European Western Balkans imao je priliku da razgovara sa generalnom sekretarkom Evropskog pokreta u Srbiji, Suzanom Grubješić, na marginama konferencije „Nova strategija proširenja Evropske unije za Zapadni Balkan i EU susedi – Primer Rumunije“ koju je prošle nedelje organizovao Centar za spoljnu politiku u saradnji sa fondacijom Hans Zajdel u Srbiji.

European Western Balkans: U periodu od 2012. do 2014. bili ste potpredsednica Vlade zadužena za evropske integracije. Koji su tada bili najveći izazovi na putu Srbije ka Evropskoj uniji?

Suzana Grubješić: Tada su najveći izazovi bili da dobijemo datum za otvaranje pregovora i ja sam najveći deo svog vremena provela putujući po evropskim prestonicama, razgovarajući sa zvaničnicima i  ubeđujući ih da je Srbija zaslužila da dobije datum za otvaranje pregovora. A Srbija je potom i otvorila pregovore, nakon mog izlaska iz Vlade.

EWB: Koliko je Srbija napredovala na evropskom putu, ne samo u smislu usklađivanja sa pravnim tekovinama Unije, već i u vrednostima na kojima se EU zasniva?

SG: Kad poređamo godine onda dobijemo pravu sliku o procesu koji traje. Prošlo je 18 godina od početka primene politike stabilizacije i pridruživanja; 15 godina od samita u Solunu na kome je rečeno zemljama Zapadnog Balkana da će postati članice EU; 9 godina od aplikacije Srbije za članstvo u Uniji; 6 godina od dobijanja statusa kandidata i 4 godine od početka pregovora. Srbija 2000. godine i Srbija danas se razlikuju u svemu, to nije isto vreme. Razlikuje se i EU tada i sada. Na ozbiljnom ispitu su vrednosti na kojima EU počiva, pre svega vladavina prava i solidarnost.

EWB: Poslednjih nekoliko godina svedoci smo urušavanja vladavine prava, da li očekujete da se ta situacija promeni u narednom periodu?

SG: Jedan od boljih delova ove Strategije o proširenju je što identifikuje tri ključne slabosti zemalja u regionu. Na prvom mestu se nalazi vladavina prava, tu su elementi „zarobljene države“, kao i politizovano pravosuđe i pritisak na slobodu govora i medija. Mislim da ćemo Poglavlje 23 teško zatvoriti ukoliko ne promenimo stanje u oblasti vladavine prava. Druga stvar je to što ni jedna zemlja nije postala funkcionalna tržišna privreda, a to je još jedan od kriterijuma za prijem. Treći problem jesu nerešeni bilateralni sporovi koje EU ne želi da uveze.

EWB: Pomenuli ste ta ključna polja u strategiji koja treba da budu unapređena. Da li mislite da je kasno da ova vlast okrene novi list i da na čelu sa predsednikom Vučićem promeni odnos prema opoziciji, medijima i institucijama?

SG: Nama je kao društvu potreban dijalog na svim nivoima. Ne samo unutrašnji dijalog o Kosovu, već i o ostalim pitanjima. Ovde nema debate ni o jednoj temi. Kad ste poslednji put videli ili čuli dijalog o EU integracijama? Mi smo društvo bez debate i bez međusobnog razumevanja, i svi treba da doprinesemo da se ta debata otvori.

EWB: Kako vidite nastavak dijaloga Beograda i Prištine nakon ubistva Olivera Ivanovića s obzirom da je dijalog prekinut tog dana?

SG: Ovo ubistvo predstavlja jedan od mračnijih trenutaka u novijoj srpskoj političkoj istoriji. Uprkos tome dijalog sa vlastima u Priština treba nastaviti i treba ga voditi na najvišem nivou. Takođe, treba insistirati na sprovođenju svih delova Briselskog sporazuma, jer i dalje nije formirana Zajednica srpskih opština, a to je jedna od ključnih stvari koja Srbima na Kosovu garantuje bezbednost i opstanak. A tek na kraju dijaloga može da se postigne nešto što je EU definisala kao „pravno obavezujući opšti sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa sa Prištinom“.

EWB: Da li mislite da je realno da Srbija pristupi EU do tog okvirnog datuma 2025. godine? Da li sada najviše od srpske strane zavisi da li ćemo ispuniti taj ambiciozan plan?

SG: Nikada nije zavisilo najviše samo od nas, jer Srbija je uvek morala da rešava i ključna politička pitanja. To je prvo bila saradnja sa Hagom, a čim je taj problem rešen, na sto je stavljeno pitanje Kosova. Nadam se da ćemo sve to završiti do 2023. godine i da 2025. možemo da postanemo članica Unije. A u kakvu ćemo Uniju ući, ostaje da se vidi nakon najavljenih reformi.

EWB: Kakve bi posledice ulazak Srbije i Crne Gore pre ostalih država Zapadnog Balkana mogao imati na odnose u region?

SG: Nadam se da će Srbija i Crna Gora koje su najviše odmakle u procesu pristupanja pomoći ostalima da nas stignu i da se taj proces završi prijemom svih država Zapadnog Balkana. Ovaj region je ujedno i jedini gde EU može da se širi.

EWB: Da li ste više zagovornik pristupa da svaka zemlja na osnovu svojih zasluga treba da bude primljena ili da sve zemlje treba da budu primljene zajedno u paketu?

SG: Zagovornik sam regata pristupa zato što smo mi mnogo više odmakli od drugih i nemamo vremena za čekanje da nas drugi stignu, ali želim da pomognemo drugima da u tom procesu budu što uspešniji i da koriste i naše iskustva. Ali za razliku od Agende 2000 koja je predviđala prijem u paketu istočnoevropskih zemalja, sad je dominantan pojedinačni pristup zemalja.

EWB: Odmah nakon objavljivanja Strategije, pojavili su se naslovi uglavnom u provladinim tabloidima kako EU ne želi Srbiju, pa se pominje i savez sa Rusijom kao alternativa. Da li su to i poruke vlasti da su nezadovoljni ovom Strategijom?

SG: Ne znam da li su to poruke vlasti, a tabloide ne čitam i ne komentarišem. To su znaci straha da EU sada ozbiljno misli da se pozabavi Zapadnim Balkanom i da ne ostavlja prazan prostor za druge političke aktere poput Rusije, Turske i Kine. Nama geopolitika ovaj put možda ide na ruku, kao što je išla na ruku i Rumuniji i Bugarskoj, a to znači da EU treba da učini dodatni napor da Srbiju, a i još neke zemlje, iščupa iz uticaja drugih političkih aktera.

EWB: Da li se onda može očekivati jači uticaj Rusije u narednom period? Da li se mogu desiti situacije kao što su bile u Makedoniji i Crnoj Gori?

SG: Videli smo kako se to završilo – tako što je Crna Gora ušla u NATO, a Makedonija dobila novu prozapadnu i proevropsku vladu koja će nakon rešavanja spora oko imena sa Grčkom sustići i Srbiju i Crnu Goru u evropskim integracijama.