U vreme kada podrška proširenju EU na Zapadni Balkan jenjava, a obećanu 2025. godinu retko ko više spominje, zalaganje za brzo pristupanje svih država regiona sve je usamljenija pozicija. Na njoj, međutim, i dalje stoji Dejan Jović, profesor univerziteta u Zagrebu i Beogradu, i kandidat za evropskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke.

Da li bi ovaj postupak bio nagrađivanje balkanskih „stabilokrata“, ili je, sa druge strane, protivljenje proširenju zasnovano na preuveličanim strahovima? O ovim i drugim pitanjima razgovarali smo sa profesorom Jovićem.

European Western Balkans: Do sada niste nikad učestvovali na izborima kao kandidat na nekoj listi. Zašto ste odlučili da baš evropski izbori budu Vaš prvi izborni test, i to na listi SDSS-a?

Dejan Jović: Zato što već godinama zagovaram potrebu za novim mišljenjem u Evropskoj uniji kad se radi o pitanjima proširenja na Zapadni Balkan. Kritikujem pojedinačno primanje i predlažem da sve zemlje uđu u Uniju istovremeno. Takođe, želim brz ulazak a ne dodatne nove kriterijume i komplikacije. No, jedna je stvar kada to radim kao univerzitetski profesor, a druga bi bila kada bih to mogao kao poslanik u Evropskom parlamentu.

Što se tiče liste SDSS-a, stalo mi je da ohrabrim Srbe u Hrvatskoj, kao i sve druge manjine u Hrvatskoj, da savladaju nametnutu im percepciju da ima mesta u politici i društvu koja nisu za njih, nego samo za većinski narod, Hrvate.

Takođe, izražavam time solidarnost prema onima koji se već trideset godina zalažu za prijateljske odnose Hrvata i Srba, iako je ta politika nepopularna na obe strane. Želim da pomognem da se razbiju predrasude i stereotipi u vezi sa srpskom manjinom u Hrvatskoj. Odnos prema manjinama je fundamentalno pitanje karaktera nekog društva. Ne mogu se manjinska prava braniti samo u Ukrajini, a istovremeno ignorisati u svojoj zemlji, kao što su dosad radili hrvatski evroparlamentarci.

EWB: Poznat je Vaš stav da Zapadni Balkan treba što pre da uđe u EU. Govorili ste i da bi bilo dobro da sve zemlje uđu u isto vreme kako bi se izbegle tenzije. Šta biste rekli svojim kolegama u EP kako biste ih ubedili da politika proširenja nema alternativu?

DJ: Volio bih i tamo dovesti u pitanje predrasude i stereotipa koje mnogi imaju u odnosu na Balkan. Ima mnogo orijentalizma i skrivenih fobija kada se govori i misli o balkanskim narodima. Te fobije imaju više različitih izvora – neke su u vezi s opštim fobijama prema muslimanima i svemu što je istorijskih gledano imalo veze s Otomanskom imperijom, a druge su nastale kasnije, i odnose se pre svega na imidž Srba i Srbije. Postoji i strah od migranata uopšte – koji otkriva da ksenofobija nije poražena.

Odnos prema pitanju proširenja na Zapadni Balkan je pod snažnim uticajem tih strahova, koji su uglavnom iracionalni. Evropa bi trebala strahovati samo u slučaju da sama odbaci i izneveri one građane koji žele ulazak u Evropsku uniju i to što pre. Ako nastavi sa politikom odugovlačenja, na Zapadnom Balkanu ćemo imati povećanu aktivnost drugih aktera, kao što su SAD, Rusija, Turska i Kina – a nijedan od njih nije veći prijatelj i zaštitnik slobode od same Evropske unije.

EWB: Sa druge strane, sve više se otvoreno govori o tome da su zemlje regiona postale “stabilokratije sa elementima zarobljenih država”. Znači li to da ćete, kao evroposlanik, zagovarati blaži pristup EU prema političkim elitama u regionu?

DJ: Vaše pitanje trebalo bi obrnuti naglavce, pa se pitati: a zašto su te zemlje danas takve kakvima ste ih opisali? Zato što predugo čekaju na ulazak u Evropsku uniju, pa su se razvile frustracije i osećanje odbačenosti, jača evroskepticizam ili ravnodušnost, a na drugoj strani otvara se prostor za promovisanje antievropskih ideja i za popularizovanje autoritarnih modela.

Da je Evropska unija primila Srbiju u Uniju za vreme Zorana Đinđića ili Vojislava Koštunice ili Borisa Tadića, Srbija bi danas bila liberalnija i demokratskija zemlja. Isto se odnosi i na Severnu Makedoniju: da njen put prema EU nije bio blokiran iz same EU, konkretno od Grčke, ne bismo imali fazu „antikvizacije Makedonije“ u kojoj je Gruevski radio šta je radio.

Dugo čekanje na EU pretvara celi proces u „čekanje Godoa“, a zemlje koje se nađu u toj situaciji ne mogu se istinski reformisati. Sada smo već u lošoj situaciji, ali je problem u tome što ćemo biti u sve goroj ako EU ne promeni pristup i ne primi sve te zemlje u Uniju ubrzo i zajedno, a ne jednu po jednu.

EWB: Šta bi, prema Vašem mišljenju, moglo da bude održivo rešenje za status Kosova?

DJ: O tome sam već ranije pisao, ali bojim se da ideja koju sam imao nije naišla ni na kakav odjek, tako da je ne bih ponavljao. Kosovo je namerno proizveden problem, koji je stvoren da bi se sprečilo jedinstvo Europe. Ono je američki trojanski konj u Evropi. Time je automatski postalo i poluga kojom Rusija također može donekle upravljati, s istim ili sličnim ciljem – sprečavanja evropskog jedinstva. Evropa je u slučaju Kosova naivno radila u korist vlastite štete.

Što se sad može učiniti? Mislim da bi za Evropu bilo korisno da uči iz vlastite prošlosti, nastojeći ne počiniti iste pogreške. Iako je u mnogočemu specifičan, kosovski problem ima sličnosti sa slučajem Severne Irske i sa slučajem Kipra, kažem – uz sve specifičnosti. U slučaju Severne Irske – koji je uključivao i terorizam, kojeg srećom na Kosovu danas nema – Irska i Britanija su istovremeno ušle u Uniju (1973), pa su tek 25 godina nakon toga (1998) postigle rešenje koje i danas izgleda prilično solidno, unatoč opasnostima koje proizlaze iz Bregzita.

Dakle, nije se tražilo da razreše problem pre nego su ušle u EU, nego je članstvo u EU iskorišteno da bi se problem rešio. Mislim da iz toga treba izvući pouku: da se takvi problemi, koji uključuju istorijsko nasilje i duboke podele, mogu bolje rešiti kad su obe zemlje u EU, nego kad su izvan ili kad je samo jedna u Uniji a druga nije. Ulazak Albanije i Srbije u EU, uz ostavljanje pitanja Kosova za daljnje razgovore, bio bi koristan okvir za rešenje tog problema. Za to je potreban kompromis, ako već nije moguće postići neko trajno rešenje.

Premda, ponavljam, EU neće moći postići saglasnost oko toga, jer unutar nje nema jedinstvenog stava oko toga da li je Kosovo država ili je deo Srbije. Dakle, u rešavanju tog problema EU je i izvor problema i izvor rešenja. Kada sam pomenuo Kipar, mislim pre svega na to da je on ušao u EU a da takođe nije rešio pitanje sopstvene integrisanosti. A ako je to mogao Kipar, zašto ne bi mogle druge zemlje?

EWB: Tokom makedonske političke krize, značajan broj evroposlanika aktivno je učestvovao u pronalasku rešenja i medijaciji. Vidite li Evropski parlament, a i sebe lično, kao učesnika u rešavanju otvorenih pitanja u Srbiji, Crnoj Gori i Albaniji?

DJ: Voleo bih da pomognem svima u regionu da što pre razreše otvorena pitanja – kako bilateralna tako i ona koja ih usporavaju na putu prema EU. Svakako bih im bio na raspolaganju. I to ne na način kako su evroposlanici iz Hrvatske delovali u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, nego na konstruktivan način. Sve zemlje Zapadnog Balkana mogu računati na moju podršku, ako budem izabran za poslanika u Evropski parlament.

EWB: U jednom tekstu ste napisali da bi, u simboličkom smislu, trebalo primiti Bosnu i Hercegovinu u EU i preseliti evropske institucije tamo. Da li mislite da je BiH spremna da, sa svim poteškoćama, funkcioniše u okviru evropskih institucija i sprovodi neophodne reforme?

DJ: Ponekad mislim da imamo predrasude prema Bosni i Hercegovini, i pitam se odakle dolaze. Da li iz toga što je ona multietnička zemlja? Da li zato što ima sada, odnedavno, po prvi put bošnjačku većinu, pa naše nesvesne ili sasvim svesne strahove od muslimana prebacujemo na taj slučaj?

Hajde da krenemo obrnutim putem, pa da naglasimo da u toj zemlji, u kojoj je poginulo više od 100 hiljada ljudi u ratu u 1990-ima, nije bilo – srećom – nijednog akta brutalnog nasilja na nacionalnoj osnovi nakon rata. To je već samo po sebi ogroman uspeh. Bosna i Hercegovina ima svoje unutarnje probleme, i po mnogočemu je specifična zemlja, ali ne bi bila ni prva ni jedina koja ne provodi reforme nego ih pretežno simulira. I Hrvatska je simulirala. Vidimo da i Mađarska ne poštuje evropske vrednosti onoliko koliko bi trebala. Kipar, kojeg sam već pomenuo, je manje integrisan od Bosne i Hercegovine.

Prema tome, budimo pošteni prema Bosni i Hercegovini, nemojmo joj „pakovati“ i ono što joj ne pripada. Mislim da je ispravnije pitanje: da li je BiH u stanju da funkcioniše izvan evropskih institucija i da sprovodi reforme ako ostane zauvek pred vratima EU-e, nego da li je u stanju da funkcioniše unutar Unije.

EWB: Često govorite o vrednostima koje Evropa predstavlja. Međutim, u mnogim država članicama imamo situaciju da su te vrednosti u krizi. Kako vidite Evropu nakon ovih izbora?

DJ: To da često govorim o vrednostima i jeste i nije tačno. Naime, moj prijedlog za brzim proširenjem na sve zemlje istovremeno je izraz realističkog gledanja na stvari, a ne nekog idealizma povezanog sa vrednostima.

Realizam nam preporučuje da je iracionalno ne iskoristiti šansu da se poveća moć onog aktera koji je u prilici da to učini. EU se danas može – ako to želi – proširiti na Zapadni Balkan, i ja mislim da ona to treba da učini sada, odnosno dok to može. Sutra možda više neće moći, pa će žaliti za prolivenim mlekom, a to je besmisleno. Kao što bi i danas, da ima dovoljno kritičke svesti o propuštenoj prilici, trebala žaliti što nije iskoristila dobre dane koje je imala u prošlosti, nego je stalno postavljala nove idealističke uslove, kao da je lako menjati društvene vrijednosti.

Uostalom, treba biti oprezan kad se traži da neka zemlja menja vrijednosti. Takav zahtev ima prizvuk arogancije i patroniziranja, a u nekim slučajevima je i podsvesni rezultat imperijalne prošlosti nekih evropskih aktera.

Kako vidim Evropu nakon ovih izbora? Verovatno politički pluralističniju, sa više aktera različitih orijentacija u Evropskom parlamentu. Istodobno, vidim neuspjeh Bregzita kao šansu da se pošalje signal svim „suverenistima“ i nacionalistima – da i sami pogledaju kuda vodi njihova politika. Vidim Evropu koja treba novo mišljenje i koja se treba ohrabriti da kritički gleda na sebe, a ne samo na druge. Ali, vidim takođe i Evropu u kojoj nam više nego ikad treba opstanak Unije.