fbpx
European Western Balkans
Image default
Intervjui Izdvojeno

[EWB Intervju] Selaković: Potrebni su jasni indikatori za vladavinu prava u okviru Plana rasta

Tokom 2023. godine atmosfera u kojoj deluju organizacije civilnog društva ostaje nepovoljna, zaključak je dela izveštaja o Stanju demokratije u Srbiji 2023. koje je objavio Centar savremene politike (CSP). Članstvo Srbije u EU ponovo je istaknuto kao strateški cilj Srbije, međutim mnogi veruju da personalna rešenja premijera Vučevića ne ulivaju mnogo nade da će proces pristupanja EU zaista biti na vrhu prioriteta.

O budućnosti evropskih integracija Srbije, saradnji vlasti sa civilnim društvom, Planu rasta za Zapadni Balkan i politici proširenja EU razgovarali smo sa koordinatorkom Nacionalnog konventa o EU (NKEU), Bojanom Selaković. Nacionalni Konvent o EU je savez udruženja nastao sa ciljem da održava i unapređuje dijalog između predstavnika državne administracije, političkih pаrtiја, nеvlаdinih оrgаnizаciја, stručnjаkа, privrеdе, sindikаtа i prоfеsiоnаlnih оrgаnizаciја о pristupаnju Srbiје Еvropskoj uniji. Konvent čini više od 850 članica.

European Western Balkans: Da li mislite da u Evropskoj uniji zaista postoji politička volja da se proces proširenja sa zemljama regiona ubrza? 

Bojana Selaković: Jasno je da u poslednje dve godine zaista postoji volja unutar EU da se proces proširenja ubrza. To više nije samo na nivou deklarativnih izjava, nego smo zaista imali čitav niz konkretnih koraka kojima se to potvrđuje. Počevši od podrške za energetsku diverzifikaciju zemljama u regionu nakon što je počeo rat u Ukrajini, pa sve do Plana rasta i formalnih pomaka u procesu proširenja kada su u pitanju druge zemlje regiona.

U proteklih deset godina taj vid konkretizacije je izostajao, ali po mom mišljenju to je bila posledica toga što u tom periodu nije postojala jasna strateška orijentacija, odnosno vizija u samoj Evropskoj uniji šta oni žele od proširenja. Vizija o tome zašto je njima proširenje važno nije bilo. Sada je to definitivno jasno. Proširenje je bezbednosno pitanje za EU i utisak je ako da se sada njima više žuri da to demonstriraju i regionu i trećim akterima, tako da nijedna vlada više ne može da koristi argument  po kome nas Evropska unija ionako ne želi, pa ne treba ni da se bavimo reformama kada svakako nećemo postati punopravna članica. Sada je taj argument definitivno izbijen i u potpunosti je odgovornost na vladama zemalja kandidata.

EWB: Srbija je dobila novu vladu, a za premijera je izabran Miloš Vučević, koji je ranije obavljao funkciju ministra odbrane. Šta bi morali da budu prioriteti nove vlade kada je reč o evropskim integracijama? 

BS: Iako ekspoze premijera sadrži članstvo u Evropskoj uniji kao strateški cilj, u odnosu na sastav i sve što je do sada demonstrirano, daleko je realnije očekivati da će cilj Vlade  biti isključivo ostanak na evropskom putu, kao i dalje jednom od stubova spoljne politike Srbije. To znači da ni ova Vlada nije spremna da se odrekne benefita države kandidata za članstvo, ali i da dalje nije spremna da u potpunosti prihvati vrednosne aspekte evropskih integracija, niti sprovodi reforme koje če Srbiju voditi ka tome. To ilustruju i personalna rešenja u Vladi.

Ono što je očekivanje Nacionalnog konventa u pogledu daljeg pristupa evropskim integracijama, jeste ekspresan pristup i demonstriranje političke volje da se napravi pomak u oblasti osnovnih kriterijuma.

Potrebni su nam brzi i vidljivi pomaci jer je nedostatak napretka upravo u toj oblasti nešto što je godinama unazad kočilo otvaranje novih poglavlja, iako su se vlasti trudile da to zamaskiraju navodeći da drugi razlozi koče napredak, poput odnosa sa Rusijom i dijaloga Beograda i Prištine.

EWB: Reforme u oblasti vladavine prava biće i uslov za dobijanje sredstava iz Plana rasta za Zapadni Balkan. S obzirom na to da Evropska unija ima brojne zamerke na račun vladavine prava i funkcionisanja demokratskih institucija, da li postoji rizik da Srbija ostane bez dela sredstava iz Plana rasta? 

BS: U odnosu na to kako je postavljen okvir za implementaciju Plana rasta, to jeste rizik. Zavisiće od toga koliko će Evropska komisija biti doslodna u praćenju reformi. Suština tog instrumenta jeste da se pre svega ubrzaju reforme i da se one povežu, ne samo sa finansijskim nego i nefinansijskim benefitima u ovom stadijumu procesa pristupanja. Zemlje koje se brže budu reformisale moći će da dobiju direktan pristup zajedničkom tržištu, što nije bio slučaj tokom prethodnih talasa proširivanja Unije.

Ono što je za sad problematično, iz ugla civilnog društva, je što sam proces izrade reformske agende Srbije nije bio dovoljno transparentan. Mi smo kao Nacionalni konvent ulložili velike napore da probamo da dobijemo što više informacija oko toga kako će taj dokument izgledati, šta će biti fundament tog instrumenta. Ali smo se konstantno suočavali sa prebacivanjem odgovornosti za transparetnost tog procesa između Direktorata EK za proširenje i Vlade. Dokument će biti predstavljen Nacinalnom konventu u poslednjoj fazi izrade, pre njegovog formalnog usvajanja od strane Vlade.

U odnosu na to kako je okvir postavljen, očekuje se da bi monitoring sistem trebalo da bude uspostavljen drugačije nego do sada, kroz godišnje izveštaje o napretku, koji očigledno nisu bili dovoljno snažan posdsticaj za reforme, iako je sistem praćenja bio formalno vezan za otvaranje novih poglavlja.

Nama je suštinski važno da oblast vladavine prava koja je, kako smo dobili uveravanja jedan od četiri stuba Plana rasta, bude postavljena tako da imamo vrlo konkretne i merljive indikatore koji će se pratiti u određenom vremenskom roku. Dakle, na pola godine, godinu, s ozbirom da se dokument pravi na period od tri godine, da bi to onda imalo nekog smisla. 

Ako u odnosu na to naša Vlada bude propuštala prilike da sprovede reforme i za to ne iskoristi finansijske benefite koje Plan rasta nudi, onda će vlast morati da ponudi građanima adekvatno objašnjenje za to zašto Srbija ne koristi sredstva kao ostale zemlje. Međutim, imajući u vidu dosadašnji odnos naše vlasti prema finansijskim aspektima procesa pristupanja, može da se desi ta količina novca ne bude dovoljan stimulans, odnosno da ona deluje nadoknadivo iz kineskih ili drugih izvora.

Ključno je da Evropska komisija snažno poštuje i komunicira postavljene kriterijume. Za nas kao civilno društvo biće od značaja da znamo kako se Vlada obavezala da će u narednih pola godine ili godinu uraditi neke konkretne stvari. Ako se to ne uradi, to će nam biti jasan pokazatelj njihovog odnosa prema evropskoj perspektivi.

EWB: Spomenuli ste da godišnji izveštaji Evropske komisije već neko vreme ne daju dovoljan podsticaj Vladama na reforme i ne adresiraju probleme u procesu pristupanja na pravi način. EK najavila je objavljivanje izveštaja o vladavini prava za države kandidate istih kao što objavljuje i za države članice EU. Da li očekujete da bi to moglo na efektivniji način adresira probleme Srbije u ovoj oblasti? 

BS: Taj instrument je značajan zbog toga što sada zemlje kandidati imaju priliku da budu ocenjeni na potpuno identičan kao što se to radi za zemlje članice EU. Ta nova metodologija nam omogućava da stanje bude uporedno prikazano, što do sada nije bio slučaj.

Da li će ti novi izveštaji uticati na vlast da unapredi stanje u oblasti vladavine prava zavisiće ipak od političke volje u Beogradu da Srbija napreduje u procesu evropskih integracija. Mi smo do sad videli više puta kako su različiti mehanizmi izveštavanja, i sam izveštaj EK o napretku kao i drugi međunarodni izveštaji, ovde minimizirani i relativizovani. Imali smo čak i situacije u kojima naša vlada sprema odgovor ekspertskim organizacijama.

Ali bez obzira na to, svakako će biti značajno za civilno društvo i širu javnost uopšte, jer ćemo imati još jedan alat da dokažemo kako u praksi izgleda stanje vladavina prava u Srbiji.

EWB: Kako ocenjujete narativ vlasti po pitanju članstva Kosova u Savetu Evrope? Čak su najviši zvaničnici najavljivali da bi Srbija mogla da napusti SE, ukoliko Kosovo postane članica ove organizacije. Kakav je stav NKEU po ovom pitanju? 

BS: Članstvo u Savetu Evrope neophodan je uslov za bilo kakve evropske integracije. Ako bi došlo do napuštanja SE, Srbija više ne bi imala šta da traži u procesu evropskih integracija. Iz ugla NKEU to je neprihvatljiv odgovor. Članstvo Srbije u SE je na toliko nivoa važno za ljudska prava građana Srbije, ne samo zbog pristupa Sudu za ljudska prava, to dovodi u pitanje veliki broj standarda i mehanizama u brojnim oblastima koje smo mi usvojili kao članica Saveta Evrope.

Izlaskom iz SE bi sve to bilo dovedeno u pitanje: postupanje policije, kažnjavanja, funkcionisanje pravosuđa i drugo. Mogle bi da nam se ponove devedesete u nekom najgorem obliku. Ako bi se tako nešto desilo, u šta mi je teško da poverujem, razmere štete bile bi nesagledive i regresija nekoliko decenija unazad.

Taj narativ koji se provlačio više je kreiran za potrebe unutrašnje mobilizacije i dalje polarizacije ovog društva. Smatram da niko razuman ko donosi odluke u ime građana ove zemlje, ne bi mogao da donese jednu takvu odluku.

EWB: U proteklom periodu videli smo da najviši državni zvaničnici, uključujući i predsednika Srbije, crtaju šeme spoljnih napada na Srbiju, čiji su sastavni deo uvek pojedinci ili nevladin sektor u celini. Da li se amtosfera u kojoj funkcioniše civilno društvo u Srbiji pogoršala i da li u ovakvoj atmosferi dijalog ima bilo kakvog smisla? 

BS: Tokom protekle decenije, napadi na organizacije civilnog društva od strane predstavnika vlasti dešavaju se u ciklusima. Ti narativi o OCD-u služe istoj svrsi kao i ovaj narativ o Savetu Evrope. Posle izbora 2020. godine kada je opozicija bojkotovala izbore, vlast je počela da koristi iste mehanizme protiv civilnog društva kao i protiv drugih političkih aktera. Taj metod je zadržan i postaje sve teže. U odnosu na to kako se kreira atmosfera u društvu, tako se i taj narativ prema OCD  zateže ili opušta.

U zavisnosti od toga kakva bude dalja dinamika evropskih integracija, od toga će u velikoj meri zavisiti kakav odnos vlasti prema organizacijama civilnog društva. Samo zato što međunarodna zajednica i EU prepoznaju civilno društvo kao važan društveni činilac, to donekle štiti organizacije civilnog društva od napada koje dolaze. Tako smo više puta mogli da vidimo tokom dijaloga Konventa sa premijerkom da se tadašnja premijerka ograđivala od izjava njenih članova vlada koje se tiču civilnog društva.

Osim toga, narativ prema civilnom društvu zavisiće i od sveukupne atmosfere u srpskom društvu. Dosadašnji narativi vlasti nažalost su samo podsticali dalju polarizaciju. Da li će u ovakvim uslovima biti moguć bilo kakav dijalog, to će pre svega zavisiti od toga kako se vlast bude ponašala, jer odgovornost je na onome ko ima moć. Cela atmosfera oko usvajanja Rezolucije UN u Srebrenici pokazuje da su ti mehanizmi i dalje jaki, te da ono što se nameće kao zvaničan državni narativ predstavlja malte ne identitetsku liniju. Svi koji misle drugačije i ostaju ispod te linije, posebno organizacije ciivlnog društva koje se bave suočavanjem sa prošlošću, označavaju se kao izdajnici nacionalnih interesa i i izloženi su različitim vrstama prljavih kampanja.

Povezani članci

Poslednja runda dijaloga: I dalje nema fer izbornih uslova

Aleksandar Ivković

Afere Krušik, Jovanjica i Telekom ostaju u izveštaju EP o Srbiji

EWB

Strategija proširenja EU – pogledi iz Brisela

Emina Muminović