Ovih dana Godišnji izveštaj Evropske komisije uspeo je da uzburka duhove u Srbiji i na celom Zapadnom Balkanu. Analitičan i kritičan verovatno više nego ikada pre predstavlja iznenađenje samo za one koji i dalje očekuju slične tekstove kakvi su ovi izveštaji bili do pre nekoliko godina – birokratski, suvi i neretko površni; radost za sve one koji ne žele da Srbija ikada bude u Evropskoj uniji a nedostaje im hrabrosti da to odlučno izgovore – pa zastupaju tezu da mi moramo da promovišemo jedan sasvim novi tip evropskog zajedništva (Pariz, Berlin, Madrid jedva čekaju da nas slede), a priliku za ozbiljan dijalog za one kojima je stalo da Srbija na putu ka EU postane bolje, uređenije, pravednije društvo za sve svoje građane.

Dobro da je taj dijalog otvoren upravo na plenarnom zasedanju Konventa za Evropsku uniju, najširoj platformi u Srbiji koja prati i podržava proces pregovora o pristupanju EU. Nacionalni konvent svojim aktivnostima doprinosi procesu uspostavljanja pro-evropskog konsenzusa u našem društvu, što je prepoznato i od strane autora Izveštaja, međutim naglašava se da je za uspostavljanje širokog konsenzusa, odnosno društvene saglasnosti o ciljevima od opšteg interesa i sredstvima da se ona ostvare, nužno da se uspostavi širok među-partijski dijalog. Podsećamo da je to upravo bio slučaj u zemljama koje su pristupale evropskoj zajednici država tokom prethodnih proširenja: da navedemo samo slučaj Hrvatske, gde su najuticajnije stranke, bez obzira na svoje ideološke i političke razlike evropski put prihvatale kao svoj strateški prioritet.

A koji je najznačajniji prostor u kojem bi se taj konsenzus gradio? Nema sumnje da je to Narodna skupština. Ako je tako onda mora da se ojača uloga zakonodavne vlasti, da se puna pažnja posveti pored zakonodavne i kontrolnoj ulozi Skupštine.

Uz nesrazmerno jaku izvršnu u odnosu na zakonodavnu i sudsku vlast ugrožava se ne samo podela vlasti, kao najznačajnija tekovina na kojoj se zasniva svaki demokratski politički poredak, već i sama Narodna skupština u kojoj sede izabrani predstavnici građana.

Izveštaj Evropske komisije je posvetio veliku pažnju propustima u radu Skupštine – od još uvek veoma veoma velikog broja zakona koji se donose po hitnom postupku (44% svih zakona u 2018), dakle bez javne debate, do toga da je od 2014. nije bilo skupštinske rasprave  o izveštajima nezavisnih institucija, koje prestavljaju neophodan instrument u zaštiti osnovnih ljudskih i građanskih prava. Do pre neku godinu bili smo ponosni da su te institucije bile prepoznate u celom našem regionu kao primer za ugled. Od izuzetnog je značaja da ih Skupština uvažava, ali i podržava i ocenjuje njihov rad.

Pomenuću i činjenicu da je u 2018. organizovano svega jedno javno slušanje, institucija kojoj je trebalo nekoliko godina da bude prepoznata kao veoma značajan prostor za dijalog između narodnih poslanika, civilnog društva, profesionalnih i interesnih udruženja, akademske i istraživačke zajednice. Podsetiću da je, na primer, javno slušanje posvećeno problemu nostrifikacije diploma, organizovano 2013. od strane Odbora za obrazovanje, nauku,  tehnološki razvoj i informatičko društvo, predstavljalo trenutak u kojem je ova tema postala prepoznata od javnosti Srbije kao jedna od ključnih u ”odlivu mozgova”, ali i prepreka da naši stručnjaci u svetu mnogo intenzivnije učestvuju u razvoju naše zemlje. Javna slušanja su prostor u kojem se omogućuje dijalog između različitih društvenih i političkih grupa i što je, verovatno, najznačajnije između građana i njihovih političkih predstavnika.

Jačanje uloge i dostojanstva Narodne skupštine je jedan od osnovnih preduslova izgradnje demokratskog društva. Uz osnaživanje demokratskih institucija i procedura, profesionalne i depolitizovane javne uprave, lokalne samouprave i civilnog društva mi ispunjavamo političke kriterijume o kojima govori Izveštaj EK, bez kojih nije moguće obezbediti ni izgradnju pravne države, osnovnu sigurnost i pristojan životni standard svih građana. Dakle, ispunjavanje političkih kriterijuma je uvek bilo i ostaje veoma značajno za prijem novih članica u EU. Kako se Unija suočava sa sve većim izazovima i unutar sebe zahtevi da se ti kriterijumi ocenjuju strožije nego ranije će biti sve prisutniji.

Oni koji su protiv evropske integracije Srbije, a nemi da predlože bolju alternativu s kojom bismo imali istinsku šansu da se izvučemo iz perifernog položaja i još uvek teškog siromaštva velikog dela društva, jedva su dočekali izraženije kritičke tonove ovog izveštaja da bi ponovo tvrdili da od proširenja Unije više nema ni traga.

Naravno za njih je činjenica da je, na primer, Komitet regiona, koji se bavi evro-integracijama na lokalu, 19. juna u Briselu organizovao petu godišnju konferenciju posvećenu proširenju, založivši se ne samo za evropsku perspektivu već i suštinsku decentralizaciju procesa proširenja – beznačajna. A činjenicu da je EU daleko najveći donator naše zemlje, te da je u poslednjih desetak godina u našu zemlju uložila preko 8 milijardi evra će pažljivo prećutati.

Za jačanje i produbljivanje konsenzusa u prihvatanju vrednosti i standarda Evropske unije od izuzetnog je značaja da se i debata o njima maksimalno decentralizuje, da u njoj širom Srbije učestvuju lokalne samouprave, privrednici, civilno društvo. Ali osnovna snaga u izgradnji tog konsenzusa i ključ razvoja su sami građani – dobro informisani, angažovani, kritični i ujedno spremni da se bore za svoje društvo kroz demokratske institucije a ne da beže iz njega.

Široka javna debata o Izveštaju Evropske komisije, koji nije savršen ali je ogledalo u kome možemo da se pogledamo, procenimo gde smo i šta možemo učiniti za sebe, ali i ukazati na propuste koji su ucenjeni s njene strane u odnosu na Srbiju i Zapadni Balkan je šansa koju ne smemo propustiti.