Šta je obim reciprociteta sa Srbijom o kojem govore predstavnici koalicije koji će u naredne četiri godine najverovatnije predstavljati vlast na Kosovu? Kakav je stav buduće vlade Kosova o postojećim sporazumima sa Srbijom, čija se većina odredbi ne sprovodi? Kako će izgledati nastavak dijaloga između Beograda i Prištine i šta u mogući ustupci? Ovo su neke od tema o kojima je European Western Balkans razgovarao sa liderom pokreta “Samoopredeljenje” Aljbinom Kurtijem, pobednikom vanrednih izbora na Kosovu 6. oktobra i potencijalnim mandatarom kosovske vlade.
European Western Balkans: Nedavno ste rekli da planirate da ukinete takse na robu iz Srbije od 100 odsto, ali da će biti uvedene druge mere po principu reciprociteta. Kakve konkretne mere Beograd može da očekuje i na koji način mislite da bi ove mere doprinele normalizaciji odnosa?
Aljbin Kurti: Parlamentarna grupa Samoopredeljenje inicirala je rezoluciju koja je usvojena u parlamentu 7. decembra 2011. godine, koja se odnosila na sveobuhvatan trgovinski, ekonomski i politički reciprocitet sa Srbijom. To je bila velika pobeda za nas kao opozicionu partiju. Međutim, do sad nijedna vlada nije izvršila tu rezoluciju. Mi sada težimo da budemo upravo vlada koja će je sprovesti, tako što ćemo reciprocitet postaviti kao kriterijum dobrih bilateralnih odnosa sa Srbijom. Mi smatramo da je Srbija naš severni sused i želimo dobrosusedske odnose, a mislimo da reciprocitet predstavlja konkretno, konstruktivno i zdravo rešenje.
Reciprocitet o kojem govorimo tiče se kretanja ljudi i robe. Nama je trenutno onemogućen izvoz robe, zbog toga što na sertifikatu piše “Republika Kosovo”, a Srbija to ne priznaje. Ako voziš šleper sa vozačkom dozvolom Republike Kosovo, dobiješ kaznu od 800 evra. Mi smatramo da, ukoliko jedna mlada devojka ili mladić, nakon što su završili fakultet u Kragujevcu, Nišu ili Beogradu mogu na Kosovu da predaju u školi u Gračanici, ali obrnuto ne važi, pa neko ko završi fakultet u Prištini ne može da predaje u Bujanovcu, onda to mora da se promeni. Kada uspostavimo pun reciprocitet, ukinuli bismo takse od 100 odsto, ali ne pre toga.
EWB: Vi načelno govorite da ne biste žurili sa pregovorima. Nedavno ste ocenili da, iako se SAD zalažu za ubrzavanje pregovora, to nije potrebno.
AK: Mislim da prvo moramo dobro da se pripremimo za pregovore. Naravno da bih ja želeo da imamo sporazum, ali brzina zaključivanja sporazuma ne treba da bude prioritet nad sadržajem i principima tog sporazuma. Mi imamo mnogo sporazuma tokom šestogodišnjeg dijaloga u Briselu, ali problem je u tome što se oni ne izvršavaju.
EWB: Kako gledate na obaveze koje je Kosovo preuzelo u okviru dijaloga sa Srbijom i da li smatrate da postojeće sporazume treba poništiti?
AK: Mi ćemo tokom prvog meseca našeg mandata u Skupštini Kosova razmatrati stepen implementacije postojećih sporazuma i kako su oni do sada uticali na svakodnevni život naših građana. Tu bismo postavili osnovu za nastavak dijaloga, ali ne sa idejom da stanemo kod tih sporazuma, nego da vidimo kako da do konačnog sporazuma stignemo bolje i brže.
Mi bismo na te sporazume gledali kao na pripremu, kao što se pripremaš kad voziš kola: prvo gledaš retrovizor, imaš li benzin i ulje, kakav ti je asfalt, i onda kreneš. Kad krenemo, pričali bismo o razvoju, a ne o pomirenju. Meni Srbi sa Gračanice nisu ništa uradili, ni ja njima, tako da nema šta da se mirimo, nego možemo odmah da se fokusiramo na razvoj.
Treba da se sastanem sa gospodinom Boreljom i da sa njim napravim dogovor o daljem dijalogu sa Srbijom. Gospođa Mogerini je omogućavala da se svašta priča, a ja mislim da razgovori Srbije i Kosova treba da budu razmatrani u okviru evropskih vrednosti. Ne može svašta da se razmatra.
EWB: Kako to mislite, “svašta”?
AK: Ja mislim da su se Tači i Vučić u nekoliko navrata našli i da su vodili tajne razgovore po evropskim gradovima, pa su se dogovorili u smislu da imaju dogovor o dogovoru. Ali, ne mislim da postoji sadržaj tog dogovora koji sadrži detalje, to je moj utisak.
EWB: Ukoliko promena granica nije prihvatljiva i ukoliko ne treba formirati Zajednicu srpskih opština, šta je onda ono gde će Kosovo načiniti ustupke u dijalogu?
AK: Zajednica srpskih opština je početak Republike Srpske lajt, kao Marlboro lajt. Prisetimo se 1991. godine, kada se 14 opština sa većinskim srpskim većinskim stanovništvom udružilo u jednu zajednicu. U januaru 1992. proglasili su nezavisnost, u februaru 1992. usvojili su svoj ustav, a u decembru 1995. godine dobili su međunarodno priznanje u Dejtonu. To je ono što znamo pod nazivom Republika Srpska. Mislim da Beograd isto to želi da ponovo na Kosovu, s tim što ovde neće biti 14 opština nego 10. Time bi Zajednica srpskih opština postala nekakva mala država, koja nije republika, unutar republike koja nije baš država. Slično kao u Bosni, gde imate Republiku Srpsku, koja je republika ali nije država, unutar države BiH koja nije republika. Znači, nekakva babuška. Zato ja mislim da takve solucije odugovlače konflikt i umnožavaju probleme.
Mislim da i Albanci i Srbi žele dve stvari: posao i pravdu. Mislim da bilo kakvi dogovori i sporazumi treba da imaju krajnje korisnike u narodu, a ne da korisnici budu Vučić, Tači, Kurti. Ne možemo da pravimo sporazume, ako je svrha toga stabilnost karijere jednog lidera, ko god on bio. Zato ja ideju o Zajednici srpskih opština ne podržavam. Osim toga, Ustavni sud Kosova rekao je da nijedno od 7 poglavlja ne podudara se sa našim ustavom i čak ima tu prekršaja 23 člana našeg ustava. Tako da, mislim da je naš Ustavni sud sahranio Zajednicu srpskih opština u onom obliku u kojem ju je Beograd poželeo. A drugu vrstu zajednice srpskih opština Beograd ne želi. Beograd želi jednog zombija: da iskopa nešto što je Ustavni sud već sahranio, pa da opet oživljava. Međutim, oni tu gube dragoceno vreme.
Sa druge strane, veoma je važno reći da postoji veliki pritisak na Srbe na Kosovu. Beograd, dakle, insistira na zajednici protiv čijeg anuliranja nijedan Srbin nije protestovao posle odluke Ustavnog suda u decembru 2015. godine. Pitanje je, da li sa tom zajednicom Srbi na Kosovu imaju manji ili veći pritisak? Ja mislim da imaju veći. Takva zajednica ne bi bila u svrhu oslobađanja Srba sa Kosova, nego u svrhu učvršćivanja diktata Beograda nad Srbima na Kosovu.
A sada da se osvrnemo na korekciju granica, gde se ustvari priča o razmeni teritorija. Predsednik Kosova Hašim Tači razmenu teritorija zove “korigovanje granica sa bolnim kompromisom”, a predsednik Srbije “razgraničenje”. Kakvo korigovanje, koje greške i zašto treba da boli? Mislim da ova ideja potiče od predsednika Tačija, a on je imao dve godine da u nju ubedi građane Kosova. Umesto da ih ubedi, 29. septembra prošle godine Tači je prouzrokovao najveći protest na posleratnom Kosovu, posledica je bila potpuno suprotna od cilja. Dakle, taj projekat je propao, ali ideja nije. Dakle, to nije ista situacija kao sa idejom o Zajednici srpskih opština koju je sahranio Ustavni sud, već ovde govorimo o neuspelom projektu, gde ideja još uvek nije mrtva, nego postoji, kao u filmu “Bodysnatcher” Abela Ferarija, kao nekakav duh koji želi da se otelotvori, ali nema gde i ostaje da lebdi bez tela.
EWB: Nakon vašeg intervjua sa Jugoslavom Ćosićem, predstavnici Srpske liste rekli su pre desetak dana da neće u skupštinu pod uslovima koje ste izneli u Pressing-u. Šta ćete raditi u slučaju bojkota “svih kosovskih institucija”, čiju je mogućnost najavio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić?
AK: Privremenih bojkota bilo je i u prošlosti, ali ništa iz toga nije izašlo. Mislim da poslanici srpske manjine na Kosovu znaju da mogu mnogo više da pomognu Srbima na Kosovu ukoliko budu u skupštini nego ako ostanu van nje. Ja sam 5 godina bio van sistema: od 2005. kada smo formirali pokret Samoopredeljenje, pa do 2010. godine. Ja mislim da je veoma važno da svi budemo deo institucija i da tako doprinesemo ovoj mladoj državi da se demokratski izgradi za dobrobit svih. Mislim da Srpska lista ne treba da bude sredstvo Beograda, nego da država Kosovo bude vrednost u kojoj ćemo svi da učestvujemo. Ja ih pozivam da ne bojkotuju naše institucije nego da se uključe u njihov rad. Verujem da kritika jeste motor razvoja, neka u skupštini kritikuju po svim temama, ja ću se sastati sa svim parlamentarnim grupama kada budemo išli u skupštinu, neću da ih ekskomuniciram.
To ne znači da ih želim u koaliciji. Imamo ustavnu obavezu da imamo jednog ministra iz srpske zajednice, mi ćemo to poštovati. Ali ja mislim da su se u prošlim vladama oni, kao i PDK, navikli da zagarantovano budu deo vladajuće koalicije, bez obzira na to kakve se vlade formiraju. Kao nekakva jednačina, u kojoj su oni konstanta, a svi drugi su varijable. Na izborima 6. oktobra to se promenilo na Kosovu. Počinje novo poglavlje naše države i opet kažem, neću da ih ekskomuniciram, ali žalosno je kakve izbore su dobili Srbi na Kosovu 6. oktobra zbog neregularnosti i pritisaka i uradićemo sve da se to ne ponavlja na idućim izborima. Ja želim da u našem sledećem mandatu imamo srpsku listu kao opoziciju.
EWB: Zbog čega bi Srbija pristajala na bilo kakve sporazume o normalizaciji bez ustupaka sa kosovske strane?
AK: Predsednik Srbije je u zadnje dve godine izradio dva stava koja predstavljaju jednu zamku. Te stavove on predstavlja kao da pravi ustupak, dok u stvari traži ustupak. Prvi stav je: “Hajde kažite vi meni šta možete da nam ponudite, a ja sam spreman da pričamo o svačemu, vaša imaginacija je vaš limit”. To može da znači i nacionalno ujedinjenje i promenu svih granica po Balkanu, šta god želite. To je prvi stav koji je jedna ivica jame.
Drugi stav je “Ja ne mogu da priznam nezavisnost Kosova u postojećim granicama”. Ja sam radio puno matematike na fakultetu i mogu da kažem da taj stav sadrži dve negacije koje nisu jedna afirmacija, jer Vučić ne kaže “Ja ću priznati nezavisnost Kosova”, nego negira nezavisnost, negira granice, ali ne afirmiše ništa. Ja nisam od onih političara koji trče u takvu zamku. Moja ponuda su naši zahtevi.
Ja mislim da nam Srbija duguje: i za ratnu odštetu, i za sukcesiju i da nabrojim samo nekoliko: na Kosovu je ubijeno 10.000 nenaoružanih civila, a više od 1.000 su deca. Oko 120.000 kuća zapaljeno je i porušeno 1998-1999. godine. Oko 1200 artefakta je pokradeno iz naših muzeja, pokradeni su depoziti iz banaka i penzioni fond, a sve to da bi se time finansirala Miloševićeva ratna mašinerija. Za nestala lica ni za silovane žene nema pravde niti odštete.
Mislim da Srbija treba više da misli o tome, nego da oplakuje izgubljeno Kosovo, pritom uopšte ne mareći o patnjama Albanaca. Mislim da u našim budućim odnosima treba da vidimo kako da zaustavimo suze predsednika Srbije, a to nisu suze Srba. Ako Srbi u Srbiji plaču, to je zbog socijalne bede, jer nemaju posao, a ne zbog Kosova, niti predsednik Srbije u suzama predstavlja Srbe sa Kosova i Srbe iz Srbije. Mislim da je važno da se srpski establišment pozabavi introspekcijom, gde bi oni mnogo više marili o današnjem srpskom narodu nego o istorijskoj srpskoj državi.