fbpx
European Western Balkans
Image default
Izdvojeno Mišljenja

Gde si bio 1999: Ukrajina među prvima osudila NATO bombardovanje

Blokovska podela na “zapad i istok” nije bila intenzivnija od kraja Hladnog rata. Dok se na Zapadu zbijaju redovi oko jedinstvenog odgovora na agresiju Rusije, Srbija nastavlja da sedi na dve stolice. Mada vlasti u Beogradu poručuju da potpuno podražavaju integritet Ukrajine, za osudu agresije na ukrajinske teritorije mi smo mali.

Tokom jučerašnjeg dana odlazeći ukrajinski ambasador u Srbiji Oleksandr Aleksandrovič tražio da Srbija jasno osudi agresiju Rusije, na šta mu je predsednik Srbije iz Monaka, gde se nalazi u zvaničnoj poseti, odgovorio da će prihvatiti njegove “molbe” nakon što on pozove svog predsednika Zelenskog da osudi agresiju nad Srbijom, koju su sproveli SAD, Velika Britanije, Nemačka i druge zapadne zemlje.

Vučić je poručio da je Srbija mala zemlja i da ne želi sebi da ukine mogućnost da prekine prijateljstvo sa nekima. Na kraju dana, prema rečima predsednika, Srbija ne odlučuje o Ukrajini. “Ne odlučujemo mi o sudbini Ukrajine. Ali, ako je tako, pozivam ga da pozove svog predstednika Zelenskog i zamoli ga da osudi stravičnu i tragičnu agresiju koju su nad Srbijom sprovele SAD, Velika Britanija i druge zemlje”, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Zaboravljeno je izgleda da su na samom početku bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, 25. marta 1999. godine predsednik Ukrajine Leonid Kučma, premijer Valerij Pustoviotenko, kao i predsednik ukrajinskog parlamenta – Vrhovne rade Oleksandar Tkačenko, osudili su bombardovanje i intervenciju NATO-a.

Iako je Ukrajina, prva sojvetska republika koja je još 1994. godine sa NATO-om potpisala Parterstvo za mir, u isto vreme ona je prva zemlja koja je pokušala da posreduje u jugoslovenskoj krizi, i to mnogo pre rusko-finskog dvojca Viktora Černomerdina i Martija Ahtisarija.

Ministar spoljnih poslova Ukrajine Boris Tarasjuk (današnji ambasador Ukrajine pri Savetu Evrope) i ministar odbrane, general armije Oleksandar Kuzmuk odleteli su u Beograd  već 27. marta 1999. godine, samo dva dana od početka bombardovanja.

O njihovim razgovorima sa predsednikom Slobodanom Miloševićem malo se zna. Ostalo je zabeleženo pisanje Rojtersa da je sastanak trajao 90 minuta, i da „Milošević nije imao sluha za predloge ukrajinske strane“.

Ukrajinska Vlada je tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije slala humanitarnu pomoć narodu Jugoslavije, kao i kosovskim izbeglicama koje su se sa prostora Kosova sklonile u današnju Severnu Makedoniju. Takođe, ostalo je zabeleženo, da je nekoliko aviona JAT-a bilo smešteno na ukrajinskim aerodromima, da bi se izbeglo uništavanja imovine jugoslovenske nacionalne avio kompanije. Ukrajinsko ministarstvo spoljnih poslova je tada Radio slobodnu Evropu potvrdilo ovu informaciju uz napomenu da je Ukrajina pristala na taj dogovor u okviru svojih mirovnih inicijativa.

Na ulicama Kijeva i drugih velikih gradova u Ukrajini održavane su demonstracije protiv NATO-a. I ukrajinski komunisti, ali i militantna desnica jednoglasni su bili u osudi delovanja NATO-a prema Jugoslaviji. Najveći protest organizovan je ispred ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Kijevu, gde je hiljade ljudi noseći ikone, palilo sveće. Demonstranti su od Vlade tražili izmenu zakona kojem se za krivično delo smatra učešće Ukrajinskih državljana kao dobrovoljaca u ratovima van teritorije zemlje.

Predsednik Leonid Kučma je još u aprilu 1999. godine pozvao međunarodnu zajednicu da na Kosovo pošalje mirovne snage Ujedinjenih nacija. Njegov predlog bio je da se one sastoje od trupa iz zemalja koje nisu učestvovale u NATO bombardovanju. Takođe, Kučma je tada rekao da mirovne snage UN-a moraju da steknu poverenje Srba – što znači da je učešće ruskih trupa od suštinskog značaja, da bi misija ovakvih mirovnih snaga uspela.

Za Ukrajinu Kosovo je Srbija i posle 2008. godine

Ukrajina je jedna od zemalja koja nije priznala nezavisnost Kosova. Da će ostati tako, ukrajinske vlasti rekle su i nakon 2008. godine, posle vanredne sednice Skupštine Kosova17. februara kada je usvojena Deklaracija o nezavisnosti Kosova, koju je obrazložio tadašnji premiejr Kosova Hašim Tači.

Tadašnji Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko izjavio je već 19. februara 2008. godine, samo dva dana nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, da stav Ukrajine o situaciji da pre svega sledi nacionalne interese te zemlje i međunarodno pravo. On je istakao da pozicija Ukrajine proizilazi iz mišljenja da odluka o priznavanju ili nepriznavanju Kosova zahteva tajming za većinu zemalja sveta. „Polazimo iz nade da resursi traženja rešenja kroz pregovore još nisu iscrpljeni.“

Ukrajinska premijerka Julija Timošenko tada je izjavila da Ukrajina leži u susedstvu nekoliko zemalja koje se suočavaju sa teritorijalnim problemima i „zato pre nego što donese bilo kakvu odluku, Ukrajina želi da zna da li je Kosovo već́ norma, uobičajena praksa ili jedinstven događaj na koji svet treba da reaguje”. Timošenkova je napomenula da Ukrajina održava multilateralne diplomatske konsultacije, sa ciljem da se utvrdi kako se doživljava nezavisnost Kosova, što će joj omogućiti da odredi svoj stav po ovom pitanju.

Tačku na stav Ukrajine o nezavisnosti kosova stavio je ministar spoljnih poslova Volodimir Ohrizko, 4. decembra 2008. godine, govoreći na sastanku OEBS-a, kada je rekao da „Ukrajina nikada neće napraviti kompromis po pitanju teritorijalnog integriteta bilo koje države“.

Povezani članci

Korak napred, nazad dva: Evropske integracije Srbije 2016-2020.

Aleksandar Ivković

Usvajanje novog IPAP Srbije i NATO u januaru: Šta možemo očekivati?

Mateja Agatonović

[VIDEO] U Crvenoj liniji o izveštaju Evropske komisije i nenapredovanju Srbije i BiH

EWB