BEOGRAD – Dugo se smatralo da politika „štapa i šargarepe“ Evropske unije ima pozitivan uticaj na ispunjavanje kriterijuma neophodnih za pristupanje država Zapadnog Balkana. Međutim, poslednja studija pokazuje da takva politika može da prouzrokuje suprotan efekat.
Politika uslovljavanja EU prema zemljama kandidatima obično se smatra uspešnom, imajući u vidu da je u više navrata izazvala pozitivne efekte na zemlje koje pretenduju da postanu članice EU. Međutim, uprkos dokazanim rezultatima prilikom prethodnih krugova proširenja, za region Zapadnog Balkana ovaj mehanizam nije u potpunosti adekvatan, navodi se u studiji Solveg Rihter sa Univerziteta Efurt i Nataše Vunš, postdoktorske istraživačice na Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju (ETH) i članice BiEPAG-a.
One ističu da je „zarobljavanje države“ (state capture) ključna prepreka dubokoj demokratizaciji u regionu i tvrde da uslovljavanje EU ne samo da ne prevazilazi štetne obrasce upravljanja, već i nenamerno doprinosi njihovom učvršćivanju.
Vunš, autorka istraživanja i ove teze, smatra da postoji primetno razdvajanje između stalnog povećanja nivoa formalne usklađenosti sa uslovima pristupanja EU i istovremenog pada liberalne demokratije u regionu.
„Pronašli smo dokaze koji ukazuju na to da je posmatrano razdvajanje uzrokovano široko rasprostranjenim državnim zarobljavanjem koje sprečava vlade u regionu da sprovode efikasnu demokratsku transformaciju. Državno zarobljavanje opisuje posebno destruktivnu formu korupcije u kojoj državne institucije i posrednički akteri, kao što su političke partije, postaju zarobljeni ili infiltrirani od strane klijentelističkih mreža koje ih koriste kako bi svojim neformalnim praksama pružile formalni plašt“, navodi se u studiji.
Na događaju organizovanom od strane Centra za evropske politike „Politika uslovljavanja Evropske unije prema Zapadnom Balkanu“, Milan Antonijević, izvršni direktor Fonda za otvoreno društvo u Srbiji kaže da je teorija štapa i šargarepe dala jako malo rezultata.
„Svako uslovljavanje koje dolazi iz Brisela neće imati efekta dok ta tema ne ispliva i ne bude nešto što građane zaista zanima. Trebaju nam mehanizmi koji su jaki i koji pogađaju suštinu“, kaže Antonijević i navodi da građani ne razumeju terminologiju i da ne znaju šta uopšte znači politika uslovljavanja.
On ističe da stvari treba da se nazovu pravim imenom i da ono što se naziva „zarobljenom državom“ nikako ne može da bude za istim stolom sa Briselom.
Vunš je ukazala da rešenje postoji, i da je jedna od mogućnosti jačanje snage civilnog sektora. Upravo je to ono čime se Nacionalni konvent o Evropskoj uniji radi u Srbiji. Koordinatorka NKEU Nataša Dragojlović kaže da neće da prihvati da je stabilokratija važnija od demokratije.
„Evropska unija je uslovljavanjem proizvela i neželjene pojave, ili je bar njihovu očiglednost pokušala da prikrije zarad nekog višeg cilja. Iako je EU krenula ka državama kandidatima sa glasnom porukom, poruka Brisela je bila sve tiša o ovim važnim pitanjima“, kaže Dragojlović.
Srđan Majstorović, predsednik Upravnog odbora Centra za evropske politike i član BiEPAG-a, ukazuje da je politika uslovljavanja nastala mnogo ranije i da ona predstavlja definisanje jasnih kriterijuma koje svaka država koja želi da pristupi EU mora da ispuni.
„Uslovljavanje se pominje u Srbiji u negativnom kontekstu i uvek u vezi odnosa sa Prištinom. Ali to nema nikakve veze sa Kosovom“, objašnjava Majstorović i dodaje da postoji par aspekata na koje moramo da obratimo pažnju kada je u pitanju interesovanje za politiku proširenja EU.
Jedan od njih jeste objektivno sagledavanje trenutka u kome se EU nalazi.
„Neophodno je da sagledamo našu situaciju iz pozicije država članica. Unija se nalazi u jednom ključnom trenutku za njenu budućnost. Takođe, moramo uzeti i obzir situacije u pojedinim državama članicama. Sve to vodi do manjka interesovanja za politiku proširenja“, kaže Majstorović.
Drugi aspekt koji mora biti zastupljen jeste da zahtevi prema državi moraju biti kontinuirani i održivi, dok bi treći element uspešne politike uslovljavanja trebalo biti procena troškova i dobiti ovakve politike.
„U našem slučaju je ovo definisao uzak krug ljudi. Međutim, ovo mora da bude otvorena i jasna rasprava za proces proširenja i to na više nivoa“, objašnjava Majstorović.
On smatra da bi jedan dijalog trebalo da bude na nivou EU – kako EU vidi države Zapadnog Balkana u svojoj strateškoj politici, ali i dijalog o tome kako Zapadni Balkan vidi sebe u Uniji, dok bi drugi nivo dijaloga bio interni dijalog – da li želimo da pristupimo zajednici i da li smo raspoloženi da ispunimo sve uslove pristupanja.
Kako dalje, Majstorović kaže da bi se trebalo isključivo fokusirati na oblast vladavine prava.
„Glavni fokus politike uslovljavanja bi trebalo da bude na poglavlju 23 i 24 – ključna je vladavina prava“, zaključuje Majstorović.