Rasprava o proširenju Evropske unije dobila je podsticaj prošlog septembra, kada je objavljen izveštaj francusko-nemačke ekspertske radne grupe o institucionalnoj reformi EU. U dokumentu je, između ostalih inicijativa, predloženo da Unija bude spremna da primi nove članove do 2030. godine. Izveštaj je predstavljen državama članicama, koje su najavile da će kasnije ove godine usvojiti mapu puta unutrašnjih reformi EU u kontekstu budućeg proširenja. Niko, doduše, još uvek nije stao iza konkretnog datuma.
Šta se u EU promenilo kada je reč o proširenju od početka rata u Ukrajini, kao i od objavljivanja francusko-nemačkog izveštaja? Da li će Unija u dogledno vreme postati spremnija za proširenje i kako će predstojeći izbori za Evropski parlament uticati na ovaj proces?
Ova pitanja postavili smo Danijeli Švarcer, jednoj od koautorki izveštaja. Danijela Švarcer je član izvršnog odbora Bertelsman fondacije i bivša direktorka Nemačkog saveta za spoljne poslove.
European Western Balkans: U septembru prošle godine, Vi i Vaše kolege objavili ste izveštaj o institucionalnoj reformi EU. Kakve su do sada bile reakcije nacionalnih vlada EU, posebno na delove izveštaja koji se odnose na mogućnost proširenja do 2030. godine?
Danijela Švarcer: Bilo nam je drago što smo videli da se o našim predlozima razgovaralo u većini prestonica sadašnjih i budućih država članica EU. Eskalacija sukoba i konkurencije u susedstvu EU podstiču proširenje, a neke vlade tvrde da unutrašnje reforme ne bi trebalo da odlažu proširenje. Ipak, u sve nestabilnijem okruženju u kojem zemlje nastoje da obezbede stabilnost, bogatstvo i zaštitu ulaskom u EU, proširenje ima smisla samo ako čini EU jačom. Stoga je ključno pripremiti EU za proširenje, što znači poboljšanje njenog funkcionisanja pre nego što primi nove članice.
Iako se evropski lideri do sada nisu zvanično obavezali da će se pripremati za proširenje do 2030. godine, nekoliko visokorangiranih evropskih političara, među kojima je i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, pozvali su da ovo bude ciljni datum i za EU i za kandidate. Ako se šefovi evropskih država i vlada obavežu da će EU biti spremna za proširenje do 2030. godine, to bi bio veoma snažan signal zemljama kandidatima za članstvo u EU i građanima EU.
Ako se šefovi evropskih država i vlada obavežu da će EU biti spremna za proširenje do 2030. godine, to bi bio veoma snažan signal.
Sledeća strateška agenda EU, oblikovana za novo političko rukovodstvo nakon evropskih izbora u junu 2024, stoga treba da postavi jasan cilj: EU treba da teži da bude spremna za proširenje do 2030, ohrabrujući zemlje kandidate da ispune kriterijume za pristupanje čim pre moguće. Takva zajednička posvećenost i snažna poruka kandidatima mogli bi da ponovo izgrade poverenje u proces pristupanja, za koji poslednjih godina nije bilo dovoljno posvećenosti.
EWB: Da li smatrate da trenutno postoji dovoljno političke volje u EU da se pokrene ozbiljan reformski proces u skladu sa vašim izveštajem nakon izbora za Evropski parlament i formiranja nove Komisije?
DŠ: Iako je ruski rat protiv Ukrajine pojačao pritisak na evropske institucije i države članice da napreduju sa proširenjem i da poboljšaju funkcionisanje EU, mnoge vlade strahuju da Konvencija (o promeni osnivačkih ugovora) ne bi mogla da donese zadovoljavajuće rezultate ili da ratifikacija novih ugovora ne bi uspela. Vraćaju se sećanja od pre skoro 20 godina: 2005. godine, EU se suočila sa teškim neuspehom odbacivanjem Ustavnog ugovora EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji. Zbog ovog iskustva, mnoge nacionalne vlade su oprezne u pogledu daljih promena ugovora, koje su ipak od suštinskog značaja za proširenje.
Takođe, proces proširenja EU može propasti, bez obzira na institucionalne reforme. On podrazumeva usvajanje sporazuma o pristupanju između EU i odgovarajućih zemalja kandidata i njihovu ratifikaciju u svim državama članicama EU i zemljama kandidatima.
Predstojeći evropski izbori pružaju dobru priliku za proevropske stranke da saopšte prednosti proširenja.
Ovo naglašava važnost uključivanja javnosti, kako unutar EU, tako i u zemljama kandidatima. Bez široke debate o proširenju i budućem obliku i funkcionisanju EU, malo je verovatno da će proces uspeti. Predstojeći evropski izbori pružaju dobru priliku za proevropske stranke da razgovaraju o ovim velikim pitanjima u državama članicama. Oni treba da saopšte prednosti unapređenja i rasta EU svojim nacionalnim biračkim telima, istovremeno naglašavajući šta je u pitanju ako Unija ne uspe da se prilagodi neprijateljskijem geopolitičkom kontekstu.
EWB: Da li će ishod izbora za Evropski parlament uticati na putanju budućih reformi? Šta može biti posledica uspona desničarskih populističkih partija, koji predviđaju ankete, na predloge koje ste dali?
DŠ: Evropski parlament igra ključnu ulogu u procesu proširenja. Stoga je njegov sastav nakon junskih izbora odlučujući i za tok unutrašnjih reformi i za proširenje. Nedavne ankete ukazuju na porast podrške desnice, sa dve krajnje desničarske grupe „Identitet i demokratija“ i „Evropski konzervativci i reformisti“ koji će kolektivno obezbediti četvrtinu mesta u Evropskom parlamentu. Iako se očekuje da će Evropska narodna partija i Socijalisti i demokrate ostati najveće grupe, čime će imati značajan uticaj na evropsku agendu, dinamika u Evropskom parlamentu bi se i dalje menjala, što bi takođe uticalo na naše predloge reformi.
Međutim, možda su još značajniji sedam predstojećih nacionalnih izbora koji će se održati u zemljama članicama EU do kraja godine. Ovi izbori će verovatno doneti promene u nacionalnim vladama, čime će promeniti dinamiku u Evropskom savetu.
Ukoliko uticaj desničarskih nacionalističkih snaga poraste i u Evropskom parlamentu i u Savetu, to može loše uticati na zaštitu vladavine prava, što je ustavno načelo EU o kojem se ne može pregovarati. Obezbeđivanje neophodne podrške država članica i unutar parlamenta za sankcionisanje kršenja osnovnih evropskih principa postalo bi znatno teže.
Politička volja da se iskoriste postojeći mehanizmi za održavanje vladavine prava verovatno će se smanjiti kako desničarske nacionalističke snage jačaju svoj uticaj.
Politička volja da se iskoriste postojeći mehanizmi za održavanje vladavine prava protiv onih koje ga krše unutar EU verovatno će se smanjiti kako desničarske nacionalističke snage jačaju svoj uticaj. Takođe, sa većom političkom polarizacijom i rastućim uticajem evroskeptika u institucijama EU, preko potrebne reforme politika EU i budžeta mogle bi postati teže. Biće zanimljivo i važno videti da li će oni koji glasno kritikuju EU u nacionalnim i evropskim izbornim kampanjama doprineti idejama kako da reformišemo EU.
EWB: Mnogi su istakli da je rat u Ukrajini bio glavni faktor koji je primorao EU da ozbiljno razmisli o produbljivanju i proširenju. Dve godine nakon početka ruske invazije, da li je ovaj efekat rata i dalje jak? Postoje li drugi faktori koji izazivaju promenu u razmišljanju EU?
DŠ: Rat Rusije protiv Ukrajine izvršio je značajan pritisak na EU i njene države članice da daju prioritet proširenju kao sredstvu za stabilizaciju susedstva EU. Godine 2022. i 2023, kao direktan odgovor na invaziju, EU je preduzela mere koje bi se samo godinu ili dve ranije smatrale nezamislivim. Politička rešenost da se odlučnije krene napred sa pristupanjem zemalja Zapadnog Balkana, napori da se regionalna inicijativa Otvorenog Balkana uskladi sa Berlinskim procesom, i, što je najvažnije, odluka Evropskog saveta u decembru da pokrene pristupne pregovore sa Ukrajinom, Moldavijom, i Bosnu i Hercegovinu, svi ukazuju na to da je novi zamah proširenja do ovog datuma i dalje snažan.
Ruski brutalni rat mora se posmatrati u širem okviru eskalacije tenzija između demokratija i autokratija, sistemskog sukoba koji sve više strukturiše međunarodni poredak i razbija izvesnosti na kojima je izgrađena EU. Evropska unija i njene države članice reagovale su na ovo okruženje koje je sve više opterećeno sukobima preispitujući svoje odnose sa drugim regionima i zemljama i usvajajući novi, oprezniji pristup ekonomskoj bezbednosti.
EU će morati da preuzme više odgovornosti za stabilnost i bezbednost u svom istočnom susedstvu
Evropljani su akutno svesni da SAD doživljavaju Kinu, a ne Rusiju, kao najodlučniji bezbednosni izazov. Kao rezultat toga, a posebno u slučaju reizbora Donalda Trampa, EU će morati da preuzme više odgovornosti za stabilnost i bezbednost u svom istočnom susedstvu. Proširenje, kao što je ranije pomenuto, smatra se ključnim sredstvom za rešavanje ove odgovornosti. Međutim, pošto proširenje može da potraje veoma dugo ili da uopšte ne uspe, potrebno je više da se uradi ispod punopravnog članstva u EU da bi se radilo sa susedima EU. Jedan takav format je novostvorena Evropska politička zajednica, koja, iako nije osmišljena kao alternativa proširenju, može pomoći stabilizaciji.
EWB: Kako biste ocenili trenutno stanje politike proširenja EU? Koji su glavni izazovi?
DŠ: Politika proširenja EU trenutno se suočava sa trostrukim izazovom: pokretanje pregovora o pristupanju, osmišljavanje snažnijih politika pre proširenja kako bi se efikasno stabilizovale zemlje kandidati u znatno neprijateljskijem geopolitičkom okruženju i neophodnost unutrašnje reforme EU.
Dok je rat u Ukrajini oživeo umornu debatu o proširenju, put do njega je dug i tempo napretka zavisiće od kritičnih političkih pitanja koja tek treba u potpunosti da se reše. Uzmite u obzir unutrašnje reforme, na primer: iako su dve najveće države članice, Francuska i Nemačka, uslovile proširenje unutrašnjim reformama, one tek treba da postignu konsenzus među sobom, a kamoli sa drugim vladama, u vezi sa preciznim ciljem unutrašnjih reformi i kako ih postići.
Drugo, s obzirom na geopolitičke pritiske, EU treba da preispita svoju politiku prema zemljama kandidatima. Mora razmotriti kako da pruži optimalnu podršku kandidatima dok se pripremaju za pristupanje. Slično tome, EU mora da istraži koji politički forumi mogu da neguju odnos poštenja i poštovanja, koji bi doprineo transformaciji zemalja kandidata u stabilne demokratije i tržišne ekonomije, i konačnom uspehu u pregovorima. Ponovna izgradnja međusobnog poverenja među svim uključenim stranama je takođe ključni aspekt koji treba razmotriti, posebno imajući u vidu nedostatak napretka i ambicija u procesu pristupanja poslednjih godina.
Ponovna izgradnja međusobnog poverenja među svim uključenim stranama je takođe ključni aspekt, posebno imajući u vidu nedostatak napretka i ambicija u procesu pristupanja poslednjih godina.
Na kraju krajeva, sledeći krug proširenja, zajedno sa tekućim pregovorima o pristupanju, odvija se u znatno izazovnijem međunarodnom kontekstu u poređenju sa uslovima iz 1990-ih i 2000-ih. Pored suprotstavljanja ruskom malignom uticaju u susednim zemljama, EU bi takođe trebalo da posveti veću pažnju ekonomskim aktivnostima Kine, Turske i drugih u zemljama kandidatima, nudeći istovremeno izvodljive alternative.
EWB: Vaš izveštaj preporučuje da politički kriterijumi (demokratija, vladavina prava i druge vrednosti EU) ostanu prvi preduslov za pristupanje. Trenutno se čini da više kandidata ima značajne probleme sa ovim kriterijumima. Postoji li onda rizik da će ovaj princip na kraju biti „žrtvovan“ u nekoj meri kako bi se EU mogla proširiti u doglednoj budućnosti?
DŠ: Bez obzira na bilo kakvu novu fleksibilnost u procesu pristupanja, usaglašenost sa političkim kriterijumima za pristupanje i principima EU ostaje preduslov za članstvo u EU, a time i na jedinstvenom tržištu. Vladavina prava je kamen temeljac EU, ne samo kao teorijski ustavni princip, već i sastavni deo njenog delovanja: većina politika EU, uključujući one koje regulišu jedinstveno tržište, oslanja se na nezavisne nacionalne sudove i priznavanje primata zakonodavstva EU. Korupcija u nacionalnim upravama mora biti nespojiva sa isplatom fondova EU. Stoga je vladavina prava osnovni uslov i za sadašnje i za buduće države članice EU.
Nažalost, zabrinjavajuća stvarnost u kojoj određene postojeće članice dovode u pitanje vladavinu prava podriva kredibilitet EU u odnosu na zemlje kandidate. Pre bilo kakvog proširenja, EU treba da se pozabavi ovim problemom i obezbedi svoju sposobnost da sprovodi vladavinu prava sa sadašnjim i budućim članicama.
Za zemlje koje ne žele ili ne mogu da se pridruže EU i ispunjavaju neophodne kriterijume, trebalo bi da se osmisli novi status partnerstva koji se razlikuje od procedure pristupanja.