Image default
Izdvojeno Mišljenja

Htela to ili ne, Turska je značajan akter na političkoj sceni Sandžaka

Turska je ne samo aktivni subjekat društveno-političkih zbivanja u Sandžaku, već i objekat, čiju poziciju lokalni politički akteri (zlo)upotrebljavaju u međusobnom razračunavanju.

S obzirom na specifično istorijsko iskustvo i obim realizovanih aktivnosti na terenu, lako se može zaključiti da je Turska spoljni akter sa najvećim stepenom prisutnosti u multietničkom regionu Sandžaka, na krajnjem jugozapadu Srbije.

Dok su stanovnici srpske nacionalnosti ili indiferentni ili imaju negativne stavove prema povećanom prisustvu Turske tokom poslednjih dvadeset godina, Bošnjaci mahom pozitivno gledaju na jačanje turskih pozicija, ne samo u Sandžaku, već i širom njene ambiciozno postavljene interesne sfere.

O popularnosti Turske i njenog predsednika najbolje govore scene prilikom Erdoganove posete Novom Pazaru 2017. godine. Za razliku hladnog prijema koji je priređen Aleksandru Vučiću, masa okupljena na gradskom trgu je, skandiranjem „sultan Erdogan“, turskom predsedniku dala povoda da na predizbornim skupovima širom Turske prepričava svoje utiske o nezaboravnom dočeku u Sandžaku.

Po svom ne-kritičkom pogledu i pozitivnom sentimentu spram svakog pomena Turske i Erdogana, Bošnjaci Sandžaka daleko prevazilaze svoje sunarodnike iz Bosne i Hercegovine. Prema mišljenju aktiviste lokalne pro-građanske NVO, javnost u Sandžaku je, štaviše, neraspoložena za bilo kakve negativne tonove prema Turskoj i njenom predsedniku.

Imajući u vidu da je Erdogan popularniji od njih samih, bošnjački politički akteri u Sandžaku preko svojih medija teže da predstave sebe kao bliske Turcima. Ova pragmatična politička strategija podrazumeva prenaglašavanje sopstvenih odnosa i saradnje sa Ankarom, sa ciljem mobilizacije glasača, koji u Turskoj vide zaštitnika i „velikog brata“.

Kako put do srca birača nije jednosmerna ulica, partijski mediji se uzdržavaju od izveštavanja o saradnji suparničkih političkih subjekata sa turskim zvaničnicima. Informaciju da je neki od lokalnih bošnjačkih lidera ugostio tursku delegaciju ili bio primljen u turskoj ambasadi ne možemo naći u medijima koji su bliski nekoj od rivalskih partija. Objektivnim izveštavanjem o sličnim dešavanjima, koja su od nesumnjivog značaja za političu svakodnevicu Sandžaka, oni bi samo povećali rejting protivnika i tako sebi naneli političku štetu.

Međutim, partijski mediji se ne zaustavljaju na prenaglašavanju svoje i prećutkivanju suparnikove saradnje sa Turskom. U svojim nastojanjima da „tursku kartu“ iskoriste za svoje političke interese, lokalni akteri odlaze korak dalje, pokušavajući da kroz medijske sadržaje i javne nastupe etiketiraju protivnika kao neprijatelja Turske ili, barem, kao aktera koji nema njenu naklonost. Ova delovanja za cilj imaju diskreditaciju druge strane pred domaćom i turskom javnošću.

Tipičan primer slanja poruke Ankari se može pronaći u obračunu Muamera Zukorlića i Rifata Fejzića, dvojice rivala koji se bore za monopol nad pružanjem verskih usluga muslimanima na širem prostoru Sandžaka, koji obuhvata i sever Crne Gore. Kao reisu-l-ulema Islamske zajednice Crne Gore, Fejzić je optužio Zukorlića, neformalnog lidera Islamske zajednice u Srbiji, za širenje Vahabizma, pravca u Islamu koji odstupa od tradicionalnog „evropskog Islama“ koji praktikuju Bošnjaci i Turci. Sa druge strane, Zukorlićevi mediji su označilii Fejzićeve bliske saradnike kao Guleniste, baš u trenucima kada je obračun sa Gulenovim nasleđem postao prioritet turske regionalne politike.

Sa istim optužbama za saradnju sa Gulenistima, na meti Zukorlićevih medija su se našli i lokalni politički protivnici, zajedno sa visokim članovima druge srpske islamske zajednice, koja se sa Zukorlićevom nadmeće za prevlast na prostoru srbijanskog dela Sandžaka. Međutim, upozorenja koja su pompezno puštali u medijski etar nisu dala rezultat, pa su akteri i organizacije optuženi za Gulenizam i dalje u odličnim odnosima sa Turskom.

Sličnom pristupu su pribegavali i mediji bliski Sandžačkoj demokratskoj partiji Rasima Ljajića, koji su kritičke tonove Zukorlićevih pristalica prema Turskoj na društvenim mrežama videli kao „izdaju“, kako je glasio jedan od naslova, sa očiglednim ciljem da dokažu svoju lojalnost Turskoj i upozore domaću javnost.

Pojedini članovi Ljajićeve partije sa kojima sam imao priliku da razgovaram, ali i neki od članova Stranke demokratske akcije Sandžaka, Sulejmana Ugljanina, nisu se libili da ukažu na bliskost Zukorlićevih struktura sa versko-političkim pokretima koji se ne mogu poistovetiti sa Turskom. Tako je Zukorlić optuživan i za širenje Vahabizma i za saradnju sa Gulenistima.

Ovaj primer dvostrukog optuživanja Zukorlića, pogotovu kada dolazi od strane jedne te iste osobe, posve je problematične održivosti. Jedina dodirna tačka dva pokreta je nadmetanje za uticaj nad vernicima sa Erdoganovom spoljnopolitičkom koncepcijom i teško da bi jedan čovek mogao istovremeno da promoviše interese dva tako različita versko-politička pokreta. Imajući to u vidu, etiketiranje Zukorlića se ponajpre može razumeti kao optužba za sveobuhvatno anti-tursko delovanje, sa ciljem kreiranja iskrivljene predstave o njemu kao protivniku Turske na svim frontovima.

Posezanje za (zlo)upotrebom narativa za cilj ima prišivanje političkom protivniku neke od etiketa koja bi lokalnoj javnosti jasno poručila da bi izborom baš te ličnosti ili partije došlo da srozavanja odnosa sa Turcima.

Ovakav pristup dodatno računa i na poverenje koje lokalna javnost ima spram Turske i uverenje da Turci ne bi napravili izbor koji bi išao na njihovu štetu. Ako je lokalni političar u zavadi sa Turskom, logično da dobronamerna Ankara u njemu ne vidi snagu koja bi mogla da preokrene učmalu društveno-ekonomsku stvarnost u korist razvoja i dobrobiti Sandžaka.

Takođe, stigmatizacija protivnika ima za cilj i podrivanje njegovih pozicija u Turskoj. U Ankari bi svakako sa podozrenjem gledali na nekoga ko je blizak Gulenovom pokretu ili verskog vođu koji širi suprotstavljena verska učenja na prostoru gde se Turska tokom poslednjih dvadeset godina trudi da uspostavi verske strukture pod svojom kontrolom.

Navedeni primeri svedoče da Turska nije samo aktivni učesnik političkih zbivanja u Sandžaku, već i pasivni objekat i instrument za lokalna političko-interesna razračunavanja. Htela to ili ne, Turska samim svojim prisustvom posredno utiče na oblikovanje lokalnih političkih zbivanja.

Ovaj pasivni uticaj svoje izvorište ima u pozitivnoj slici koju Turska uživa među Bošnjacima Sandžaka. Na izvestan način, on je svedočanstvo tog pozitivnog imidža, ali i signal na znatno veće mogućnosti za uticaj Ankare, ukoliko odluči da se aktivnije politički angažuje u Sandžaku.

Ovaj članak je napisan u okviru projekta “Western Balkans at the Crossroads: Ways Forward in Analyzing External Actors’ Influence“, realizovanog od strane Prague Security Studies Institute. Za širu studiju koja se bavi percepcijom prisustva Turske u Sandžaku i više informacija o projektu posetite: www.balkancrossroads.com.

Povezani članci

[EWB Intervju] Ildem: Treba eliminisati stereotipe i mitove o saradnji Srbije i NATO-a

Vukašin Živković

Agenda evropskog partnerstva sa Balkanom

EWB

Preporuke POSP: Podrška otvaranju poglavlja, zabrinutost zbog slobode medija

Katarina Pavlović