo “zarazno” širenje ovog presedana na koje je upozorio bivši ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić kada je predložio da Generalna skupština UN zatraži mišljenje od Međunarodnog suda pravde o nezavisnosti Kosova.

Vladi Srbije se nije dopao odgovor koji je dobila, ali “Jeremićevo proročanstvo” nije bilo istinito. Ni nezavisnost Kosova ni savetodavno mišljenje Suda o tome nisu doveli do bilo kakve “zaraze”. Zaista, dva suseda sa etničkim albanskim stanovništvom – Severna Makedonija i Crna Gora – priznale su Kosovo. Ako bi bilo koja zemlja videla “zarazu”, to bi bile one. Ipak, umesto stvaranja „velike Albanije“, nezavisnost Kosova nije podstakla separatizam.

Srbija kaže da je mišljenje Suda „usko“ jer se bavi samo nezavisnošću, a ne suverenitetom Kosova. Ipak, Beograd je odbio da ovo tumačenje ponovo iznese pred Sud. Zašto Srbija ne osporava državnost Kosova ako zaista veruje da postoji kršenje međunarodnog prava? Možda je to zato što će Beograd morati da se pozabavi činjenicama – uključujući ukidanje autonomije Kosova i represiju iz Beograda – a ne samo teorijsko-pravnom pozicijom. Predsednik Vučić je veoma dobro upoznat sa ovim činjenicama.

Španija i drugi nepriznavači su izbegli da sagledaju činjenice – koje su bile baza za nezavisnost Kosova – zbog ovih sumnjivih pravnih tvrdnji i strahova koji su u njihovoj osnovi.

Ali nema zemlje u Evropi koja se suočava sa većim pretnjama svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu od Ukrajine. Poput Španije i drugih zemalja nepriznavača, Ukrajina se plaši da će stvoriti „presedan“ nad Krimom ili drugim teritorijama koje je anektirala Rusija.

Ali šta je osnova za ovaj strah? Ako Ukrajina prizna Kosovo, da li će Rusija ponovo pripojiti Krim ili Donbas – drugi put? Hoće li Međunarodni sud pravde presuditi da Rusija ima pravo da pripoji Krim jer je Ukrajina priznala Kosovo?

Ovi strahovi su apsurdni – i obični Ukrajinci to razumeju, prema rečima Aleksija Gončarenka, istaknutog ukrajinskog poslanika koji poziva da njegova zemlja prizna Kosovo.

Ako Kijev prizna Prištinu, onda će Madrid i druge zemlje morati svašta da objasne. Da li je Barselona strašnija pretnja od Moskve? Koliko nuklearnog oružja imaju u Kataloniji?

Drugim rečima, ukrajinsko priznanje Kosova otvoriće put za racionalnije ispitivanje španske, ali i drugih pozicija o Kosovu. To je hitno za Španiju da uradi, jer je Rusija zemlja koja zapravo promoviše secesiju Katalonije i, prema izveštajima, čak i sponzoriše napade pismo bombama na najviše španske zvaničnike.

Jedinstvo između četiri članice NATO-a koje su nepriznavači, dovešće do kraja sukob između Srbije i Kosova – što će okončati svaki pravni ili drugi hipotetički problem u vezi sa slučajem Kosova. Ukrajina može biti katalizator za jedinstven stav o Kosovu širom NATO-a, a kasnije i EU. Srbija i Kosovo će zaista normalizovati odnose…i ljudi širom Balkana će postići davno zakasnelu normalnost dok se obe ove zemlje kreću ka EU i NATO-u.

Zašto bi Ukrajina priznala Kosovo? Zato što bi priznanje od strane Kijeva konačno ujedinilo NATO po tom pitanju, okončavajući Putinovu sposobnost da to pitanje iskoristi. Umesto da omogućava Rusiji i Srbiji da tvrde kako je nezavisnost Kosova dokaz njihove viktimizacije od strane Zapada, Ukrajina bi afirmisala suprotno: da se etno-nacionalni sporovi moraju rešavati demokratskim sredstvima, a ne agresijom, jednostranim ukidanjem autonomije, represijom, masovnim proterivanjem i drugim nasilnim sredstvima.

Povezani članci

Može li Srbija da uskladi zakonodavstvo sa EU do kraja 2021. godine?

Marija Stojanović

Naoružavanje i vojna neutralnost: Kuda ide odbrambena politika Srbije?

Jovana Georgievski

Fon Kramon: Povećana izlaznost pozitivna, ali izbori ipak nisu bili ni slobodni ni fer

EWB