Izgleda da je došlo vreme da posle četiri i po meseca provedenih u Beloj kući počnemo da gledamo i na pozitivne strane predsednika Trampa. To se ogleda, pre svega, u sve koherentnijoj evropskoj politici ali i novim inicijativama koje teže da reformišu transatlantske mehanizme, kao što je sistem bezbednosti.

Prvi meseci Trampove predsedničke ere jesu bili turbulentni, ali su nas sve naučili da više ne smemo da uzimamo zdravo za gotovo određene vrednosti poput demokratije, ljudskih prava ili slobode izražavanja. To se ne odnosi samo na Ameriku, već i na njene atlantske susede. Uljuljkani u svojim idejama o crvenim linijama koje se ne prelaze, Trampova administracija postaje poziv za buđenje uspavanih Evropljana, zadovoljnih liberalnih demokrata, manjina svih vrsta i ostalih ’građana sveta’.

Niko više ne sme da veruje da su rasizam, diskriminacija i netrpeljivost stvari prošlosti. Nikada više ne smemo biti lenji i tihi kada se radi o odbrani manjinskih grupa, izbeglica, ranjivih i marginalizovanih grupa. Posle godina inertnosti i zadovoljnosti postignutim napretkom, Evropa i svet sada shvataju da sve što smo dostigli kao civilizacijski nivo – poštovanje, ljudsko dostojanstvo, toleranciju i vladavina prava – mogu nestati preko noći.

Bregzit i Trampovo predsednikovanje jesu izazovi koji mogu da se, uz mudro i odgovorno liderstvo, pretvore u šanse za osnaživanje evropske kohezije, uspostavljanje čvršćih veza među Evropljanima i okidač za pokretanje novih reformskih politika.

Nedavni izbor Emanuela Makrona za predsednika Francuske i njegova jasna evropska agenda dali su vetar u leđa takvim predlozima. Ohrabruje i prošlonedeljna vest iz Berlina da Nemačka radi na stvaranju mehanizma kojim bi Evropska komisija mogla da zamrzne isplatu sredstava iz EU fondova za zemlje članice Unije ’koje nisu u skladu sa standardima Unije u pogledu vladavine prava’. Francusko-nemačka osovina vođena predsednikom Makronom i kancelarkom Merkel čini se da nastoji da osigura naredne godine rada na zajedničkim projektima koji bi proveli EU kroz iskušenja koja u ovom trenutku dolaze kako spolja, tako i iznutra (pre svega Poljska i Mađarska).

Centralno mesto zauzima garant evropskog mira – sistem bezbednosti. Odbijanje američkog predsednika Donalda Trampa da spomene ’svi za jednog, jedan za sve’ član 5. NATO –a na nedavnom samitu u Briselu ubedila je evropske lidere da se ne može više računati na SAD kao na kamen temeljac Alijanse. To jeste šok, ali ne i iznenađenje.

Još od pada Berlinskog zida i Sovjetskog bloka, Evropljani se razilaze po pitanju sistema bezbednosti. Dilema da li je EU potreban sopstveni odbrambeni sistem, pored NATO-a koji je pristustan u skoro svim članicama, dobija na značaju u kontekstu jačanja Rusije na istoku, nesigurnog juga Evrope potencijalno izloženog novom talasu izbeglica i migranata, kao i delova arapskog sveta nakon revolucija 2011. godine.

U ovom trenutku samo oko dva posto od od dva miliona uniformisanih lica u EU mogu biti raspoređeni u zoni borbenih dejstava. Bolja obaveštajna služba i nadzor, težak vazdušni transport i fleksibilnija pomorska podrška će biti vitalni elementi novog bezbednosnog sistema, sa manjom birokratijom i efikasnijim sistemom komandovanja. Prvi korak treba da bude evropska inicijativa o redefinisanju evropske sigurnosti koja uzima u obzir i formiranje novog, evropskog sistema kolektivne bezbednosti. Tako će Evropa spremno dočekati sledeće krizne situacije i imati odgovor na narastajući terorizam.

Podeli
Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on LinkedIn0Share on Google+0Print this pageEmail this to someone
Đorđe Bojović
Master Evropskih pravnih studija na Evropskom koledžu u Brižu. Bivši programski direktor Evropskog antirasističkog pokreta (EGAM) sa sedištem u Parizu. U Inicijativi mladih za ljudska prava radio na monitoringu suđenja, programu tranzicione pravde i programima regionalne saradnje.
Prethodni članakMoro: Pažnju usmeriti na reforme
Naredni članakHan: Zajedno da promovišemo EU