Foto: pixabay

BEOGRAD – U poslednje vreme, kvalitet vazduha u Srbiji i njegove implikacije na zdravlje stanovništva sve više su u fokusu u medijima i na društvenim mrežama, ali i „na terenu“, među organizacijama civilnog društva i građanskim inicijativama. Uprkos veoma lošim rezultatima koje pokazuju različita merenja, pogotovo u poređenju sa drugim zemljama u Evropi, situacija se ne popravlja, tvrde aktivisti.

Najviše pažnje privukao je performans „Bal pod maskama“ koji je smederevski pokret „Tvrđava“ organizovao u novmebru prošle godine. Učesnici su nosili gas-maske, a među zahtevima su se našli ugradnja filtera od strane železare i objavljivanje broja obolelih od malignih bolesti. U decembru je održan i protest ispred same železare.

„Propisi  se do te mere ne poštuju, da je u Smederevu, u 2018. godini, koncentracija kancerogenih suspendovanih čestica u vazduhu bila 160 dana iznad propisane granice. Neretko 5 i 6 puta iznad dozvoljenog“, kaže za naš portal Nikola Krstić, koordinator pokreta „Tvrđava“.

Situacija, nažalost, nije mnogo bolja ni u mnogim drugim mestima. „Smederevo je u 2017. godini bilo najzagađeniji grad u Srbiji, a u 2018. jedan od tri najzageđenija grada. Pre svih, tu valja pomenuti Pančevo, Valjevo, Niš, ali i Beograd, koji ima veliki problem sa gustinom saobraćaja i ložištima“, podseća Krstić.

Njegove tvrdnje podupiru i zvanična dokumenta. Prema izveštaju „Kvalitet vazduha u Republici Srbiji 2017. godine“, koji je izradila državna Agencija za zaštitu životne sredine, osam gradova u Srbiji nalaze se u kategoriji III, koja označava prekomerno zagađen vazduh, odnosno vazduh u kome su prekoračene tolerantne vrednosti za jednu ili više zagađujućih materija. U pitanju su Beograd, Niš, Kragujevac, Subotica, Pančevo, Kraljevo, Užice i Valjevo. Međutim, i ovaj izveštaj je nepotpun, s obzirom na to da baš u Smederevu merenje nije realizovano u dovoljnoj meri, te je ovaj grad izostavljen.

Da situacija može (i mora) da bude bolja, pokazuju podaci dostupni na sajtu organizacije Air Quality Index. Dok je zagađenost vazduha u Srbiji uporediva sa Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom, kao i nekim zemljama istočne Evrope, vazduh u našoj zemlji je ipak među najzagađenijima na kontinentu. Iako države u okruženju, kao što su Hrvatska, Mađarska i Bugarska imaju nekoliko zagađenih sredina, one ne dostižu nivoe izmerene u Srbiji. Stanje je još manje uporedivo sa Nemačkom, Francuskom i Španijom, u kojima, uz skromne izuzetke, dominira vazduh najboljeg kvaliteta.

Nevidljive ubice

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), u 2016. godini 4,2 miliona ljudi širom sveta umrlo je od bolesti uzrokovanih zagađenjem vazduha, od toga 58% od srčanih problema ili moždanog udara, 18% od disajnih problema, a 6% od raka pluća. Čitavih 91% smrtnih slučajeva odigralo se u zemljama sa srednjim i niskim dohotkom.

Krstić potvrđuje ovu analizu. „Studije u koje smo mi imali uvid govore da je procenat obolelih od raka respiratornih organa u Smederevu povećan 3 do 4 puta u periodu od 1998. do 2018. godine. Takođe, svih drugih oblika kancera. Najviše ispaštaju ljudi sa hroničnim bolestima poput astme, koji otežano dišu i imaju ogromne probleme zbog zagađenosti vazduha“, naglašava on.

Kao glavne zagađujuće supstance SZO identifikuje gasove poput ozona, azot-dioksida i sumpor-dioksida, a najveći uzročnih smrti jesu suspendovane čestice PM10 i PM2.5 (PM je akronim od engleskog particulate matter, a broj označava gornju granicu prečnika čestice izraženu u mikrometrima). U pitanju su kompleksne smese čvrstih i tečnih materija, koje mogu da dospeju u pluća i krvotok.

Nažalost, Srbija ne manjka nijedne od ovih supstanci, što pokazuje već spomenuti izveštaj Agencije za zaštitu životne sredine. Na primer, u beogradskoj opštini Stari grad, srednja godišnja vrednost azot-dioksida daleko je premašivala dozvoljene granice u 2017. godini. Maksimalna godišnja vrednost ugljen-monoksida u vazduhu skoro dvostruko je premašena u Vranju, dok su Kikinda i Novi Sad preko 30 dana iste godine imali preveliki nivo ozona.

Pomenute suspendovane čestice PM10 takođe su prisutne u zabrinjavajućim količinama. Njihova srednja godišnja vrednost premašila je dozvoljeni nivo u 2017. godini u Pančevu, Užicu, Valjevu, Kraljevu, Kragujevcu, Beogradu i Subotici. U Pančevu je maksimalna izmerena vrednost te godine bila skoro četvorostruko veća nego što je dozvoljeno.

Glavni izvori zagađenja za gasove kao što su oksidi sumpora i azota jesu postrojenja za proizvodnju toplotne i električne energije, dok su čestice PM10 i PM2.5 pre svega rezultat stacioniranog sagorevanja. Takođe se izdvajaju industrija i saobraćaj, mada, makar prema izveštaju Agencije, oni čine daleko manji procenat nego što se uobičajeno misli.

Kako do rešenja?

Kao što je pomenuto, veći deo Evropske unije mnogo se bolje nosi sa zagađenjem vazduha od Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana. Ovo ne treba da čudi, s obzirom na to da su standardi zaštite životne sredine u EU, razvijane tokom decenija, među najvišima na svetu. Kvalitet vazduha nalazi se njenoj agendi još od ranih 1970-ih godina, a jedna od skorijih inicijativa u ovoj oblasti jeste paket politika za čist vazduh iz 2013, koji postavlja ciljeve za 2020. i 2030. godinu.

Od svih pravnih akata EU koja se bave ovom problematikom, verovatno najvažniji jeste Direktiva 2008/50 (direktive obavezuju u pogledu propisanih ciljeva, ali su mere za njihovo postizanje prepuštene državama članicama), zajedno sa Direktivom 2004/107 i Direktivom 2015/1480. U pitanju su dokumenta koja propisuju obavezu svim državama članicama da redovno prate količinu zagađujućih materija u vazduhu i održavaju je u određenim granicama. U slučaju premašivanja dozvoljenih količina, obavezno je donošenje planova kvaliteta vazduha, koji će propisati mere za smanjenje zagađenja.

Srbija u okviru procesa pregovora sa EU još uvek nije otvorila Pogavlje 27, koje se odnosi na životnu sredinu, ali je već počela sa prilagođavanjem zakonodavstva u ovoj oblasti.

„Direktiva 2008/50/EZ je već u velikoj meri preneta u nacionalno zakonodavstvo kroz Zakon o zaštiti vazduha i prateća podzakonska akta. Odredbe koje do sada nisu prenete uglavnom se odnose na odredbe koje se direktno primenjuju na zemlje članice – obaveze prema Komisiji, kao i odredbe  koje propisuje Direktiva 2015/1480/EU”, kaže za EWB Ivan Karić, državni sekretar u Ministarstvu za zaštitu životne sredine.

On dodaje da je Ministarstvo je uz stručnu podršku obezbeđenu preko PLAC II projekta tokom 2017. godine izvršilo procenu stepena usklađenosti postojećeg zakonodavstva sa određenim odredbama navedenih direktiva i izradilo predlog za izmene i dopune određenih odredbi postojećeg nacionalnog zakonodavstva.

Međutim, samo usklađivanje sa zakonodavstvom EU nije dovoljno. Poenta je u njegovoj primeni, odnosno identifikovanju oblasti u kojima je nivo štetnih materija u vazduhu previsok, i radu na njegovom smanjivanju. Zakon o zaštiti vazduha predviđa mere nadgledanja, a zatim i donošenje Strategije zaštite vazduha i, možda još važnije, planova i akcionih planova koji će propisati mere u cilju postizanja željenih rezultata.

Još uvek na početku

Prema mišljenju Nikole Krstića, iako postoji odgovarajući zakonodavni okvir, i dalje je veoma malo urađeno, barem što se tiče situacije u Smederevu. „Direktan uzrok [odsustva primene] je balansiranje između teške industrije koja gleda svoj profit sa jedne strane, i nedovoljno razvijene ekološke svesti pojedinaca koji su na pozicijama moći u gradskim i republičkim institucijama, sa druge. Rezultat je nepoštovanje zakona i propisa koji su sasvim korektni“, objašnjava on.

Evropska komisija se gotovo u potpunosti slaže sa ovom ocenom. U svom izveštaju iz aprila prošle godine, ona procenjuje da je usklađenost Srbije sa pravom EU u ovoj oblasti dobra, ali da je potrebno još raditi na primeni odgovarajućih propisa. Prvi koraci predstavljaju donošenje nacionalne Strategije zaštite vazduha i planova kvaliteta vazduha za sva područja, što, konstatuje izveštaj, još nije urađeno.

Ipak, postignut je izvestan napredak, predočava državni sekretar Karić. On podseća da je, od usvajanja izveštaja Evropske komisije, doneto još dva plana kvaliteta vazduha, upravo za Smederevo u maju 2018, kao i za Novi Sad u novembru iste godine (prethodno su postojali planovi za Bor, Beograd, Užice i Pančevo). Planovi su ključni instrmenti za poboljšavanje kvaliteta vazduha, jer za svaku geografsku oblast propisuju specifične mere. Tako, na primer, plan za Beograd predviđa gašenje individualnih ložišta i kotlarnica, obezbeđivanje autobusa za javni prevoz u skladu sa standardima EU, izgradnju obilaznice za teretni saobraćaj, biciklističkih staza i slično.

Što se tiče izrade Strategije zaštite vazduha i pratećeg akcionog plana, ovaj posao još nije gotov, ali se odvija uz podršku IPA 2014. projekta „Dalji razvoj aproksimacije pravnih tekovina EU u oblasti životne sredine za vazduh, hemikalije i horizontalno zakonodavstvo“, objašnjava Karić. „Prvi inicijalni sastanak u okviru ovog projekta održan je januara 2019. godine, a period predviđen za trajanje projekta je od 2018. do 2020“, kaže on.

S obzirom da, na kraju krajeva, ni donošenje planova neće mnogo pomoći ukoliko se oni ne primenjuju, može se zaključiti da je najveća odgovornost na lokalnim i državnim vlastima, ali da je njen deo i na građanima, koji su dužni da na njih izvrše pritisak kako bi došlo do efikasnijeg rešavanja ovog bitnog problema. Krstić smatra da, što se tiče poslednjeg aspekta, još uvek ima nade.

„Ono gde postoji neosporan pomak, je sve jasnija svest građana o važnosti ovog problema, ali i sve veći broj lokalnih inicijativa koje se bave ovom problematikom. U Smederevu se pored pokreta „Tvrđava“ ovom temom bavi i neformalna grupa građana „Crveni bedževi“, koja se trudi da podigne ekološku svest građana Smedereva“, zaključuje on.