Intervju sa Branimirom Filipovićem, vršiocem dužnosti pomoćnika ministra spoljnih poslova Republike Srbije, zaduženim za bezbednosna pitanja. Sa gospodinom Filipovićem smo razgovarali o spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, saradnji sa NATO i revizijom IPAP sporazuma sa Alijansom.
European Western Balkans: Trenutno se vojna neutralnost Srbije definiše kroz rezoluciju Narodne skupštine iz 2007, koja pravno nije obavezujuća. Da li se očekuje jasnije definisanje vojne neutralnosti kroz promenu ustava ili usvajanje nove strategije spoljne politike?
Branimir Filipović: Pomenuta rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije predstavlja političko-pravni osnov za našu politiku vojne neutralnosti, pošto je doneta od strane predstavničkog tela i do sada ona nije menjana.
Istovremeno, želeo bih da naglasim da je politika vojne neutralnosti, odnosno odsustvo namere da Srbija pristupi postojećim vojnim savezima, što je i predviđeno u Rezoluciji NS Republike Srbije, aktuelna u više saziva vlade Srbije, koja je po Ustavu nadležna za utvrđivanje i vođenje unutrašnje i spoljne politike. U stručnoj javnosti postoje podeljena mišljenja o tome u kojoj meri je rezolucija pravno obavezujuća, a istovremeno u akademskim raspravama prisutne su određene razlike u poimanju terminologije koja se tiče koncepta neutralnosti.
Međutim, ono što mislim da je najvažnije jeste da je nesporna činjenica da je politika vojne neutralnosti sastavni deo aktuelne spoljne politike Srbije, da se jasno izražavala u programima vlada, kao i da su naši najviši zvaničnici u više prilika svojim izjavama potvrđivali da se ova politika sprovodi i da Srbija ostaje privržena ovom opredeljenju. Pored toga, na međunarodnoj sceni od stranih partnera jasno je istaknuto da se takva politika Srbija poštuje i da ona nije prepreka međusobnoj saradnji.
Sa naše strane se uvek jasno ističe da saradnja Srbije sa NATO nije na štetu naše saradnje sa drugim međunarodnim partnerima i obrnuto i da Srbija u svom spoljnopolitičkom nastupu polazi od sopstvenih interesa i ciljeva, kao suverena i nezavisna zemlja.
Na pitanje da li se planira definisanje vojne neutralnosti tokom promene Ustava, ne mogu da odgovorim, s obzirom da je to političko pitanje i zavisi od političkog opredeljenja koje će se ustavne norme menjati, odnosno dopunjavati. Iznosim kao lični stav da pitanje vojne neutralnosti ne mora biti isključivo ustavna kategorija, što pokazuju primeri drugih zemalja.
Kada se radi o strategiji spoljne politike, želim da napomenem da formalno dokument sa tim naslovom nije donošen, ali to ne znači da strategija spoljne politike nije uspostavljena kroz druge dokumente, poput Strategije nacionalne bezbednosti, druge strateške dokumente, ali i druge akte kojima se utvrđuje i vodi spoljna i odbrambena politika. U svetu je inače česta praksa da se kroz Strategiju nacionalne bezbednosti, kao njen sastavni deo, definišu i spoljnopolitiočki prioriteti, odnosno strategija spoljnopolitičkog delovanja. Kod nas je u toku je proces razmatranja inoviranja ovih strateških dokumenata.
EWB: Često se govori o potrebi za usvajanjem nove strategije kako bi bili bolje definisani spoljnopolitički ciljevi i položaj Srbije. Da li mislite da je to nešto što je Srbiji potrebno u ovom trenutku?
BF: Kako sam rekao, u postojećim strateškim dokumentima, poput Strategije nacionalne bezbednosti, su definisani spoljnopolitički ciljevi, a ovi ciljevi su definisani i u programima utvrđivanja i vođenja spoljne politike koje su na početku mandata prezentirale dosadašnje vlade. Takođe, kroz zakonodavnu delatnost Narodne skupštine, a to mislim na postupke ratifikacije međunarodnih ugovora, takođe se izražavaju spoljnopolitička opredeljenja, kao i kroz druge akte izvršne vlasti.
Mislim da u sadašnjem trenutku postoje jasno definisani spoljnopolitički ciljevi, kao i način spoljnopolitičkog delovanja. U formalnom smislu nemamo spoljnopolitičku strategiju, kao dokument sa takvim nazivom, ali ona postoji u materijalnom smislu kroz sve akte koje sam pomenuo. U tom smislu, sadašnji način spoljnopolitičkog delovanja je u funkciji ostvarivanja glavnih spoljnopolitičkih ciljeva, obezbeđuje zaštitu vitalnih interesa Republike Srbije i pozicionira Srbiju na međunarodnom planu kao odgovornog i predvidivog partnera u međunarodnoj saradnji u raznim oblastima.
U poslednje vreme je došlo do jačanja spoljnopolitičke pozicije Srbije, što je sigurno jedan od jasnih pokazatelja svrsishodnog spoljnopolitičkog delovanja u regionu, u Evropi, ali i na globalnom planu. Kroz donošenje novih strateških dokumenata u oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane, spoljnopolitički prioriteti će sigurno imati svoje mesto.
EWB: Na Petoj Beogradskoj NATO nedelji najavili ste da se priprema novi IPAP sporazum sa NATO. Da li i u kojoj meri se očekuje revizija, odnosno da li će se menjati prioriteti saradnje Srbije i NATO?
BF: Radi preciznosti želeo bih da napomenem da IPAP (Individualni akcioni plan partnerstva) nije međunarodni sporazum, ne samo kada se radi o Srbiji, već i kada su u pitanju slični dokumenti sa drugim partnerskim državama. IPAP je, kako mu samo ime kaže, Akcioni plan, spisak aktivnosti koje će dve strane sprovoditi u određenom vremenskom periodu, pre svega država partner, a koji je koncipiran imajući u vidu prioritete partnerske države, u ovom slučaju Srbije.
Ovakav dokument se usvaja uz određenu proceduru, od strane nadležnih organa države partnera i Severnoatalanskog saveta, a predstavlja izražavanje političke volje na koji način i prioriteno u kojim oblastima će se ostvarivati partnerska saradnja. Kao što se Program Partnerstvo za mir zasniva na načelima dobrovoljnosti, transparentnosti i fleksibilnosti, uz principe sveobuhvatnosti i samoopredeljenja – što znači da partnerska država odabira aktivnosti i programe za koje ima poseban interes u skladu sa svojim ciljevima – tako i IPAP dosledno sadrži ove principe, kao formalno najviši mehanizam partnerske saradnje za državu partnera koja nema nameru da pristupi Alijansi. Naravno, svaki IPAP u određenom vremenskom periodu je dokument sa konkretnom sadržinom kojom se oblikuje partnerska saradnja, tako da intenzitet i oblasti te saradnje mogu da se razlikuju u zavisnosti koji su prioriteti države partnera u tom vremenskom periodu aktuelni.
U toku je priprema novog IPAP. Prvi IPAP je bio donet za period 2015 -2016, s tim što je naknadno dogovoreno sa Sekretarijatom NATO da se njegova primena nastavi do kraja 2017. Nacrt novog IPAP je već pripremljen, nadležne institucije su dale svoje predloge na ovaj tekst , te se sada on neformalno usaglašava sa NATO. Nakon toga, očekujemo da se pristupi formalnom usvajanju ovog dokumenta, koji će doneti Vlada Republike Srbije i Severnoatlantski savet, kao što je to bio slučaj i sa prvim ciklusom IPAP.
Ne očekujemo suštinske izmene postojećeg IPAP. Ostaju postojeća četiri poglavlja, što znači da se uglavnom neće menjati prioriteti partnerske saradnje Srbije i NATO. Naravno, izostavljene su aktivnosti i ciljevi koji su već ostvareni, kao i neki koje je vreme prevazišlo, a novi IPAP će biti dopunjen novinama, npr. u oblasti odbrane, saradnje u okviru Programa nauka za mir i bezbednost, sajbera i dr, što je rezultat procene sa naše strane u kojim oblastima se saradnja može dodatno intenzivirati. Naravno, i ovaj dokument ima za polazište politiku vojne neutralnosti Srbije.
EWB: Da li postoje oblasti saradnje Srbije i NATO o okviru aktuelnog IPAP sporazuma koje vidite kao visoko kvalitetne, a da se o njima se ne govori mnogo u javnosti?
BF: Kada se pominje saradnja Srbije i NATO kroz Program Partnerstvo za mir, većina medija i najveći deo javnosti misli da se tu radi o vojnoj saradnji. Međutim, ta saradnja je mnogo šira i obuhvata oblasti ne vojne, odnosno civilne saradnje. Tu prevenstveno mislim na učešće Srbije u programu „Nauka za mir i bezbednost“ kroz koji je do sada realizovano više od 20 projekata, što je posebno istakla predsednica Vlade Ana Brnabić na nedavno održanom Beogradskom bezbednosnom forumu.
Podsećam na njene reči da se time dobija dodatni impuls ekonomskom razvoju Srbije, jer, između ostalog, naučnici iz Srbije dobijaju uslove da ostanu u svojoj zemlji i tu rade na naučnim projektima. Istovremeno, kroz ove projekte oni se promovišu među svojom strukom na međunarodnom planu i otvaraju im se šire mogućnosti za naučno istraživački rad.
Istovremeno, u oblasti vojne saradnje prisutan je visok stepen ispunjenosti ciljeva, s tim da želim da naglasim da se ova saradnja u kontinuitetu odvija od 2007. godine, da su veoma važni programi izgradnja integriteta, programi reformi bezbednosnog i odbrambenog sektora, postizanje interoperabilnosti, što je značajno za naše učešće u multinacionalnim misijama i operacijama, poverilački fondovi i dr.
Takođe, želim da napomenem i saradnju u oblasti vanrednih situacija (kao deo ne vojne saradnje), od koje i NATO i Srbija imaju zajedničku korist. Dokaz kvaliteta takve saradnje je i činjenica da će Srbija 2018. prvi put biti domaćin terenske simulacione vežbe u oblasti vanrednih situacija u zajedničkoj organizaciji sa NATO Evroatlanskim centrom za odgovor u slučaju katastrofa (EADRCC). Srbija je veoma uspešno učestvovala u sličnim vežbama koje su 2016. godine održane u Crnoj Gori, a 2017. godine u Bosni i Hercegovini.
Izuzetno važan deo saradnje koja se ostvaruje, a nije reč o konkretnom programu u određenoj oblasti, predstavlja politički dijalog na najvišem, ali i drugim nivoima. On je prethodne dve godine, od posete generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga Beogradu novembra 2015, preko poseta tadašnjeg predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića sedištu NATO novembra 2016, do nedavne posete predsednika Republike Aleksandra Vučića sedištu NATO novembra 2017, institucionalizovan, pored susreta na najvišem nivou i na marginama brojnih međunarodnih skupova, ali i susreta na drugim nivoima.
Razvijeni politički dijalog, što je za našu stranu bitno kako bismo na najbolji način mogli da prezentiramo naše spoljnopolitičke prioritete sa zvaničnicima i u forumima NATO, predstavlja dobru osnovu i za razvoj konkretne saradnje. Istovremeno, konkretna saradnja u različitim oblastima sa svoje strane doprinosi da politički dijalog bude intenzivan i uspešan.
Svemu tome dodao bih za nas veoma značajan aspekt saradnje koji se odnosi na Kosovo i Metohiju gde je raspoređena Misija KFOR pod mandatom Ujedinjenih nacija. Mandat ove misije je utvrđen Rezolucijom Saveza bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, a Srbija ostvaruje saradnju u skladu sa tom rezolucijom i Vojnotehničkim (Kumanovskim) sporazumom.
EWB: Koje oblasti u okviru IPAP nisu ispunile očekivanja i koje su prepreke za njihovo ispunjenje?
BF: Analiza implementacije IPAP, koju smo sproveli 2016. pokazala je da, od ukupno 215 planiranih aktivnosti, u predviđenom roku nije realizovano samo 3%. Kada se radi o ostalim aktivnostima najveći deo je realizovan, a deo su aktivnosti koje se uspešno odvijaju, ali se radi o dugoročnim procesima i ciljevima koji, zbog svoje prirode, nisu ni mogli biti okončani u prethodnom periodu. Nisu realizovani pojedini ciljevi od kojih se iz raznih razloga odustalo (primer Južni tok). Rezultati su više nego ohrabrujući, jer se, polazeći od iskustava drugih zemalja, moglo očekivati da procenat nerealizovanih aktivnosti bude veći od pomenutih 3%.
Primena IPAP je veoma pozitivno ocenjena i od strane Sekretarijata NATO i država članica, uz naglašavanje da je u njemu prepoznat izuzetan napredak u razvoju partnerskih odnosa Srbije i NATO.
Oblast javne diplomatije je identifikovana kao „najslabija karika“, uz ocenu da je potrebno dodatno angažovanje i naše i NATO strane na planu boljeg informisanja javnosti o dometima međusobne saradnje. U tom kontekstu, pripremili smo nacrt Strateških smernica za informisanje javnosti o procesu saradnje Srbije i NATO kroz program Partnerstvo za mir, koji će uskoro biti upućen na usvajanje Vladi Srbije.
Kada se radi o javnoj diplomatiji, a u pitanju je odnos Republike Srbije prema NATO, naša strana ima jasno opredeljenje da objektivno, blagovremeno i jasno predoči javnosti šta je suština saradnje Srbije sa NATO kroz PzM, do kojih se rezultata došlo i kakav je naš interes u toj saradnji. Dakle, ne radi se o promovisanju NATO, jer to nije naš zadatak, niti NATO od nas to očekuje, već o jednoj odgovornoj aktivnosti, gde će se važna sfera spoljne politike predstaviti na najbolji mogući način javnosti, a glavni kriterijum takvog predstavljanja jesu istina i činjenice.
Svi smo svesni da su opterećenja iz prošlosti i dalje prisutna, a pre svega to je bombardovanje tadašnje SRJ bez ovlašćenja SBUN od strane pojedinih NATO država, a na osnovu odluke koje je doneo NATO, kao i to da je većina zemalja NATO priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Važno je napomenuti da to nisu učinile sve članice Alijanse, što je za našu stranu veoma važno i obezbeđuje statusnu neutralnost NATO kada se radi o Kosovu i Metohiji.