Tekst je prvobitno objavljen na engleskoj verziji našeg portala.

Čini se da je jedna osoba pobedila na izborima. Njegovo lice bilo je svuda, njegovo ime bilo je na glasačkom listiću – iako ne u svojstvu kandidata – a dominirao je i na virtuelnim mitinzima. Aleksandar Vučić je očigledni pobednik parlamentarnih izbora održanih u Srbiji prošle nedelje. Iako nije zvanično bio biran i iako je predsednik formalno iznad partijske politike, bilo je jasno da je Vučićeva pobeda apsolutna. Njegova partija osvojila je oko 62 odsto glasova i 191 od 250 mesta u parlamentu, ili oko 76 procenata. Takva većina otvara vrata i ustavnim promenama koje bi omogućile režimu, kao što je to slučaj u Mađarskoj, da prekraja ustav u skladu s potrebama vladajuće partije.

Njegovi dugogodišnji koalicioni partneri, socijalisti, sa svojim saveznicima osvojili su 10,4% i 32 mesta u parlamentu, a Srpski patriotski savez, pokret čelnika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića dobio je 11 mesta, preskočivši cenzus od tri odsto. Cenzus je snižen sa pet na tri odsto svega nekoliko sedmica pre izbora u jasnom pokušaju vladajuće Srpske napredne stranke da poveća prisutnost malih partija u parlamentu i tako oslabi efekte bojkota opozicije.

Ostalih 16 mesta u parlamentu pripalo je manjinskim partijama, za koje važi niži cenzus. Jedinu opoziciju u srpskoj skupštini predstavljaju dva albanska poslanika iz opština sa albanskom većinom, Bujanovac i Preševo, budući da su manjinske partije sarađivale i sa prethodnim kabinetima SNS-a, a da Šapić takođe nije bio protiv vlasti.

A ova ubedljiva pobeda zapravo znači da je ishod po Vučića – poražavajući. Parlament bez opozicije ne može da posluži kao smokvin list da se legitimizuje navodno demokratska vladavina predsednika. Da je više od 21 partija i koalicija koliko ih je bilo na listiću ušlo u parlament – poput različitih ultradesnih i fašističkih grupa i nekolicine razjedinjenih demokrata i reformista – SNS bi mogao da tvrdi da Srbija ima pluralistički parlament. Sada ga nema i tako se otkriva autoritarna narav ovog režima.

I opozicija je izgubila, iako je izlaznost verovatno bila niža nego što pokazuju zvanične brojke – prema nezavisnoj organizaciji za monitoring CRTA iznosila je oko 48 odsto, što je osam do devet procenata niže nego na prethodnim parlamentarnim izborima 2016. Ovo je mali pad, za koji zasluge ne može da preuzme samo opozicija, već i kovid-19 i apatija birača.

Jasno je da je glavni napor režima bio usmeren ka tome da se podigne izlaznost. Većina nepravilnosti koje je zabeležila CRTA govorila je o povećavanju broja glasača, a zvaničnici SNS-a izgleda da su zvali potencijalne glasače da ih ubede da izađu na izbore.

Opozicija koja je bojkotovala uspela je da delegitimizuje opoziciju koja je učestvovala na izborima, poput Pokreta slobodnih građana koji je predvodio Sergej Trifunović i koji je osvojio 1,5%, ili Ujedinjene demokratske Srbije sa 0,9%. U isto vreme, i opozicija koja je u bojkotu je razjedinjena. Nekada velika Demokratska partija ukaljana je međusobnim borbama, uključujući i metež dve struje tokom izbornog dana. Sem toga, opoziciju čine nesiguran savez između krajnje desnih Dveri, nepopularnih ostataka nekada vladajuće Demokratske stranke i nekolicine drugih grupa. Sada su van parlamenta, udaljeni od izvora finansiranja, bez jasne strategije i sa vrlo malo međunarodnih saveznika i kontakata. Opoziciji predstoji teško vreme.

Poslednji gubitnik ovih izbora je Evropska unija. Srbiju su dugo uzdizali, nekritički, kao favorita u trci za proširenje EU. Sada je tui parlament koji ne poseduje demokratski mandat i režim čija je autoritarna priroda još vidljivija. Zajednička izjava visokog predstavnika Đozepa Borelja i komesara za proširenje Olivera Varheljija bila je kritički nastrojena i pomenula je ograničen izbor pred biračima i medijsku dominaciju vladajuće partije.

Evropske stranke su se, što nije iznenađenje, podelile po partijski linijama. Socijalisti i progresivci su tačno nazvali izbore izrugivanjem demokratije i zahtevali usporavanje pristupnog procesa, dočim je Donald Tusk iz Evropske narodne partije čestitao njihovom članu SNS, uzgred dodavši, pomalo pretećem, da “više moći znači i veću odgovornost”.

Proces proširenja je ovim izborima duboko kompromitovan. Srbija je u pregovorima duže od šest godina, a za to vreme demokratija i vladavina prava klizila je unatrag po svim indikatorima svih organizacija koje prate stupanj demokratije globalno, uključujući Fridom Haus, Bertelsmann Transformation Index, VDem Institute, i Ekonomistov indeks demokratije.

Evropske institucije, sa izuzetkom Evropskog parlamenta, bile su začuđujuće tihe na sve ovo. Ukoliko se EU vrati na staro posle izbora, to ne samo da će ohrabriti dalju konsolidaciju autoritarizma u Srbiji, već i drugde u regionu, uključujući Crnu Goru i Albaniju.

Još važnije, to ostavlja utisak da EU ne samo da ne može da obuzda autokrate unutar EU, već ni tokom procesa proširenja, kada joj je dostupno više instrumenata. Kako bi se suprotstavila ovom skretanju ka autoritarnosti, EU mora da se angažuje oko Srbije. Godine 2014, EU je ignorisala autoritarizam vlade Gruevskog i izbacivanje opozicije. Tek je skandal sa prisluškivanjem iz 2015. izazvao angažovanje EU. Postoji rizik da će u Srbiji političke alternative postati više evroskeptične, jer vide vladu koju podržavaju i EU i njene države članice. Već sada mnoge se stranke protive evropskoj integraciji.

Obnavljanje angažmana EU zahteva nekoliko komponenti, pre svega smislenu medijaciju između vlade i opozicije o tome kako da se opozicija vrati u politički proces, zasnovanu na rešavanju nekih od najozbiljnijih demokratskih restrikcija. Dalje, potrebna je misija vladavine prava, poput Pribeovog izveštaja koji su 2015. sastavili nezavisni eksperti, a koji bi identifikovali nedostatke i prioritete za reforme i pratili taj proces. Porodice evropskih partija treba da rade zajedno u procenjivanju demokratije, a ne da od toga na primeru Zapadnog Balkana prave političko pitanje. Zajedničke izjave i medijacija poslanika iz najvećih evropskih partija smanjile bi rizik da se autoritarizam dalje širi zbog partijskih zađevica.

Na kraju, Evropska komisija, Evropski parlament i države članice treba da razmotre sve opcije u pogledu pristupnih pregovora. Ove opcije uključuju neotvaranje novih poglavlja, što je prvi i najslabiji signal. Nešto ozbiljniji bio bi pozivanje na klauzulu u neravnoteži, koja je već osam godina deo pristupnih pregovora. Ona omogućava da se zamrznu pregovori po svim poglavljima ukoliko nema dovoljno napretka u vladavini prava.

Nova metodologija, koju je u odgovoru na francuski veto na otvaranje pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom osmislila Komisija, omogućava dalje instrumente da se pritisnu zemlje kandidati. Države članice mogu da neke pregovore pauziraju, mogu da otvore neka zatvorena poglavlja, ali i da ponovo razmotre finansiranje i druge prednosti saradnje.

Najozbiljnija opcija bila bi suspendovanje pristupnih pregovora. Iako bi ta opcija trenutno bila kontraproduktivna, bilo bi dobro da se razmotre neke od mera srednjeg intenziteta. Suspendovanje pristupnih pregovora, pak, mora da bude kredibilna pretnja ukoliko srpska vlada ne napravi jasne i proverljive korake ka restauraciji demokratskih institucija.

S obzirom na instrumente koje EU ima na raspolaganju kada se govori o ključnim vrednostima tokom pristupnih pregovora, njihovo nekorišćenje bi samo zacementiralo rezultate izbora kao izgubljene prilike za Srbiju i EU.