Intervju sa Vesnom Pusić, poslanicom u hrvatskom Saboru i bivšom ministarkom za spoljne i evropske poslove Republike Hrvatske u vladi Zorana Milanovića, koja je bila na vlasti u trenutku pristupanja Hrvatske Evropskoj uniji. Pusić je bila gošća na događaju povodom proslave desetogodišnjice Evropskog fonda za Balkan, koja se održala 16. i 17. aprila u Beogradu.
European Western Balkans: Pre svega jedno veoma opšte pitanje. Kako vi vidite evropsku perspektivu Zapadnog Balkana?
Vesna Pusić: Mislim da je danas potpuno jasno da će države Zapadnog Balkana postati članice Evropske unije. Da li sve zajedno 2025. ili će to ići po modelu da države ulaze onim redom kojim završe zatvaranje poglavlja, odnosno ispunjavanje svih uslova, u ovom trenutku je teško reći. Mislim da postoji prilično velika šansa da to bude grupni ulazak zbog nekih iskustava koja su ranije u tom pogledu postojala. Čak se govorilo i o mogućnosti da to bude ulazak sa nekom vrstom „pripravničkog statusa“ – da sve države uđu ali da imaju različite faze „pripravničkog statusa“ u kojima još udovoljavaju nekim uslovima.
Međutim, mislim da je to manje važno. Uvek sam smatrala da je ulazak država Zapadnog Balkana ili bivše Jugoslavije plus Albanija u EU, sada kad su de facto okružene EU, više konsolidacija evropske teritorije nego proširenje. Pitanje je – šta raditi s tim? Evropa je zamišljena kao jedan set vrednosti kojima su svi hteli približiti i sa njim se identifikovati. Sa druge strane, Evropa je videla proširenje kao ponovno ujedinjenje nakon Hladnog rata. Nove članice su to videle kao jednu šansu da ubrzaju svoj vlastiti napredak.
U međuvremenu se situacija drastično promenila. Nema više nikakvog oduševljenja za proširenjem sa evropske strane, a i kod novih drzava članica je pitanje u kojoj meri vide članstvo u Evropskoj uniji kao rešenje problema i odgovor na svoja pitanja. Od 2014. godine, Rusija je počela voditi jednu jednu agresivnu i svakako vrlo vidljivu politiku, ne samo u državama nečlanicama, već i u samim članicama. To je dodatni element. Nakon ukrajinske krize, čini mi se da je Ruska Federacija počela posmatrati EU na onaj način na koji je nekada gledala NATO.
EU je naš prostor – pod „nama“ smatram sve države u jugoistočnoj Evropi. Ideja ulaska je zapravo šta ćemo svi mi zajedno napraviti kada ceo region uđe unutra. U EU niko ne čeka da nas popravi – to vam mogu reći iz hrvatskog iskustva – samo je osiguran prostor unutar kojeg možete sami sebe popraviti, tražeći saveznike ili partnere, i zato mi se čini da je regionalna saradnja možda važnija nego ikad.
Šta je tu hrvatski interes? Moje je mišljenje je da je interes Hrvatske, ako želi ozbiljno da profitira iz sopstvenog članstva, da osmisli modele saradnje između EU država koje se nalaze u jugoistočnoj Evropi, koje imaju unutar Evrope specifične interese i probleme.
One imaju i probleme sa oštrom podelom društava na revolucionarne nacionaliste i građanski orijentisane reformatore. Ta podela ostaje i kada uđete u Uniju. Borba između ta dva koncepta je po mom mišljenju glavna borba koju vodimo za naše zemlje, pa ako hoćete i za našu zdravorazumsku budućnost. Kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj ili Makedoniji, gde god se okrenete ista je dilema, odnosno iste dve opcije.
Svi mi vidimo Evropsku uniju kao kontekst koji pomaže i ide na ruku građanski orijentisanim reformatorima, ali u kojoj meri ćemo to faktički biti u stanju iskoristiti i odupreti se revolucionarnim nacionalistima, koji su u krajnjoj liniji počeli dizati glavu protiv tog koncepta Evropske unije, jer razumeju da to nije njihov kontekst – to zaista zavisi od naše snage.
EWB: Koje su po Vašem mišljenju najveće pretnje evropskoj perspektivi? Da li su to onda više neki unutrašnji problemi i izazovi reformama ili možda možemo govoriti o nekim spoljašnjim pretnjama – poput Rusije ili možda i same EU koja više nema toliko interesa za proširenje?
VP: Možemo govoriti i o unutrašnjim i o spoljašnjim problemima. Spolja se šalje signal da to nije jedini mogući put razvoja i da se možete priključiti jednom drugom, dosta snažnom entitetu, koji od vas neće tražiti zadovoljavanje nikakvih kriterijuma. To uvek nalazi svoje saveznike u samoj zemlji.
Postoje određeni ljudi koji zaista tako misle i koji gledaju to kao jedan signal – zašto bi mi morali da idemo u nešto što nama nameće određene kriterijume i što je sumnjičavo prema svemu onome što mi osećamo kao svoj identitet, od patrijarhata do nacionalizma i socijalnog konzervativizma, jer idemo u pravcu gde je sve to otežano. To apsolutno nalazi svoje saveznike.
U našim društvima jedan od razloga zašto toliko hoćemo da uđemo u Uniju nije zato što je ona tako fantastična, nego zato da se delimično odbranimo upravo od tog socijalnog konzervativizma i nazadnjaštva. Dodatno, imate taj signal spolja da tu postoji i alternativa.
Što se same Unije tiče, ona je takođe na prekretnici i treba da prestanemo da je posmatramo kao “one tamo neke koji nama mogu ili ne mogu dati nešto”. Ta Unija u najvišim telima odlučivanja ima naše ministre i naše premijere. Oni odlučuju – nisu to nikakvi oni, to smo mi. Sada je samo pitanje koliko smo sposobni i pametni i dobro organizovani da možemo uticati na ponašanje i politike Unije.
U ovom trenutku, istina je da je EU na neki način slaba što se vođstva tiče, iako su pojava Makrona i ponovni dolazak Merkel na čelo nemačke vlade donekle ispunili taj prazan prostor vođstva, a na jedan čudan način je i Bregzit de facto homogenizovao Evropu, jer su svi toliko bili šokirani tom činjenicom, uključujući i same Britance, da je u međuvremenu taj osećaj pripadnosti Evropi porastao u ostatku Evrope.
Međutim, po poznatoj izreci da ni jedno dobro delo ne prođe nekažnjeno, tako nijedna dobra ideja neće proći bez velikih, snažnih i ozbiljnih neprijatelja. Tako i ta ideja saradnje na evropskom nivou ima celi niz neprijatelja, uključujući i u njenim sopstvenim institucijama, koji su možda manje artikulisani kontra te ideje, a više jednom vrstom birokratske inercije celi projekat čine manje privlačnim.
Ali to ništa ne govori o tom projektu. Projekat je jedina dobra ideja koju su ovde imali u zadnjih sto godina. To je ideja za koju se isplati boriti i za koju se isplati konfrontirati sa sopstvenim revolucionarnim nazadnjacima – ja ih namerno zovem nazadnjacima, a ne konzervatvcima – i spoljnim faktorima koji vide sad jednu šansu u jednom trenutku vakuma da se tu na brzinu ubace, i snagama unutar same Unije, koje više po nekoj birokratskoj kratkovidosti ne artikulišu taj projekat na onaj atraktivni način na koji bi mogli.
EWB: Hrvatska je poslednja država koja je pristupila EU i proces pregovora koji je ona imala je dosta sličan onome koji sada imaju Srbija i Crna Gora, i koje će imati kasnije i druge države na Zapadnom Balkanu. Koja mislite da je lekcija iz iskustva Hrvatske? Šta je važno učiniti tokom procesa pregovora da bi se on što brže i što uspešnije odvijao?
VP: Ne treba ništa preskakati i treba apsolutno sve raditi korak po korak. Ali, iz našeg iskustva, ono gde mi nismo uradili ono što je trebalo – a nismo toga bili svesni – napraviti promene tako da je gotovo nemoguće ili vrlo teško vratiti ih unazad – jeste pravosuđe. To je najteže poglavlje.
Mi smo se sa tim mučili i mnogo promena napravili. Međutim, ono što nam se dogodilo nakon ulaska je da je to počelo klizati unazad. Pravosuđe je početak bilo kakve pristojne države – ako se građanin ne može pouzdati u pravosuđe, onda je temelj pod nogama odnesen.
EWB: Što se tiče Hrvatske i njenog odnosa prema susedima koji imaju aspiracije ka članstvu u EU, pre svega mislim na Srbiju i BiH, da li mislite da Hrvatska dovoljno podržava proces proširenja EU na svoje susede ili je možda više zainteresovana za ono što može dobiti kroz taj proces kao država članica koja ima “veto” moć?
VP: To se menja sa vladama koje prolaze. Hrvatska inicijativa je omogućila da BiH preda zahtev za članstvo, jer se do tada govorilo da dok se ne sprovede Sejdić-Finci presuda u BiH, nema nikakvih daljih koraka. Naša inicijativa, koju smo mi smislili u hrvatskom Ministarstvu spoljnih poslova i onda u dogovoru sa Britancima i Nemcima na neki način promenili politiku EU prema BiH i omogućili to. Promenom vlade se menjaju politike. Mi smo svi relativno nove države i ta ideja kontinuiteta još uvek ne postoji jer nema još te vrste svesti.
U ovim uslovima je potpuno jasno da je za hrvatsku stabilnost, bezbednost pa i ekonomiju, ukidanje tih granica i mogućnost poslovanja bez carina od vitalnog interesa. Hrvatska tu pak ne može mnogo uraditi, jer se ne pita mnogo u tom smislu, postoje kriterijumi. Ono što može uraditi je prenositi svoja iskustva iz pregovora koji su bili relativno nedavno i raditi sa u prvom redu civilnim sektorom i državnim institucijama, i drugo – ne smetati.
EWB: To je ono što sam pomenuo, da kao država koja ima veto moć, Hrvatska može negativno uticati na proces proširenja.
VP: Može, ali do sada se, koliko vidim, to nije dogodilo. Po mom mišljenju, trebalo bi blisko sarađivati da se vidi šta Hrvatska planira u tom trenutku – što je naravno teško jer se ne zna ko će biti na vlasti u tom trenutku – da li će se rešavati granica? To sad već nije potrebno jer su EU institucije rekle da neće nakon iskustva sa nama i Slovencima nikog pustiti unutra ako nije rešio granicu.
Mislim da naše pitanje nije tako komplikovano, dok je pitanje granice Hrvatske i BiH već dogovoreno, potpisano od strane Izetbegovića i Tuđmana, ali nije ratifikovano. To bi trebalo ratifikovati, jer tih 1000 kilometara više nikada nećemo dogovoriti ako ga sada ne ratifikujemo. Međutim, ima tu i mnogih drugih pitanja, tako da bi trebalo na tome na vreme početi sarađivati i raditi da se vidi da se to rešava paralelno sa završetkom pregovora.
EWB: Da li mislite da je možda hrvatska javnost, sa obzirom na iskustva sa Slovenijom nedavno, zapravo možda još manje raspoložena za nekakvo popuštanje ili odustajanje od zahteva koje Hrvatska ima, pre svega mislim na granicu kao na najosetljivije pitanje?
VP: Mislim da je upravo obrnuto. Mislim da je hrvatska javnost mnogo spremnija da se ti problemi reše nego pojedini politički lideri koji vide svoj prostor političkog delovanja i podrške u takvom stavu. Mi smo nedavno imali u Saboru glasanje oko jedne teme koja je bila silno raspravljana u poslednjih mesec dana, gde se na kraju pokazalo da je otprilike 25 posto saborskih sastupnika glasalo protitv toga, a 75 je glasalo za.
Mislim da je to odličan pokazatelj situacije u hrvatskom društvu. Otprilike od jedne četvrtine do jedne trećine su oni koji hoće partijarhat, sprečavati susede da uđu u Evropskoj uniju, hoće revolucionarni nacionalizam. Otprilike dve trećine do tri četvrtine su ovi drugi. Međutim, ovi prvi su puno glasniji, agresivniji, vidljiviji i organizovaniji.
EWB: Da li mislite da je dobra ili loša stvar za Hrvatsku što više nije deo evropskih inicijativa na Zapadnom Balkanu – poput npr. Regionalne kancelarije za saradnju mladih? Može li se zapravo govoriti o „regionu“ bez Hrvatske?
VP: Mislim da možete govoriti šta god hoćete, ali Hrvatska je deo regiona. Ona je ujedno i članica Evropske unije. Mislim i da je Slovenija deo regiona, ali region može postojati i bez Slovenije, dok bez Hrvatske ne postoji. Naprosto je i geografski, i kulturno i istorijski i kako god hoćete sastavni deo regiona. Ta komunikacija će uvek postojati. Sada smo sve više orijentisani upravo na svoje sopstvene snage baš zato što će nas inače veliki raščerupati, kao što su već pomalo počeli.
EWB: Da li mislite da Hrvatska nekako izbegava da bude svrstana u zemlje regiona?
VP: Izbegava, odnosno jedan deo javnosti izbegava da bude svrstan u zemlje regiona, iako je to iz one kategorije da bi bilo dobro kada bi se ljudi ponašali u skladu sa svojim interesima, ali za to prvo treba da razumeju svoje interese. Tako je i ovaj slučaj. Dakle, možete se vi boriti koliko god hoćete, ali jedini prostor u kome Hrvatska ima faktički i neku komparativnu prednost i neki značaj je upravo taj region. Pa nećemo valjda na Poljsku uticati, za to je veoma mala verovatnoća. Ali na Zapadni Balkan, Jugoistočnu Evropu, kako god hoćete to nazvati, hoćemo.