Predsednik Srbije i Vlada Srbije najavili su novi ciklus ekonomske pomoći privredi kako bi se ublažili negativni efekti pandemije koronavirusa (COVID-19). I pored prethodnih najava iz kabineta Ministra finansija da će nove mere Vlade biti „snajperski precizne“ izgleda da to neće biti slučaj, s obzir da najavljeni paket neće praviti razliku po kriterijumu ugroženosti privrednih subjekata. Novi ekonomski paket otvorio je pitanje cene zaduživanja i visine javnog duga Srbije, ali i raspodele tereta krize između privatnog i javnog sektora, kao i svrsishodnosti pomoći od 100 evra u okviru prvog ciklusa. O svemu ovome, razgovarali smo sa Biljanom Stepanović, direktorkom i glavnom i odgovornom urednicom Nove ekonomije.
European Western Balkans: Početkom jula ove godine, Predsednik Srbije je izjavio da država ne razmatra novi paket ekonomske pomoći kako ne bi došlo do ugrožavanja „stabilnosti i stope javnog duga“, da bi posle dve nedelje ipak najavio da država ima mogućnosti da „sipa“ još novca kako bi pomogla privredi. Zbog čega mislite da postoje ovakvi iznenadni obrti, u relativno kratkom vremenskom periodu, u planiranju ekonomske politike i da li oni utiču na smanjenje izvesnosti u veoma krhkom poslovnom okruženju kakvo trenutno imamo ?
Biljana Stepanović: Ovi obrti tipični su za predsednika Aleksandra Vučića koji i inače o svemu odlučuje, u sve se meša i često menja odluke, da li prema trenutnom raspoloženju ili političkim potrebama, to ne znam. Činjenica je da je situacija izuzetno teška, postaće na jesen još teža, pa nam je zbog toga potreban tim stručnjaka koji bi razmotrio potrebe privrede sa jedne strane i mogućnosti države sa druge i doneo odluku šta i kada može da se uradi da se pomogne privredi. Umesto toga, Aleksandar Vučić uprkos upozorenjima sa svih strana potroši više od 600 miliona evra (koje je prethodno uzeo na kredit sa vrlo visokom kamatom) i podeli po 100 evra svima da bi dobio izbore. Taj novac mogao se mnogo pametnije i racionalnije uložiti tamo gde je potrebno, da se mislilo na dobrobit države, a ne na svoj opstanak na vlasti. Sada je budžet u minusu, rate ranije uzetih kredita dospevaju na naplatu, privreda pada, stranih investicija neće biti, domaćih zbog nedostatka pravne sigurnosti još od ranije nema, a mi povrh svega nemamo stručne, trezvene i profesionalne ljude na čelu države koji bi videli šta nam je činiti, doneli ozbiljne mere i na vreme ih sproveli. Umesto toga imamo samo izjave, danas jedno sutra drugo, što privredi šalje signal – snalazite se kako ko zna.
EWB: Iako su se ekonomisti savetovali, a Fiskalni savet preporučivao, najavljeni paket ekonomskih mera, kako stvari stoje, neće predvideti pomoć samo za najugroženije sektore privrede, već za preduzetnike, mikro, mala i srednja preduzeća u vidu 60% minimalne zarade i jednomesečnog odlaganje plaćanja poreza i doprinosa, uz novi moratorijum na otplatu kreditu, kako je odlučila Narodna banka Srbije. Da li mislite da je ovaj neselektivni pristup u državnoj intervenciji ispravan i da će pomoći privredi da se izbori sa posledicama pandemije?
BS: Od samog početka je pristup neselektivan, počev od podele pomenutih 100 evra svakom punoletnom građaninu. Što se tiče pomoći za isplatu plata, mogli bismo reći da je to za prva tri meseca od početka korone bilo u redu, mada je oko 30% preduzeća odbilo ovu pomoć, jer im to onemogućava da otpuštaju zaposlene ili da podignu dividendu. Međutim, sada već znamo koji sektori trpe najveću štetu (ugostiteljstvo, turizam, transport itd.) a koji su još i zabeležili rast (promet robe na malo) pa se do sad mogla napraviti selekcija i plan da se pomogne najugroženijima, posebno onima kojima je sam opstanak ugrožen. Umesto toga, najlakše je razdeliti opet svima, samo sad manje jer nema para i u svrhu propagande (što jedino zanima i čime se vlast jedino ozbiljno bavi) govoriti kako vi i dalje pomažete privredi. A u stvari rasipate novac građana i to iz kredita koje ćemo svi mi vraćati.
EWB: Od kako se počelo sa primenom ekonomskih mera i sa pozajmljivanjem sredstava za tu svrhu, sve se više govori o rastu javnog duga, za koji se u javnosti tvrdi da ne bi smeo preći 60% bruto društvenog proizvoda, dok predstavnici Vlade ističu činjenicu da druge zemlje Evrope, imaju daleko veći javni dug. Zašto je za Srbiju opasno da pređe pomenutu granicu i da li smo, kako stvari trenutno stoje u opasnosti da budemo prezaduženi?
BS: Nema nikakvog smisla porediti javni dug Srbije i recimo Francuske ili Nemačke, kao što nema smisla ni porediti pad BDP-a Srbije i ovih zemalja. Zašto? Pa zato što ove jake i razvijene privrede lakše mogu da pregrme pad od 10% nego mi od 5% i javni dug od 90 ili 100% BDP-a nego mi od 60%. To su jake ekonomije koje brže mogu da se oporave, imaju iza sebe jake države i cifre nisu uopšte uporedive. To je kao da uporedite bogataša koji izgubi 1.000 evra sa siromahom koji izgubi 100 evra. Mi ćemo sada faktički da poništimo sve što je uspelo da se uradi po pitanju udela javnog duga u BDP-u u protekle tri-četiri godine i da se vratimo na početak. Naravno, svetska kriza pogađa sve, svako se bori u skladu sa svojim mogućnostima, ali neke zemlje se ponašaju racionalno, a neke kao naša kupuju naoružanje i nekakve bombardere u vreme dok ljudi čekaju na lekove i terapije i dok privredu očekuju teški dani.
EWB: Kako bi finansirala paket pomoći, Vlada je sredinom maja prodala državne obveznice u vrednosti od 2 milijarde evra na međunarodnom tržištu kapitala uz kamatnu stopu (odnosno prinos) od 3,375%, što su mnogi ekonomisti ocenili kao preskupo zaduživanje. Država se takođe zaduživala i na domaćem tržištu, o čemu ste pisali u svojoj poslednjoj kolumni. Kako biste vi ocenili dosadašnju strategiju zaduživanja Srbije tokom pandemije i da li naše zaduživanje preskupo?
BS: Naše zaduživanje naravno jeste preskupo, ali nemamo kud. Novca nema i mora se uzeti od onih koji ga imaju. A ove visoke kamate su cena po kojoj su međunarodni komercijalni kreditori pristali da nam pozajme novac. Sada je kamata za sedmogodišnju obveznicu 3,375%, dok je još u decembru prošle godine na desetogodišnju obveznicu (koja je po pravilu skuplja) kamata bila svega 1,2%. To znači da će od sada država morati svake godine na kamatu da plati 43 miliona evra više nego pre samo šest meseci. Poređenja radi, Hrvatska je u junu izdala jedanaestogodišnju obveznicu sa kamatom od 1,64% uz veći udeo javnog duga u BDP-u od Srbije i većim očekivanim padom od Srbije, zbog velikog pada turizma. Krajem prošle godine podizali su kredite sa sličnim kamatama kao i Srbija. Iz toga se vidi koliko je ovo loš rezultat, koliko je nepovoljno zaduživanje Srbije i koliko je poraslo nepoverenje investitora prema politici Vlade Srbije.
EWB: Prema analizi Fiskalnog saveta, plate u javnom sektoru su veće za oko 20% od plata u privatnom sektoru, a ta razlika nastavlja da se povećava, s obzirom da je privatni sektor izložen posledicama pandemije, što nije slučaj sa javnim sektorom. Mislite li da bi javni sektor trebalo da snosi određeni teret krize i na koji način?
BS: Javni sektor, posebno partijski zaposleni u državnoj upravi, predstavljaju glasačku bazu SNS-a. Policija u koju je nesrazmerno mnogo uloženo i u odnosu na zemlje okruženja i u odnosu na ulaganja u vitalne javne službe (zdravstvo i školstvo) takođe predstavlja oslonac na koji vlast računa. Kad dodamo javna preduzeća koja loše posluju, prave gubitke, a plate su im daleko iznad proseka privrede i imaju ogromne viškove zaposlenih, jasno je da vlast ponovo brine samo o svom opstanku, a ni malo o dobrobiti države i građana Srbije. Dok su u privredi (koja izdržava javni sektor) otpuštanja već počela, a tek se očekuju na jesen, dok preduzeća ne znaju kako će opstati a zaposleni žive u neizvesnosti za radna mesta i svoju egzistenciju, predsednik Vučić stalno teši svoju glasačku bazu da ne brine za plate i radna mesta. Nikako ne pominje šta da rade ljudi zaposleni u privredi, preduzetnici, zanatlije, vlasnici preduzeća. Ovo stanje je neodrživo, ali naravno niko ne zna kolika će biti dubina krize koja nas čeka i ne možemo da predvidimo kakve će ko posledice osetiti.
EWB: Najveća zamerka Fiskalnog saveta u okviru prvog paketa pomoći bila je uplata po 100 evra svim punoletnim građanima Srbije, a ovih dana se moglo čuti da bi bez tog troška drugi paket ekonomskih morao biti izdašniji. Ministar finansija sa druge strane, tvrdi da je direktna posledica ove pomoći građanima povećanje julskih poreskih priliva i optimizma kod građana. Kakve su vaše ocene efekata ove mere, da li je ona više pomogla ili odmogla u daljem naporima da ublaže efekti pandemije na privredu?
BS: Mislim da ne postoji ni jedan ekonomista u zemlji koji je podržao ovu odluku. Bukvalno ni jedan nije pronađen da ovu meru pohvali, makar u propagandne svrhe. Ministar finansija je ovom svojom izjavom otkrio šta je bila glavna svrha ove neracionalne i nerazumne odluke – da se tik pred izbore „podigne optimizam“ biračkog tela, ali uprkos tome i uprkos činjenici da je vladajuća stranka izbornu trku praktično trčala sama, rezultat je dosta slab, tako da se može reći da je uludo protraćeno više od 600 miliona evra skupo pozajmljenog novca. On se mogao mnogo pametnije iskoristiti (u stvari, svaki drugi način bio bi pametniji) a stvarno ugroženim ljudima mogla se i podeliti pomoć od po 100 evra. Samo što mi nemamo čuvene i sto puta najavljivane socijalne karte, koje su se sada mogle iskoristiti. Tako je, kao i sa merama pomoći privredi, najlakše bilo razviti društvenu igru „je l ti leglo 100 evra“ i novac dati kako onima kojima je mnogo značio, tako i onima koji to nisu ni primetili na računu. To je, na kraju, samo još jedan prilog opštoj neracionalnosti dosadašnje Vlade Srbije koju nije vodila Ana Brnabić, već Aleksandar Vučić. Pozajmite, razdelite, ionako će taj novac da vraćaju oni kojima ste ga tako velikodušno „poklonili“.
Intervju je urađen u okviru projekta „Pripremi se za učešće“ koji sprovode CEP, NALED i portal European Western Balkans, uz podršku Evropske komisije, sa fokusom na proučavanje ekonomskih pitanja u procesu pristupanja Srbije EU i aktivno uključivanje organizacija civilnog društva u pregovore o pristupanju u odabranim ekonomskim poglavljima.