Intervju sa Bojanom Glavaševićem, potpredsednikom Odbora za evropske poslove Hrvatskog sabora i poslanikom Socijaldemokratske partije Hrvatske (SDP). Glavašević je bivši šef kabineta i pomoćnik ministra branitelja u vladi Zorana Milanovića. Dobitnik je mirovne nagrade “Krunoslav Sukić” 2014. godine zbog “višegodišnjeg doprinosa u izgradnji tolerantnog i miroljubivog društva u Republici Hrvatskoj.”
European Western Balkans: Šta vidite kao najveće beneficije ulaska Hrvatske u Evropsku uniju i koji su, trenutno, najveći izazovi za Hrvatsku što se tiče daljih integracija u različite strukture Unije, misleći pre svega na Evrozonu ili neko potencijalno produbljivanje integracija u EU?
Bojan Glavašević: Benefita je svakako jako puno. Ako gledamo hronološki, mislim da je sam pretpristupni proces doneo mnoge benefite za Hrvatsku. Dakle, koliko god da je taj proces bio mučan i koliko god da je bilo teško, Hrvatska je, kroz pretpristupne pregovore, uklađivanjem sa pravnim tekovinama Evropske unije postala bolje i pravednije mesto za život. Mi smo u tom periodu zaista „doterali“ naše pravosuđe i vladavinu prava, i uveli smo jedan bolji sistem onoga što se naziva „checks and balances“.
Tu su, takođe, bili pretpristupni fondovi, koji su omogućili da u infrastrkturnom delu napravimo zaista sjanje stvari za neke delove Hrvatske koji su bili manje razvijeni, a kada smo postali članica EU, sredstva koja su nam bila dostupna su se uvećala. Naravno, udeo imaju i akademska mobilnost i sloboda kretanja, koje su imanentne Evropskoj uniji.
Zaista, benefita je jako puno i mislim da, ako govorimo o izazovima, pravi izazov za zemlje poput Hrvatske jeste to što su nove u demokratiji. Lično vidim veliku razliku u tome koje zemlje već šezdeset godina imaju pravu demokratiju, i nas koji, zapravo, nismo imali demokratiju nakon Drugog svetskog rata i da je to ostavilo svoj trag.
Dalje, došlo je do promene u paradigmi, od Evropske unije kao nekakvog elementa spoljne politike do razmišljanja o Evropskoj uniji kao nečemu čega smo i mi deo. Dakle, evropska politika i evropski nivo je nivo iznad nacionalnog, ali nije više spoljni. Usvajanje tog načina razmišljanja, te nadnacionalne svesti da smo deo Unije, koja, ako jednog dana bude federalna, ja ću biti zadovoljan, jer mislim da će dublja integracija u Evropi biti odlična stvar. Ali razlika u razmišljanju i način na koji se to odražava na participaciju u Uniji je, prema mom mišljenju, veliki izazov.
EWB: Često se govori o važnoj ulozi koje države susedi zemalja Zapadnog Balkana mogu imati u smislu korišćenja evropskih integracija pomenutih zemalja da bi rešile neke svoje bilateralne sporove. Imali smo slučaj slovenačkog blokiranja Hrvatske, imali smo prošle godine hrvatsko blokiranje Srbije, i tu je veliki broj tema koje mogu doći na dnevni red. Hrvatska ima otvorena bilaterana pitanja i sa Srbijom i sa BiH, kada govorimo o zemljama koje teže članstvu u EU. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi s tim? Da li je to ozbiljna pretnja i da li je to nešto što je uopšte legitimno koristiti?
BG: Prvo i osnovno što treba reći jeste da je strateški interes Hrvatske da okolne zemlje što pre uđu u Evropsku uniju. To se odnosi i na BiH i na Srbiju. Naravno, kao što sam rekao, sam pretpristupni proces ima svoje benefite. Evropska unija ima vrlo visoke standarde demokratije, vladavine prava, slobode medija, i kada bude vreme da se o tome razgovara, recimo kroz poglavlje 23, i sa Bosnom i Hercegovinom i sa Srbijom, Hrvatska sigurno neće koristiti bilateralna otvorena pitanja kao polugu u pretpristupnom procesu ovih zemalja.
Ono što jeste činjenica je da je dobar deo onoga što jesu bilateralna pitanja Hrvatske i Srbije, ako govorimo o nestalim osobama, o zabrinutosti koju Hrvatska može imati kada je u pitanju Srbija oko slobode medija i vladavine prava, prava manjina, to su sve stvari koje će se rešavati u okviru pretpristupnih pregovora.
Mi smo se žalili kada je nas Slovenija blokirala zbog bilateralnih pitanja. Hrvatska sigurno neće nastupati na taj način, ali deo onoga što jesu bilateralna pitanja su, zapravo, pitanja koja će Srbija morati da reši, ne zbog nas, nego zbog sebe i svoje ambicije da bude deo Evropske unije.
Ja zaista mislim da je strateški interes Republike Hrvatske da okolne zemlje što pre uđu u EU i, na kraju krajeva, Hrvatska se sve vreme postavljala vrlo partnerski, počev od toga da smo kompletnu dokumentaciju iz pretpristupnih pregovora ustupili Srbiji. Dakle, Hrvatska je uvek bila tu za okolne zemlje, bez obzira na činjenicu da su naši odnosi povremeno vrlo nategnuti. Recimo, mislim da je odnos sa Srbijom na najnižoj tački u poslednjoj deceniji i na jednoj od najnižih tačaka nakon rata. Isto tako verujem da postoji puno prostora za napredak i naš bilateralni odnos neće uticati na našu volju da realizujemo naš strateški interes i pomognemo okolnim zemljama da što pre uđu u Evropsku uniju. Recimo, granica na Dunavu neće biti nešto zbog čega ćemo blokirati Srbiju.
EWB: Da li mislite da ova hrvatska vlada, koja deli ideološku afilijaciju sa centralnom vlasti i u Bosni i Hercegovini i Srbiji, pruža dovoljno podrške ovim državama u procesu pristupanja?
BG: Ja bih ocenio HDZ-ovu politiku prema BiH kao ne osobito dobru, zato što politika HDZ prema BiH je isključivo politika prema hrvatskoj komponenti, a ne prema BiH kao celovitoj državi. To je moja zamerka. Mislim da bi bilo mnogo bolje za BiH kada bi Hrvatska imala jedan drugačiji pristup prema ovoj zemlji. S druge strane, iako to nije opravdanje, činjenica je da Srbija na vrlo sličan način pristupa prema Republici Srpskoj. Mislim da bi kompletan region trebalo da promeni pristup prema BiH kako bi stvari u Bosni i Hercegovini bile bolje.
Ovaj deo što se tiče učešća SNS-a u Evropskoj narodnoj partiji (EPP) i hrvatske podrške tome, mislim da je to samo ilustracija onoga što sam ranije rekao, da Hrvatska i HDZ neće koristiti bilateralne nesporazume za blokiranje napretka Srbije i nekih drugih zemalja ka Evropskoj uniji.
EWB: Ako govorimo o pomirenju i procesu pomirenja koji je bio na vrhuncu, bar kada je reč o Srbiji i Hrvatskoj, u vreme predsednika Josipovića i predsednika Tadića, čini se da je taj proces nekako krenuo unazad i da je sve ono što je postignuto u poslednjih dvadeset godina nekako ugroženo, što medijskim naslovima, što nastupima nekih političara u javnom prostoru. Kako vi vidite stanje procesa pomirenja, da li je ono ugroženo do te mere, ili je u pitanju neka privremena kriza koja će se prevazići?
BG: Pitanje je kako definišemo pomirenje. Dakle, turisti iz Srbije najnormalnije letuju na Jadranu, uz periodične incidente, ali na koje reakcije hrvatske policije i pravosuđa budu vrlo promptne. S druge strane, dosta je mojih prijatelja bilo sad na koncertu Nika Kejva u Beogradu i nije im prvi put. Grabar Kitarović i Vučić su se sretali na mostu na Dunavu, a ona o njemu praktično govori kao o svom prijatelju.
Pomirenje se u ovom real-političkom smislu zapravo dogodilo još davnih dana, rekao bih. Ono što ostaje su otvorena pitanja. Recimo, Hrvatska i Srbija su neke stvari rešile mnogo bolje, barem privremeno, nego što su ih rešile Hrvatska i Slovenija. Dakle, mi sa Slovenijom još uvek imamo otvoreno pitanje granice na Jadranu i kopnene granice i tu već godinama imamo incidente. Sa druge strane, granica sa Srbijom na Dunavu je već godinama isključivo diplomatsko pitanje, a ne dnevno-političko.
Pravo otvoreno pitanje između Hrvatske i Srbije, po mom mišljenju, je pitanje nestalih osoba iz Domovinskog rata. Dakle, to je ono što je Hrvatskoj najbolnija tačka u odnosima sa Srbijom i ono gde je zapravo saradnja Srbije i Hrvatske za nas apsolutno nezadovoljavajuća, a to mogu reći iz perspektive osobe koja se bavila time kao pomoćnik ministra u Ministarstvu branitelja, koje je nadležno za nestale osobe. Saradnja postoji, ali smatramo da tu ima jako puno prostora za napredak.
Naravno, Srbija ima svoju interpretaciju toga. Ja sada govorim iz pozicije koju ja mogu zastupati. Postoje i stvari koje će Srbija zamerati Hrvatskoj, ali kažem, to su stvari koje se mogu rešavati bilateralno i koje će, jednom kad više ne budu potencijalan materijal za dnevno-političke obračune unutar Srbije i Hrvatske, otvoriti put za mnogo bolje međusobne odnose.
EWB: Često se govori u poslednje vreme o ruskom uticaju, kako na Zapadnom Balkanu i Istočnoj Evropi, tako i u ostatku Evrope, i skoro smo imali čak i pismo sedam članica EU o pretnji ruskog uticaja u Evropi, koje je potpisala i Hrvatska. Kako vi vidite uticaj Rusije ili opasnost uticaja Rusije konkretno u Hrvatskoj, ali i u širem regionu, imajući u vidu i posetu predsednice Grabar Kitarović Moskvi? Takođe se sve više govori o nekom ruskom uticaju na Hrvate u BiH.
BG: Mislim da zaista više nije sporna činjenica da ruski uticaj u regionu jača. Ovaj region je uvek bio zanimljiv geopolitički Rusiji, pa je i danas. Ali, povlačenjem američke politike iz regiona – naravno, ona se nije potpuno povukla – postoji volja Rusije da zauzme taj prostor.
Generalno, u Evropskoj uniji uticaj Rusije jača. U Hrvatskoj je on možda u ovom trenutku najeksponiraniji kroz pitanje Agrokora. Dakle, to je pitanje koje se odnosi po nekakvim procenama na 16% GDP-a Hrvatske i jedan od najvećih poverilaca su VTB i Sber banka, banke u vlasništvu ruske države. Samom činjenicom da su te ruska banke htele, a znamo kakva je upravnička struktura u tim bankama, da kreditiraju to preduzeće kada niko nije hteo, mislim da je savršeno jasno da neko ima računicu koja ne mora biti samo finansijska. U ovom trenutku je to veliko pitanje za nas, dakle, postoji objektivna opasnost da, na neki način, na ogroman procenat našeg GDP-a može uticati neka strana sila.
Ipak, ruski uticaj u Hrvatskoj je nešto manji i on postoji povezan sa nekim političkim opcijama. Recimo, Tomislav Karamarko, bivši predsednik HDZ-a, bio je u sukobu interesa i u toj priči je dosta bilo transparentno, između ostalog, i finansiranje iz Rusije.
U Srbiji je, naravno, taj uticaj snažniji, uz voljnu saradnju i činjenicu da tamo postoji mnogo snažnih ruskih kompanija, od Gasproma nadalje. Videli smo u Crnoj Gori kako taj ruski uticaj i pokušaj političke intervencije nije uspeo. Uticaj i dalje postoji, ali u dosta manjoj meri.
Što se tiče ove teze o vezanosti ruskog kapitala sa Hrvatima u BiH, najsnažnije političke opcije u BiH su, zapravo, vezane za HDZ. Ako je HDZ u Hrvatskoj, barem deo njega, bio na neki način vezan za ruski kapital, i to ova radikalnija struja unutar HDZ-a, vrlo je izvesno i verovatno da takva veza postoji i sa HDZ-om BiH. Mislim da borba protiv uticaja bilo koje strane sile koju ne smatramo saveznikom u regionu mora biti sveobuhvatna. Mora postojati konsenzus oko toga da se želi boriti protiv takve strane sile.