Činjenica da Evropska unija u oktobru nije dala zeleno svetlo za početak pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom, kao i nedavni francuski predlog promene pristupne metodologije za zemlje kandidate stavila je znak pitanja na to koliko Evropska unija zaista želi da se područje Zapadnog Balkana pridruži ostatku kontinenta. Sa druge strane, novi sastav Evropske komisije stavio je politiku proširenja visoko na listu prioriteta. O tome šta su problemi trenutnog modela saradnje zemalja Zapadnog Balkana sa EU i šta je ključ za njihovo rešavanje European Western Balkans razgovarao je sa Dušanom Reljićem, šefom briselske kancelarije Nemačkog instituta za međunarodne odnose i bezbednost (SWP) u Berlinu. Reljić je u petak bio gost konferencije „Kako vratiti Zapadni Balkan za evropski sto“ u organizaciji Istituto Affari Internazionali (IAI) u saradnji sa portalom European Western Balkans, a uz podršku Delegacije EU u Republici Srbiji.

European Western Balkans: Francuska je nedavno iznela predlog za reformisanje metodologije pristupanja zemalja kandidata Evropskoj uniji. Kako ocenjujete francuski predlog i u kom smeru mislite da Evropska unija treba da usmeri svoje napore na planu integracije zemalja Zapadnog Balkana?

Dušan Reljić: Ja ne mislim da je Evropskoj uniji potrebno da proizvodi novu kuću od hartije. Za EU bi bilo dobro da ima pola stranice papira na kojoj piše da zemlje koje još uvek nisu ušle u EU moraju da dobiju podršku da sustignu Evropu ekonomski i socijalno. Ovo se može postići tako što bi EU otvorila mogućnost za zemlje kandidate da dobijaju bespovratnu finansijsku pomoć u onoj visini u kojoj recimo Hrvatska i druge zemlje to već dobijaju kao članice EU.

Razlog tome je što se veći deo ekonomskog razvoja zemljama poput Hrvatske, Bugarske, Mađarske i Rumunije zasniva upravo na bespovratnoj pomoći EU. Hrvatska, na primer, prema višegodišnjem budžetu EU za 2020. godinu dobija 8 milijardi evra bespovratne pomoći. Međutim, ova sredstva nisu nešto što EU daje tek tako, jer treba imati u vidu da je šest zemalja Jugoistočne Evrope, takozvanog Zapadnog Balkana, tokom poslednjih 10 godina samo kroz robnu razmenu sa EU zabeležile deficit od oko 100 milijardi evra. Ako uzmete u obzir i kredite, onda već vidite da odavde više novca ide u EU, nego što na bilo koji način dolazi kao podrška razvoju.

Da bi region Zapadnog Balkana privlačio strane investicije, država ih subvencioniše kroz razne vrste finansijske podrške koju finansiraju građani ovog regiona. Ovo je naročito slučaj u Srbiji i Severnoj Makedoniji. Dakle, građani u Srbiji i Severnoj Makedoniji plaćaju da dobiju strane investicije koje zapravo ne podržavaju razvoj koji bi bio pametan, nego podržavaju razvoj zasnovan na jeftinoj radnoj snazi. To je suština problema odnosa između EU i ovdašnjeg regiona. Smatram da bi to moralo da bude na prvom mestu svake dalje rasprave o međusobnim odnosima, a ne nove birokratske tvorevine i izrada nove strategije proširenja. Znate li koliko ih je bilo za poslednjih 15 godina? Debata koja treba da proizvede još jednu kulu od papira je gubljenje vremena.

Srbija ima ekonomski rast od 3-3.5 odsto. Ako bi imala dvostruko veći rast, trebalo bi joj 30 godina da stigne evropski prosek. U trenutnim okolnostima, raskorak između razvojnog proseka EU i Zapadnog Balkana se stalno povećava umesto da se smanjuje. Zbog toga što je model na kojem je zasnovan odnos između zemalja Zapadnog Balkana i jezgra EU proizvodi razilaženja umesto približavanja, zemlje Jugoistočne Evrope se okreću Aziji, koja je centar svetskog razvoja, nadajući se novom kapitalu i novim ulaganjima. To nije slučaj samo na Zapadnom Balkanu – čitava Evropa se okreće ka Aziji. Treba, dakle, da se govori o tome šta raditi sa strukturom ekonomskih i političkih odnosa između regiona i zemalja EU, a ne o novim pravilima uključivanja u EU koje ove zemlje neće ispuniti jer socio-ekonomski nisu u stanju da postignu takve zahteve.

EWB: Zbog čega onda socio-ekonomski razvoj nije u fokusu Evropske unije?

DR: Zbog toga što bi EU onda morala da uvaži da model tranzicije, koji je uspostavljen posle pada socijalizma, jako sporo donosi rezultate. Sa izuzetkom Češke, koja je na 85 odsto evropskog proseka i Slovenije, koja je mogla da crpe staru jugoslovensku akumulaciju, u drugim zemljama sustizanje ide vrlo sporo. To ljude u ovom regionu čini jako besnim, jer su oni očekivali prosečan kvalitet života, a ništa od toga nisu uspeli da dobiju. To vidimo i na evropskoj periferiji: industrijski radnik u fabrici „Audi“ u mađarskom Đeru prima platu od 600-700 evra mesečno i nema nikakvu perspektivnu da jednog dana zaradi koliko i nemački industrijski radnik. Trećina rumunskog stanovništva otišla je da radi na Zapadu Evrope. Pošto u ovom regionu nema blagostanja, ljudi idu tamo gde ga ima.

EWB: Šta su po Vama ključni preduslovi za uspostavljanje vladavine prava u regionu, koja je osnovni postulat pregovora o evrointegraciji?

DR: Svaka zemlja, da bi imala vladavinu prava, treba da ima jednu relativno materijalno obezbeđeno grupu stanovništva, koja neposredno ne zavisi ni od države ni od vlasti. To je, dakle, srednja klasa – nastavnici i profesori koji dovoljno zarađuju da ne moraju da ulaze u koruptivne odnose. Ako nema srednje klase, onda se društvo deli na veliku grupu ljudi koji su siromašni i žive u takozvanom prekarijatu i malu grupu oligarha. Država i od jednih i od drugih ubire novac na različite načine. Bez srednje klase, koja nije garancija za vladavinu prava, ali je preduslov, dolazimo u autoritarnu i populističku situaciju. To danas možemo da vidimo od Turske do Poljske, gde je vlast sa jedne nastupa iz pozicije zaštitnika koji stalno izmišlja opasnosti, svetske zavere i slično, dok  sa druge strane igra ulogu snabdevača privilegijama, radnim mestima, doktorskim titulama, šta god treba i na taj način sebi obezbeđuje ostanak na vlasti. To nije specifično sprski ili crnogorski model, to je proizvod tranzicionog modela u Istočnoj Evropi koji je ljude na neki način razočarao, jer im nije im ispunio osnovno očekivanje iz devedesetih, a to jeste da će oni biti isti Evropljani kao Francuzi, Nemci i drugi.

EWB: Vidite li neki način da se ovo stanje preokrene?

DR: Ako bi u većoj meri mogao da se koristi bespovratni kapital, po nekom modelu gde same države ne raspolažu tim novcem, nego kroz Svetsku banku. U Jugoslaviji je postojala banka za međunarodnu ekonomsku saradnju koja je bila vrlo uspešna u korišćenju sredstava Svetske banke. Takav model zajedničkog nadgledanja novca osigurao bi da se barem jedan deo bespovratne pomoći ulaže u javna dobra kao što su obrazovanje, školstvo, istraživanje i razvoj. Međutim, to je sasvim drugačiji model od svega o čemu je Evropska unija uopšte spremna da razmišlja. Još važnije je imati u vidu da o prijemu ne odlučuje Evropska komisija, nego zemlje članice. Odgovori su u Berlinu, a u manjoj meri u Parizu, koji sada stavlja veto.

EWB: Na predstavljanju programa nove Evropske komisije, njena nova predsednica Ursula fon der Lajen poručila da vrata EU ostaju otvorena za Zapadni Balkan. Da li vi ubuduće očekujete veću angažovanost EU na integraciji Zapadnog Balkana?

DR: Ja mislim da je tzv. Zapadni Balkan već odavno integrisan, okružen je sa EU i NATO, trgovina je 75 odsto, mnogi su tamo otišli, doznake dolaze u zemlje regiona… Pojedine zemlje iz ovog regiona imaju veću razmenu sa zemljama EU nego pojedine zemlje EU. Nemačka ima 40 odsto trgovine sa EU, 60 odsto sa ostatkom sveta. Makedonija izvozi u nemačku više nego hrvatska, zbog investicija u metaloprerađivačkoj industriji. Ovaj region nije napolju, on je duboko u stomaku Evropske unije, koja politički treba da svari ovaj region a to nije baš tako jednostavno. Ako vodeće zemlje članice budu osetile potrebu da dokažu da jesu geopolitička sila, što je razlog što Ursula fon der Lajen sada stalno govori o Zapadnom Balkanu, možda ćemo na kraju zbog toga videti jedan ubrzani pristup evrointegracijama, ali to je za sada tek špekulacija.