Kada se u septembru pojavila vest da će bivši poslanici u Evropskom parlamentu, Eduard Kukan i Knut Flekenštajn, posredovati u dijalogu vlasti i opozicije u Srbiji, odmah je upala u oko činjenica da su ova dvojica iskusnih diplomata već imala sličnu ulogu u Severnoj Makedoniji. Naime, bili su deo sada već čuvene „trojke“ Evropskog parlamenta koja je obezbedila postizanje sporazuma iz Pržina i stvaranje fer i poštenih izbornih uslova koji su na kraju doveli do promene vlasti u ovoj zemlji. Međutim, takođe je upala u oko činjenica da ovom diplomatskom dvojcu nedostaje treći član „trojke“, bivši poslanik u Evropskom parlamentu i izvestilac za Severnu Makedoniju Ivo Vajgl. Ovaj iskusni slovenački diplomata i bivši ministar spoljnih poslova Slovenije, koji je pre raspada bivše države radio kao dopisnik Tanjuga i jugoslovenski diplomata, svakako je dobar poznavalac prilika u zemlji, tim pre što je vršio i funkciju izvestioca iz senke za Srbiju, tako da je njegov izostanak takođe predstavljao vest. Sa gospodinom Vajglom smo o situaciji u Srbiji i paralelama između Srbije i Makedonije razgovarali upravo u Beogradu, gde je učestvovao na devetom Beogradskom bezbednosnom forumu.

EWB: Vi ste bili izvestilac Evropskog parlamenta za Severnu Makedoniju, takođe i deo trojke EP koja je učestvovala u rešavanju krize u toj zemlji. Koliko mislite da je uloga te trojke bila važna za postizanje Sporazuma iz Pržina i kasnije promenu režima? 

Ivo Vajgl: Mislim da je bila dosta značajna uloga, da je zapravo naša uloga bila u tome da budemo katalizatori dijaloga između makedonskih političkih stranaka i na kraju krajeva Komisije, Komesara i njegovog tima. Ali moram reći da bez zaista sjajnog posla koji je odradio Komesar Han, naša uloga ne bi bila velika i mislim da sve skupa ne znam gde bi zapelo. Ne bismo došli do Pržinskog sporazuma. U svakom slučaju to je bilo moguće samo uz dobru saradnju i sa predstavnicima Komisije i sa nekim ambasadama i ambasadorima. Uvek su bili tu u prvom planu šef delegacije EU i američki ambasador. Bilo je zadovoljstvo raditi u takvom jednom sastavu.

EWB: Da li mislite da je učešće EU u rešavanju političke krize i demokratizaciji Severne Makedonije došlo možda prekasno? Imajući u vidu da je ta kriza rasla tokom dužeg niza godina, da su bile vidljive negativne tendencije kad su u pitanju demokratske institucije, da li je ta Vaša uloga došla prekasno ili kasnije nego što bi trebalo? 

IV: Možda jeste. Možda se moglo ranije videti u kom pravcu se razvija politička situacija u Makedoniji. I možda se moglo sa nekim malo većim intenzitetom doći tamo i odraditi ono što smo mi posle uradili, ali već u kriznoj situaciji, kada je dijalog između Vlade i opozicije bio gotovo na nuli. Tako da mislim to bi trebalo da bude neka vrsta pouke i za neke druge situacije.

EWB: Mi danas u Srbiji imamo učešće druga dva člana trojke, Knuta Flekenštajna i Eduarda Kukana, koji su posrednici trenutnog dijaloga između vlasti i opozicije. Da li po vašem mišljenju postoji paralela između Srbije danas i Makedonije u vremenu kada ste Vi bili deo trojke koja je rešavala krizu? 

IV: Teško. Mislim da je vladajuća stranka VMRO pa čak i premijer Gruevski koji je sada u izbeglištvu u Mađarskoj, pokazali više spremnosti za dijalog i za nekakav kompromis i sporazum. Ja takve spremnosti u Srbiji ne vidim trenutno.

EWB: Da li mislite da je situacija jednako loša i opasna kada je u pitanju stanje demokratije u Srbiji, kao što je bila u Makedoniji?

IV: Jeste. Možda je i čak opasnija, s obzirom na neka iskustva iz prošlosti. Ja mislim da bi Vlada Srbije, njen Predsednik i njegovi saradnici morali uvideti da demokratija znači otvorenost, razgovor sa onima sa kojima ne deliš isto mišljenje. Kada je reč o parlamentu, znači uvažavanje opozicije. Parlament nije ratište, on je mesto demokratskog, otvorenog odlučivanja. I tu mislim da je glavni deficit situacije u Srbiji.

Razgovarajući sa nekim ljudima iz opozicije, ja sam zapravo zapanjen time do koje mere su oni rezignirani u pogledu bilo kakve mogućnosti dijaloga. A kad se pogledaju mediji, većina njih vodi krstaški rat protiv političke opozicije. Ja moram da verujem predstavnicima opozicije da je u celoj Srbiji rasprostranjena jedna mreža pritisaka na ljude i na lokalnom nivou, da ne budu kritični i kooperativni kada je reč o dijalogu sa opozicijom.

Ja mislim da je tu situacija zaista kritična i nikad nisam osećao potrebu da je ulepšavam. Bojim se da mnogi koji dolaze iz Brisela, da se vrlo brzo prilagođavaju i na neki način daju obmanuti. Ja se ne mogu obmanuti jer sam previše dugo živeo u ovoj sredini.

EWB: Imajući u vidu ocene koje ste upravo dali, da li mislite da je Srbija zrela za jedno mešanje EU u vidu trojke EP ili zapravo nekog drugog mehanizma, ili mislite da je ovaj „Žan Mone“ format koji trenutno postoji odgovarajući model za rešavanje situacije u Srbiji? 

IV: Ja verujem da ima smisla probati, treba biti otvoren prema ponudi Evropskog parlamenta. Ja sam bio član trojke u Severnoj Makedoniji, ne znam iz kog razloga nisam više u Srbiji. Niko mi to nije objasnio. Šta više, pitali su me da li bih bio spreman biti, ali verovatno nisu svi bili oduševljeni time, posebno ne u Beogradu. Tako da, naravno, i to treba prihvatiti.

EWB: Nisu Vas pozvali da budete deo nekakve „trojke“?

IV: Ne, mislim da su želeli izbeći nekog ko je previše kritičan prema njima. A možda je čak i bolje, ako postoje predrasude te vrste, onda nema smisla sarađivati. Jedanput kada sam pozvao u Brisel predstavnike srpske opozicije, imali smo tamo jedan sastanak, tada sam pročitao u nekim medijima ovde da sam ja jedan od najvećih srbomrzaca. U stvari, ja sam uvek podržavao Srbiju na putu ka Evropskoj uniji, i kao izvestilac iz senke, što sam bio četiri godine. Ja sam uvek pozivao na tolerantnost prema Srbiji, čak i po nekim kritičnim tačkama. Moji amandmani su uvek bili ti koji su podržavali neke specifičnosti srpske politike. Na primer, otvorenost prema Rusiji, tradicionalne veze sa Rusijom u verskim i kulturnim područjima.

EWB: Koliko je bio od pomoći Pribeov izveštaj, i uopšte takav jedan pristup Evropske unije koji je jasno označio kakvi su problemi i šta zapravo treba da se učini? U Srbiji nemamo takvu vrstu odnosa Brisela prema Beogradu, a onda nema ni jasnih argumenata da EU prepoznaje probleme. 

IV: Taj dokument je bio ključan, i to je bio dokument koji je zapravo naručila Komisija od stručnjaka. To je bio stručno izrađen dokument, manje politički, više stručan. Ja mislim da i u slučaju Srbije, da bi bilo jako dobro kada bi postojao takav dokument kao osnov za podsticanje nekog konstruktivnog nacionalnog dijaloga o prioritetima i obavezama svih koji su u politici.

EWB: Rekli ste na panelu da su zapravo mediji u Srbiji, ili jedan deo, propagandna mašinerija vlasti. Evropska komisija je takođe u svojim izveštajima prepoznala slobodu medija kao problem,  ali nije dovoljno jasno čija je to odgovornost i koji su konkretni problemi na medijskoj sceni. Da li mislite da je možda Izveštaj EU koji bi na adekvatan način analizirao stanje u medijima bio nešto što bi bilo poželjno, uzimajući obzir važnost medijske sfere za bilo kakve promene i bilo kakvo demokratsko društvo? 

IV: Mogu vam reći da u većini tih izveštaja koje pominjete formulacije u pogledu medija su bile moje formulacije i ja sam se stalno susretao sa predstavnicima medija i organizacija civilnog društva. Tako da to jeste jedno izuzetno važno pitanje. To je pitanje bazične kredibilnosti u pogledu demokratije. Mediji ne mogu da budu propagandna mašinerija. Ovde je zaista to preterano i ja mislim da to može da bude samo u uslovima grubih političkih pritisaka na novinare i medije.

EWB: Da li je EU suviše slepa na probleme koje ste uočili kada su u pitanju mediji u Srbiji? 

IV: Ja mislim da najosetljiviji na to su bivši novinari. Ja jesam bivši novinar i u Evropskom parlamentu sedeli su bivši novinari, kao recimo Tanja Fajon. Tako da mi znamo šta znače mediji i šta znači sloboda medija, ali i šta znači pritisak na medije. Političari koji se nisu bavili medijima verovatno potcenjuju taj element demokratije, a on je izuzetno važan.

EWB: Da se vratimo ponovo na Severnu Makedoniju i na njene probleme. Vest nedelje je svakako to da najverovatnije neće biti otvoreni pregovori sa Severnom Makedonijom uprkos svemu što se dogodilo i uprkos Sporazumu iz Prespe. Kakvu mislite da to poruku šalje ne samo vlastima u Severnoj Makedoniji, već i celom regionu? 

IV: Ja mislim da je to katastrofalna poruka. Mislim da je to poruka koja dovodi u pitanju kredibilnost Evropske unije i njenih institucija u svim zemljama kandidatima. To je, rekao bih, najobičnija prevara. Ja ne mislim da je prihvatljivo da jedna zemlja, pa makar to bila i Francuska, može da protiv svih ostalih blokira jednu takvu stvar i da prouzrokuje blamažu EU i rekao bih da je to poniženje jedne zemlje i njenih političara. Ja sam jedan od potpisnika predloga da se premijerima Ciprasu i Zaevu da Nobelova nagrada (za mir). Ja mislim da su je oni zaslužili. To je bio jedan redak pozitivan slučaj da se u ovom delu sveta jedan tako komplikovan politički problem reši na prosvetljen, demokratski način. I sada je to neko bacio u kantu i zapravo obezvredio napore tih državnika, i dao pravo onima koji su iz nekih nacionalističkih pobuda bili protiv takvih sporazuma.

EWB: Kakvu reakciju ovo može da izazove u drugim državama, pre svega u Beogradu i Prištini? Da li Vučić sa jedne strane i Hašim Tači sa druge, ili novi premijer Kosova, gledaju na ovu poruku kao na znak da nema potrebe da se postigne kompromis, pošto to obećanje (Severnoj Makedoniji) nije ispunjeno?

IV: Ja se slažem sa Vama. Ja sam siguran da je to jedna jako loša poruka. Posebno je to loša poruka onima koji sa „figom u džepu“ potpisuju neke obaveze i sporazume. Ako EU to radi, zašto mi onda ne bismo radili isto. Kredibilitet evropske politike u celini dovodi se u pitanje na takav način.

EWB: Ono što je zanimljivo jeste da su u državama koje su najviše rezervisane po pitanju proširenja, pre svega u Francuskoj i Holandiji, na vlasti liberali. Generalno se stiče utisak da evropski liberali, kojih ste i Vi bili deo u EP, imaju otklon prema Zapadnom Balkanu i da u nedovoljnoj meri razumeju probleme sa kojima se suočavaju zemlje ovde, te da nisu posvećene pitanju proširenja. Da li je to ispravan utisak? 

IV: Ne, ja mislim da se to ne može generalizovati. Ja znam da je grupa ALDE u kojoj sam bio 10 godina apsolutno većinski podržavala širenje EU kao zajednički strateški cilj Evrope. Za jačanje njene ekonomske snage, za jačanje bezbednosnih situacija. Vi imate u Holandiji nekoliko liberalnih stranaka, samo je jedna bila protiv, ostale su bile za. Francuska je uvek imala neku rezervu prema proširenju i francuski članovi naše grupe koja je još bila tu pre Makrona, bili su dosta rezervisani. Ja ne znam koji su njihovi motivi i čak se postavlja opravdano pitanje – ne znam zašto ga nikoga ne postavi – koji su to razlozi Makrona? Taj razlog da Evropa treba najpre da se reformiše i sama obnovi, ja mislim da to nije valjani razlog. Mora biti nešto drugo, a šta je to drugo ja ne znam. To drugo nije liberalno.

EWB: Stiče se utisak da se EU aktivirala u rešavanju političke krize u Srbiji onda kada je postalo očigledno da postoji opasnost od bojkota izbora sledeće godine. Da li mislite da je EU zaista zabrinuta zbog bojkota? Govori se često da bi to onemogućilo Srbiji da kasnije adekvatno implementira sporazume sa Kosovom? Da li mislite da je bojkot kao pretnja jeste dobar način da se privuče pažnja, pošto je to negde i bio cilj bojkota? 

IV: Ja ne mislim da je bojkot dobar potez. Mislim da treba izlaziti na izbore i treba prihvatiti ulogu opozicije ako ti pripadne. Ne treba se plašiti toga da tvoja snaga nije dovoljno velika. Recimo, ako se dobije 10%, to je 10%. Ja sam u Severnoj Makedoniji, kada sam pregovarao sa Socijaldemokratama koji su bojkotovali parlament, ja sam rekao: slušajte, vi imate 30+%, postoje EU države u kojima se može solidna vlada formirati (sa tim procentom). Prema tome, nemojte potcenjivati sami sebe ako imate manje glasova nego što ih ima neka buduća vladajuća koalicija. Treba prihvatiti tu ulogu.

Naravno, onda tu nastupa uloga Evropske unije i njenih institucija da zaštiti opoziciju ako treba, ako treba da uslovljava napredak u procesu približavanja EU sa punim funkcionisanjem parlamentarnog sistema. Bojkot nije najbolje rešenje, šta više, ja mislim da ne koristi nikome.